Pi­še: Novo Vujošević


Bez pre­tje­ri­va­nja se mo­že re­ći da je bio ve­o­ma plo­dan pi­sac. Du­šan J. Mar­ti­no­vić je u svom bi­bli­o­graf­skom por­tre­tu To­mu P. Ora­v­cu evi­den­ti­rao 120 nje­go­vih autor­skih je­di­ni­ca i oko osam­de­set ko­je su broj­ni auto­ri pi­sa­li o nje­mu i nje­go­vom dje­lu. Pi­sao je pje­sme, pri­če (aneg­do­te), kao i mno­ge nat­pi­se o is­to­ri­jskim do­ga­đa­ji­ma u Cr­noj Go­ri. Uzgred re­če­no, To­mo je bio ini­ci­ja­tor formiranja dru­štva za pro­u­ča­va­nje isto­ri­je Cr­ne Go­re. Bio je i nje­gov pr­vi pred­sjed­nik. To­mo se ostva­rio kao pje­snik. Kao pje­snik je pi­sao lir­ske pje­sme, lir­sko-ep­ske spje­vo­ve sa iz­vje­snim ro­man­ti­čar­skim na­bo­jem. Na­pi­sao je broj­ne knji­ge, pje­sme, me­đu ko­ji­ma se iz­dva­ja­ju: „Vi­do­sa­va“, „Kom­ska vi­la“, „Ža­lo­poj­ka Lov­će­nu“, „Cr­ni da­ni Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne”, „Be­sa i po­se­stri­me i Al­pin­ke“. In­te­re­sant­no je na­po­me­nu­ti da je To­mo Ora­vac na­pi­sao pje­smu „Što si sje­tan ser­dar Jo­le“:
„Što si sje­tan ser­dar Jo­le/ Ne­vo­lja je Go­spo­da­re/ Ka­da Jo­le mlad bi­ja­še/ Dže­fer­dar mu cik­ti­ja­še/ Sad je Jo­le osta­rio/ Dže­fer­dar je osta­vio...
Ova je pje­sma pje­va­na kao na­rod­na i ri­jet­ko je ko znao da je autor pje­sme upra­vo To­mo Ora­vac.
Mo­že se re­ći da je To­mo­va po­e­zi­ja pu­na lir­skih iz­li­va i ep­skih na­dah­nu­ća. Nje­go­ve su pje­sme ra­do či­ta­ne, kao ta­kve ve­o­ma pri­hva­će­ne od ta­da­šnje či­ta­lač­ke pu­bli­ke.
Što se ti­če pro­znih dje­la, To­mo je naj­vi­še pi­sao aneg­do­te. Aneg­do­te su mu bi­le omi­lje­ni vid knji­žev­nog stva­ra­la­štva. S pra­vom je Tri­fun Đu­kić oci­je­nio nje­go­vo aneg­dot­sko ka­zi­va­nje kao ve­o­ma uspje­šno i pri­jem­či­vo za uho či­ta­la­ca. I za­i­sta To­mo­ve su aneg­do­te je­zgro­vi­te, ma­što­vi­te a isto­vre­me­no i stvar­no­sne. Nje­govo je dje­lo „Zna­me­ni­te Cr­no­gor­ke“. Zor­no po­tvr­đu­ju ove ocje­ne. Ov­dje će­mo se de­talj­ni­je po­za­ba­vi­ti ovom To­mo­vom knji­gom, od­no­sno nje­nim sa­dr­ža­jem.
„Zna­me­ni­te Cr­no­gor­ke”
Knji­ga „Zna­me­ni­te Cr­no­gor­ke“ je svo­je­vr­sni na­sta­vak Mar­ko­vih „Pri­mje­ra čoj­stva i ju­na­štva”.
Kad či­ta­te „Zna­me­ni­te Cr­no­gor­ke“ ima­te uti­sak, da na­sta­vlja­te sa či­ta­njem Mar­ko­vih „Pri­mje­ra čoj­stva i ju­na­štva”. Mar­ko je pre­te­žno pi­sao o ju­na­ci­ma (mu­škar­ci­ma), o nji­ho­vim ju­nač­kim i čoj­skim pod­vi­zi­ma, a To­mo se ba­vi is­klju­či­vo Cr­no­gor­ka­ma. To­mo je, zna­či, svo­ju aneg­dot­sku pa­žnju usred­sre­dio sa­mo na cr­no­gor­ke (srp­ske) he­ro­i­ne. Ako se obje knji­ge pri­ka­zu­ju kao svo­je­vr­sna cje­li­na, on­da se mo­že kon­sta­to­va­ti da su za­i­sta da­le ve­o­ma cje­lo­vi­tu sli­ku o čo­j­stvu i ju­na­štvu u tra­di­ci­o­nal­nom dru­štvu Cr­ne Go­re.
