Mi­nu­la su če­ti­ri vi­je­ka ot­ka­ko je Ar­ba­nas i sil­ni tur­ski zu­lum­ćar Si­nan- pa­ša na Vra­ča­ru spa­lio mo­šti srp­skog sve­ti­te­lja i pro­sve­ti­te­lja Sv. Sa­ve. Po­tom je po­to­mak ovog pr­vog, ni­šta ma­nje si­lan i bez­ob­zi­ran, Si­nan-pa­ša, ra­zo­rio cr­kvu Sve­tih Ar­han­ge­la u Pri­zre­nu, i od ka­me­nja te za­du­žbi­ne srp­skog ca­ra Du­ša­na sa­gra­dio Si­nan-pa­ši­nu dža­mi­ju. Mno­go go­di­na ka­sni­je voj­ni­ci ita­li­jan­skih oku­pa­ci­o­nih sna­ga ni­je­su do­zvo­li­li Si­nan-pa­ši­nim po­tom­ci­ma i sled­be­ni­ci­ma da po­ru­še cr­kvu u Đa­ko­vi­ci u či­jim su krip­ta­ma bi­le po­lo­že­ne ko­sti srp­ske dje­ce, iz­bje­gli­ca iz 1915. go­di­ne, svje­do­če­ći da ni sva­ki oku­pa­tor ni­je isti.
Mno­go je srp­ske kr­vi pro­li­ve­no i mno­go je ko­sti­ju, ja­da i su­za ra­su­to di­ljem sva­ke sto­pe srp­skih ze­ma­lja dok ni­je gra­nu­lo sun­ce slo­bo­de i dok ni­je­su vi­đe­na le­đa si­li ko­ju je per­so­ni­fi­ko­vao sil­ni Si­nan-pa­ša. Ali, na­da da će “Slo­bo­da umje­ti da pje­va kao što su su­žnji pje­va­li o njoj” ubr­zo se po­ka­za­la ja­lo­vom. Već 1948. go­di­ne “oslo­bo­di­te­lji” u cr­ve­nim ma­ra­ma­ma ru­še Spo­men-ko­stur­ni­cu srp­skih mu­če­ni­ka u Đa­ko­vi­ci i od nje­nih sve­tih ci­ga­la gra­de jav­ne nu­žni­ke. Ta po­šast ra­sr­blja­va­nja i uti­ra­nja tra­go­va srp­ske pro­šlo­sti, srp­ske kul­tu­re i tra­ja­nja na­sta­vlje­na je i tra­je sve ovo vri­je­me “slo­bo­de” u svim kra­je­vi­ma ko­ji su, ko­li­ko do ju­če, slo­vi­li kao srp­ski.
Du­ga bi bi­la pri­ča ka­ko se “oslo­bo­di­lač­ka” vlast od­no­si­la pre­ma maj­ci Cr­kvi, pre­ma nje­nim sve­ti­nja­ma ko­je su ru­še­ne i skna­vlje­ne ni­šta ma­nje i ni­šta go­re ne­go u Si­nan-pa­ši­no do­ba. Po­rav­nje­na je i naj­vi­ša srp­ska pla­ni­na, Lov­ćen, i na njoj, umje­sto cr­kvi­ce ko­ju je svo­jom vo­ljom oda­brao vla­di­ka Ra­de, po­sta­vljen ma­u­zo­lej ko­ji je nje­go­vu ne­be­sku ve­li­či­nu i gran­di­o­znost uka­lu­pio i po­ku­šao da sve­de na ze­malj­ske mje­re. Umje­sto da ču­va­ju, ob­na­vlja­ju i vas­po­sta­vlja­ju zna­me­nja i spo­me­ni­ke kul­tu­re ko­ji su pre­te­kli iz rat­nih i oku­pa­ci­o­nih vre­me­na i bi­li svje­do­ci na­šeg na­rod­nog tra­ja­nja na ovom pro­sto­ru kroz vje­ko­ve, mom­ci u “cr­ve­nim ma­ra­ma­ma” kao da su se utr­ki­va­li ko će pri­je i ko će vi­še da ih za­tre i pre­u­re­di. Na taj na­čin oni su di­za­li spo­me­ni­ke ne ju­na­ci­ma i bit­ka­ma za­hva­lju­ju­ći ko­ji­ma smo op­sta­li, već se­bi, svo­joj par­ti­ji i svo­joj ide­o­lo­gi­ji.
