Ne­ka­da­šnji ko­man­dant ka­sar­ne „Lo­ra” u Spli­tu Pa­vle Pan­tić (77) uhap­šen je pri­je pet da­na u Cr­noj Go­ri po po­tjer­ni­ci iz Hr­vat­ske. On se iz Be­o­gra­da vra­ćao vo­zom za Su­to­mo­re, gdje ži­vi ot­ka­ko se mor­na­ri­ca JNA pri­je 24 go­di­ne po­vu­kla iz Dal­ma­ci­je. Pan­tić je dr­ža­vlja­nin Sr­bi­je, a pri­ve­den je na gra­ni­ci pri ula­sku u Cr­nu Go­ru.
Hr­vat­ska je za njim iz­da­la po­tjer­ni­cu još 1993. go­di­ne, ka­da mu je sa još 30 dru­gih ofi­ci­ra JNA su­đe­no u Spli­tu. Svi su pro­gla­še­ni kri­vim, a Pa­vle Pan­tić je tad osu­đen na osam go­di­na za­tvo­ra. Te­re­ti­li su se da su od sep­tem­bra 1991. do kra­ja ja­nu­a­ra 1992. go­di­ne za­po­vi­je­di­li ili pre­ni­je­li za­po­vi­je­di pot­či­nje­ni­ma o op­ko­lja­va­nju svih gra­do­va i sta­nov­ni­štva na pod­ruč­ju Spli­ta i oko­li­ne, kao i da su za­bra­ni­li sta­nov­ni­ci­ma bi­lo ka­kvo uplo­vlja­va­nje ili is­plo­vlja­va­nje bro­do­va i ča­ma­ca iz lu­ke. Na­vod­no su u istom pe­ri­o­du za­po­vi­je­di­li i otva­ra­nje va­tre po gra­do­vi­ma.
Ovu pre­su­du 1994. go­di­ne uki­nuo je Vi­ši sud u Za­gre­bu zbog ne­ja­sno utvr­đe­nih či­nje­ni­ca i na­re­dio da se su­đe­nje po­no­vi. Pred­met je vra­ćen pr­vo­ste­pe­nom su­du, ali od ta­da sto­ji kao i po­tjer­ni­ca.
Sreć­ko Lju­bi­sa­vlje­vić, Pan­ti­ćev pri­ja­telj i ko­le­ga iz voj­ne slu­žbe, pri­ča nam da je uhap­še­ni ka­pe­tan 22. de­cem­bra do­la­zio u Be­o­grad na VMA na kon­tro­lu i da po­sje­ti kćer­ku, unu­ku i pra­u­nu­če.
– Pri­je pet mje­se­ci Pan­ti­ću je pre­mi­nu­la su­pru­ga, a on je po­tom imao mo­žda­ni udar. Uspio je da se opo­ra­vi da mo­že da ho­da i do­đe na kon­tro­lu – is­pri­čao je Lju­bi­sa­vlje­vić be­o­grad­skim me­di­ji­ma.
On ga je vo­dio na VMA i u če­tvr­tak uju­tru is­pra­tio na voz za Bar, a on mu se ja­vio iz pri­tvo­ra.
– Pla­kao je. Ne mo­že da vje­ru­je da ga je za­de­si­la ta­kva ne­prav­da. Pi­tao je da li mo­že­mo da mu an­ga­žu­je­mo advo­ka­ta i za­mo­lio da po­mog­ne­mo dje­ci, jer ka­že da ne­će ima­ti od če­ga da ži­ve. Kćer­ka mu je ozbi­ljan in­va­lid, ne ra­di, a pod­sta­na­ri su u Ze­mu­nu i za­i­sta te­ško ži­ve – ka­zao je on.
Lju­bi­sa­vlje­vić ka­že da je sa Pan­ti­ćem raz­go­va­rao sve­ga dva mi­nu­ta. Ka­ko je re­kao, nje­gov pri­ja­telj je pre­ba­čen u za­tvor u Spu­žu, a po­ža­lio mu se da „te­ško sve pre­ži­vlja­va i da mu je pri­ti­sak iz­u­zet­no vi­sok”. Za Pan­ti­ća na­vo­di da je pot­pu­no ne­vin, da ni­ka­da ni­ka­kav zlo­čin ni­je ni na­re­dio ni po­či­nio i da je je­di­no gle­dao ka­ko da spa­se voj­ni­ke i ži­ve ih iz­vu­če iz Hr­vat­ske.
– Iz „Lo­re” se ni­ka­da ni­je pu­ca­lo po Spli­tu. To su glu­po­sti ko­je su Hr­va­ti na­ka­ri­ka­li da bi Sr­bi­ma pra­vi­li pro­ble­me i sva­ko­me ko je imao ne­ku ko­mand­nu od­go­vor­nost – ka­že sa­go­vor­nik.
D.Ž.

Po­ma­gao voj­ni­ci­ma
Pan­tić je lju­di­na, a vje­ro­vat­no je kriv što je po­ma­gao hr­vat­skim voj­ni­ci­ma i ofi­ci­ri­ma da na­pu­ste JNA, iako se zna­lo da će od­mah pre­ći u hr­vat­sku voj­sku i za­pu­ca­ti na nas. Uspio je da sa­ču­va svu voj­nu teh­ni­ku od uni­šte­nja, a kad je do­šlo ne­kih 70 cr­no­gor­skih do­bro­vo­lja­ca u Split, ni­je im do­zvo­lja­vao da pu­ca­ju po gra­du, ka­zao je Lju­bi­sa­vlje­vić.