Po­sve­ta sa­že­to i pje­snič­ki na­da­re­no ka­zu­je o glav­nim ka­rak­ter­nim oso­bi­na­ma Cr­no­gor­ki. Ov­dje će­mo pre­zen­ti­ra­ti (apo­stro­fi­ra­ti) ne­ke od, za­i­sta ne­vje­ro­vat­nih žen­skih li­ko­va:
O, po­no­sna i dič­na Kra­lji­ce!/ Do­bra du­šo i an­đe­le mi­ra,/ Spo­no div­na Kru­ne i na­ro­da,/ Vjer­ni dru­že Kra­lja vi­te­ško­ga,/ Uzor Maj­ko Kra­lja Go­spo­da­ra:/ Iz pri­zna­nja i iz po­što­va­nja/ Pre­ma Te­bi ka Na­rod­noj Maj­ci,/ Po­sve­ću­jem ovo mo­je dje­lo/ Ko­je pri­ča o uzor že­na­ma:/ Što su bi­le pr­ve me­đu dru­ge,/ Što su bi­le na mu­ci ju­na­ci,/ Što su si­lu tur­sku pre­zi­ra­le,/ Opre­ma­le za meg­dan ju­na­ke,/ Di­je­li­le mu­ke s rat­ni­ci­ma,/ Di­je­li­le sla­vu s be­smrt­ni­ci­ma,/ Us­ka­le smr­ti u na­ruč­ja./ Bi­le svo­je i bi­le slo­bod­ne,/ Da su svag­da u zlu ne­po­bjed­ne,/ Uzo­ri­šte u sve­mu ugled­ne:/ Da ne zna­du što je ma­lak­sa­nje,/ Da pre­zi­ru mu­ke i ne­vo­lje,/ Da če­li­če bra­ću i si­no­ve/ I da bu­du uzor­ne i dič­ne,/ Po dje­li­ma Obi­li­ća sli­če./ Bi­će bra­na su­po­ću krv­ni­ka,/ Pri­mjer pra­vi vr­lo­ga voj­ni­ka,/ Ko­ji no će – kad za­tre­ba zna­ti,/Na bra­ni­ku Otadž­bi­ne sta­ti,/ Ju­go­sla­vlju bi­ti uzda­ni­ca/ Kad us­tre­ba ro­du per­ja­ni­ca. (To­mo P. Ora­o­vac)
Pod­vig Ma­re
Jo­va­no­ve Vu­jo­še­vić

Pr­va po­ha­ra Ku­ča je je­dan od naj­ve­ćih stra­da­ni­ja Ku­ča u nji­ho­vom isto­rij­skom bi­ti­sa­nju. To­mo Ora­vac je u pri­či o Ma­ri na la­pi­da­ran na­čin uka­zao na ovaj do­ga­đaj:
„Ni­jed­no ple­me cr­no­gor­sko ni­je bi­lo iz­lo­že­no to­li­ko sva­ko­dnev­nim tur­skim na­pa­di­ma kao što je to bi­lo ple­me Ku­či. Jer su nji­ho­ve če­te kr­sta­ri­le svu­da, ne da­ju­ći Tur­ci­ma mi­ra, pre­ki­da­ju­ći ka­ra­va­ne i sva­ki sa­o­bra­ćaj iz­me­đu gra­do­va. Tur­ci­ma je to do­di­ja­lo i sa­ma vla­da iz Ca­ri­gra­da na­re­di­la je da se Ku­či po­što po­to ra­se­le, da se nji­ho­va se­la ra­se­le i uni­šte. Za­to je Tur­ska vla­da u dru­goj po­lo­vi­ni XVII vi­je­ka po­sla­la voj­sku i na se­dam stra­na na­pa­la na Ku­če, ko­ji su se vi­te­ški bra­ni­li i na­no­si­li Tur­ci­ma uda­re, sve dok su ima­li mu­ni­ci­je i hra­ne; a kad je ne­sta­lo i jed­no i dru­go bi­li su pri­nu­đe­ni da na­pu­ste svo­je do­mo­ve i da gle­da­ju, ko­li­ko se god mo­že, da se spa­su od ko­nač­nog uni­šte­nja. Na­rod je bje­žao u zbje­go­ve na sve stra­ne, a na­ro­či­to pre­ko Mo­ra­če i Ma­le ri­je­ke, gdje su ih Tur­ci su­sti­za­li i go­ni­li.
Ve­li­ki dio na­ro­da ute­kao je i sklo­nio se iz­nad Ma­le ri­je­ke u pe­ći­nu ko­ja je pro­zva­na Ma­ri­na pe­ći­na. Tur­ci su vi­dje­li da na­rod, od stra­ne Ma­le ri­je­ke uska­če u pe­ći­nu, ko­ja se na­la­zi­la iz­nad jed­ne vi­so­ke sti­je­ne, te su na­pra­vi­li se­bi stu­be (mer­de­vi­ne) i po­če­li se pe­ti da usko­če u pe­ći­nu, i da na­rod ko­lju i ubi­ja­ju – (T. Oro­vac „Zna­me­ni­te Cr­no­gor­ke” Uni­reks – Pod­go­ri­ca, „Ja­niks” – Be­o­grad, Pod­go­ri­ca , 2013. go­di­ne str.10).
Pe­ći­na na li­je­voj oba­li Ma­le ri­je­ke