Bez ob­zi­ra na slič­no­sti u po­ru­ka­ma u is­ti­ca­nju ju­nač­kih i mo­ral­nih pod­vi­ga, mo­gu se kon­sta­to­va­ti i raz­li­ke u sti­lu ka­zi­va­nja (pri­ča­nja).
U opi­su su isto­rij­skog kon­tek­sta, To­mo je pre­ci­zan, čak je da­tum­ski pre­ci­zi­rao kad je od­re­đe­na lič­nost ži­vje­la i kad su se de­ša­va­li do­ga­đa­ji u ko­ji­ma je uče­stvo­va­la od­re­đe­na lič­nost, od­re­đe­na že­na.
To­mov pri­stup u ka­zi­va­nju (pi­sa­nju) do­pri­no­si ra­svje­tlja­va­nju isto­rij­skih do­ga­đa­ja i de­ša­va­nja. To se na­ro­či­to od­no­si na Pr­vu, kao i na Dru­gu po­ha­ru Ku­ča. No, ni­je sa­mo u pi­ta­nju kon­tekst isto­rij­skih do­ga­đa­ja, pri­je sve­ga ra­to­va­nja, već i kon­tekst po­ro­dič­nih si­tu­a­ci­ja, kon­tekst po­ro­dič­nih de­ša­va­nja. Ovom tre­ba do­da­ti i kon­tekst se­la i ple­me­na, i brat­stva kao tra­di­ci­o­nal­nih dru­štve­nih za­jed­ni­ca. To či­ni i Mar­ko Mi­lja­nov, ali bez ve­ćih pre­ci­zno­sti u od­re­đe­nju vre­me­na de­ša­va­nja od­re­đe­nih do­ga­đa­ja, od­re­đe­nog de­ša­va­nja. To ni­je ne­bit­no, jer tač­no na­vo­đe­nje da­tu­ma de­ša­va­nja omo­gu­ća­va vjer­ni­je i pot­pu­ni­je sa­gle­da­va­nje pre­zen­ti­ra­nog sa­dr­ža­ja od­re­đe­ne aneg­do­te.
Moralni, čoj­ski i
ju­nač­ki pod­vig
Evi­dent­na je raz­li­ka iz­me­đu To­ma i Mar­ka u ko­ri­šće­nju je­zi­ka. Je­zik To­mov je knji­žev­ni i vi­še ra­zu­mljiv dok je Mar­kov pun ar­ha­i­za­ma, što je sa­svim ra­zu­mlji­vo ako se ima u vi­du da je Mar­ko na­u­čio da či­ta i pi­še u pe­de­se­tim go­di­na­ma ži­vo­ta, a To­mo je ste­kao zna­čaj­no obra­zo­va­nje. Sa­vre­me­ni či­ta­lac se te­že sna­la­zi u ko­ri­šće­nju Mar­ko­vog je­zi­ka. No, to ne uma­nju­je kva­li­tet Mar­ko­vog tek­sta.
Tre­ba re­ći da je Lju­bo Ko­va­če­vić ulo­žio znat­ne re­dak­cij­ske na­po­re u pri­re­đi­va­nju Mar­ko­vih dje­la za štam­pa­nje. Ko­va­če­vi­će­ve re­dak­cij­ske i dru­ge in­ter­ven­ci­je su znat­no do­pri­ni­je­le u shva­ća­nju i ra­zu­mje­va­nju Mar­ko­vog dje­la. To isto va­ži i za iz­da­nje ko­je je pri­re­dio dr Jo­van Ča­đe­no­vić. Sva­ka aneg­do­ta, smje­šte­na u knji­zi „Zna­me­ni­te Cr­no­gor­ke“, pred­sta­vlja po­seb­nu pri­ču, po­se­ban mo­ral­ni, čoj­ski i ju­nač­ki pod­vig.
(Na­sta­vi­će se)