A kad je i njih po­meo vi­hor isto­ri­je i na­rod­nog bun­ta i kad su kor­mi­lo dr­ža­ve pre­u­ze­li “mla­di i spo­sob­ni”, s pra­vom se oče­ki­va­lo da će de­fi­ni­tiv­no pre­sta­ti iz­gon srp­skih du­hov­nih i ma­te­ri­jal­nih vri­jed­no­sti iz ze­mlje ko­ja je u svo­joj osno­vi i u svom bi­ću du­bo­ko srp­ska. Ali, avaj. Si­nan – pa­ši­no do­ba kao da se oka­me­ni­lo i ni­ka­ko da mi­ne. Na­sta­vlja se be­so­muč­no i bez­um­no na­sr­ta­nje na sve srp­sko, na te­me­lje i ko­ri­je­ne na ko­ji­ma je sve do sa­da po­či­va­la i op­sta­la Cr­na Go­ra kao dr­ža­va i kao za­jed­ni­ca. Pro­tje­ran je iz Usta­va i zva­nič­ne upo­tre­be srp­ski je­zik, je­zik na ko­me su se “opi­sme­ni­li” usta­vo­pi­sci, ći­ri­li­ca se još je­di­no sri­je­će u tra­go­vi­ma, na­sr­nu­to je na Srp­sku pra­vo­slav­nu cr­kvu, in­sti­tu­ci­ju ko­ja je stvo­ri­la i oču­va­la Cr­nu Go­ru, pro­go­ne se nje­ni sve­šte­ni­ci, uzur­pi­ra­ju nje­ne sve­ti­nje. Pre­kra­ja se isto­ri­ja, iz­mi­šlja­ju ne­po­sto­je­ći da­tu­mi i do­ga­đa­ji, a u za­pe­ćak sta­vlja­ju naj­svje­tli­je stra­ni­ce isto­ri­je na­šeg na­ro­da, pre­i­na­ča­va­ju isto­rij­ski objek­ti (Ne­ma­njin grad u tur­sko utvr­đe­nje), mi­je­nja­ju na­zi­vi uli­ca... Ko­so­vo, “naj­sve­ti­ja srp­ska ri­ječ” i mit ko­jem du­gu­je­mo sve na­še zo­re i sva na­ša oslo­ba­đa­nja, po­ga­že­no je do mje­re ko­ju ni naj­sil­ni­ji osva­ja­či ni­je­su do­sti­gli. Plju­nu­to je na sve što nam je kao na­ro­du bi­lo sve­to, u šta smo se za­kli­nja­li i u šta smo vje­ro­va­li. Po­sta­je­mo i po­sta­li smo ti­kve bez ko­ri­je­na, no­vo­tvo­re­vi­na ko­ja se vi­še ne sre­će ni u naj­za­bi­ti­jim džun­gla­ma Cen­tral­ne Afri­ke... Mrak do­ba no­vih Si­nan-pa­ša.
Ali, da su se no­vo­tvor­ci no­vo­cr­no­gor­skog iden­ti­te­ta u svom be­sti­ja­nju i bes­tra­ga­nju ma­kar za­dr­ža­li u gra­ni­ca­ma svo­je no­vo­tvo­re­vi­ne ni po ja­da. Ne, nji­ma je u na­sto­ja­nju da za­tru trag sve­mu srp­skom i sve­mu isto­rij­skom Cr­na Go­ra ubr­zo po­sta­la ma­la i ti­je­sna. Dr­znu­li su se i da­lje na­sta­vlja­ju da asi­sti­ra­ju svjet­skim ve­le­moć­ni­ci­ma u re­de­fi­ni­sa­nju te­ri­to­ri­jal­nog i dr­žav­nog sta­tu­sa Sr­bi­je. Na­kon što su, ku­ka­vič­ki i udvor­nič­ki, kao ni­kad ni­ko pri­je njih, po­tr­ča­li da me­đu pr­vim pri­zna­ju kva­zi­dr­žav­nu (či­taj: ame­rič­ku) tvo­re­vi­nu ko­ju sil­ni­ci po­ku­ša­va­ju da vas­po­sta­ve na naj­sve­ti­jem srp­skom tlu, bes­pri­zor­no na­sta­vlja­ju da slu­že tu­đi­nu i da, mo­ral­no po­sr­ću­ći i pu­ze­ći či­ne ono što je naj­bo­lje i naj­i­sti­ni­ti­je opi­sao pje­snik Bla­go­je Ba­ko­vić: (“Cr­na Go­ro, od ka­ko si cr­na / i od kad te sve­ci ve­žu Bo­gu / ni­kad ni­si za­ba­da­la tr­na / svo­me bra­tu u ra­nje­nu no­gu”!). Za­rad ma­lo mr­vi­ca sa tr­pe­ze kre­a­to­ra no­vog svjet­skog po­ret­ka zva­nič­ni­ci Cr­ne Go­re ne­dav­no su se u Une­sku za­la­ga­li da se naj­sve­ti­je la­vre srp­skog na­ro­da, me­đu ko­ji­ma je i Peć­ka Pa­tri­jar­ši­ja, pre­da­ju na “ču­va­nje” ostra­šće­nim šip­tar­skim na­ci­o­na­li­sti­ma, istim oni­ma ko­ji su 17. mar­ta 2004. go­di­ne po­ku­ša­li da ih za­tru do te­me­lja. Ne pi­ta­ju­ći sop­stve­ni na­rod i upr­kos nje­go­voj ve­ćin­skoj vo­lji, ovo­vre­me­ne Si­nan-pa­še, za­rad ma­lo vla­sti i ma­lo ma­te­ri­jal­nog bla­ga, na sve stra­ne ras­pro­da­ju na­ci­o­nal­nu, mo­ral­nu i du­hov­nu sre­bre­ni­nu, je­di­no bla­go ko­je smo ikad ima­li i ko­je smo gla­va­ma pla­ća­li da bi­smo tra­ja­li kao slo­bo­dan i isto­rij­skog pam­će­nja vri­je­dan na­rod. Ali, isto­ri­ja je naj­bo­lji i naj­ne­pod­mi­tlji­vi­ji svje­dok da ni­či­ja, pa ni Si­nan-pa­ši­na, ni­je go­re­la do zo­re. Ne­će ni ova, pa će se i ovo Si­nan-pa­ši­no do­ba zva­ti la­ni.

Pi­še: mr Bra­no Bu­la­to­vić