U ge­o­graf­skim kar­ta­ma su upi­sa­ne sve ve­će i po­zna­ti­je pe­ći­ne u Ka­njo­nu Ma­le ri­je­ke. O lo­ka­ci­ji Ma­ri­ne pe­ći­ne, go­vo­rio je dr Bo­ži­na Mi­lić, na­uč­ni sa­rad­nik in­sti­tu­ta Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ke i umjet­nost. Po nje­go­vom ka­zi­va­nju, Ma­ri­na pe­ći­na se na­la­zi­la na li­je­voj oba­li Ma­le ri­je­ke. Svo­je ka­zi­va­nje je ma­hom za­sni­vao na ka­zi­va­nju sta­ri­jih Mo­ra­ča­na, kao i na ka­zi­va­nju Mar­ka Mi­lja­no­va. Pri­kaz pe­ći­ne u nje­go­vom ka­zi­va­nju, sli­čan je pri­ka­zu ko­je je pri­ka­zao To­mo Ora­vac. Na­i­me, pre­ma Bo­žo­vom ka­zi­va­nju, pe­ći­na se na­la­zi u ve­o­ma ne­pri­stu­pač­nom i stje­no­vi­tom gor­njem di­je­lu Ka­njo­na Ma­le ri­je­ke. Lju­di su se na­pro­sto če­pe­ri­li uz sti­je­ne da bi mo­gli do­spje­ti do ula­za u pe­ći­nu. Mo­žda će se ne­ko­me uči­ni­ti ova di­gre­si­ja ne­po­treb­na i ne­va­žna, me­đu­tim, sa­svim je lo­gič­no i oprav­da­no na­sto­ja­ti da se tač­no iden­ti­fi­ku­je nje­na lo­ka­ci­ja, nje­ni ga­ba­ri­ti, nje­ni svo­do­vi i ci­je­la unu­tra­šnjost, jer od to­ga znat­no za­vi­si pu­ni­je ob­ja­šnje­nje Pr­ve po­ha­re Ku­ča u svim nje­nim di­men­zi­ja­ma.
To­mo Ora­vac je ot­krio iden­ti­tet že­ne ko­ja je Tur­či­na uda­ri­la ko­li­jev­kom sa dje­te­tom po gla­vi i ti­me na­pra­vi­la ne­vje­ro­va­tan ju­nač­ki pod­vig. Evo šta o to­me ka­že:
„Na vra­ta pe­ći­ne na­la­zi­la se Ma­ra sa ko­li­jev­kom na kri­lu, u ko­li­jev­ci je bi­lo mu­ško če­do, pa kad je vi­dje­la Tur­či­na na vra­ti­ma pe­ći­ne, di­gla je ko­li­jev­ku i uda­ri­la Tur­či­na njom u gla­vu.
Tur­čin se str­po­štao i obo­rio sve dru­ge ko­ji su se za stu­be pe­nja­li. U to je jed­na če­ta sa Ku­či­ma uda­ri­la sa stra­ne na Tur­ke po­lo­mi­la ih i sju­ri­la do ko­ri­ta Ma­le ri­je­ke.
Čud­nim slu­ča­jem lu­čac od ko­li­jev­ke za­dr­žao se na jed­nom su­vom ča­por­ku od ja­se­na i di­je­te je po­če­lo u ko­li­jev­ci da pla­če. Od­mah su lju­di pri­sko­či­li i ko­li­jev­ku uni­je­li u pe­ći­nu, i ta­ko su zdra­vo mu­ško di­je­te pre­da­li nje­go­voj vi­te­škoj maj­ci.
Po pre­da­nju od ovog dje­te­ta po­ti­če brat­stvo Ča­ra­pi­ća iz nje­ga je iz­ni­kao i slav­ni ju­nak Va­so Ča­ra­pić. (ist, str. 10).(Na­sta­vi­će se)

Pi­še:
Novo Vujošević