PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U pro­ce­su for­mi­ra­nja na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve i u tra­ga­nju za sop­stve­nim iden­ti­te­tom, gra­đan­sko dru­štvo je, osla­nja­ju­ći se na ro­man­ti­zam kao ide­o­lo­šku ba­zu, ima­lo po­tre­bu da stva­ra i sop­stve­nu kul­tu­ru i spo­lja­šnja obi­ljež­ja na­ci­o­nal­ne pri­pad­no­sti. Ova ide­ja je bi­la na­ro­či­to za­stu­plje­na u na­sto­ja­nju mla­dih in­te­lek­tu­a­la­ca da uve­du ne­ke ele­men­te u no­šnju gra­đan­skog dru­štva ko­ji bi ima­li na­ci­o­nal­no obi­ljež­je. Naj­i­zra­zi­ti­ji pri­mjer bi­la je ati­la, po­lu­du­gi ko­njič­ki ši­njel s ukra­snim gaj­ta­ni­ma i dug­ma­di­ma, ko­ja je, iako stra­nog po­ri­je­kla, u Sr­bi­ji pri­hva­će­na kao odje­ća vla­da­ju­će kla­se, uni­for­ma voj­ni­ka, či­nov­ni­ka i li­ce­ja­ca i ko­ja je no­si­la ozna­ku „sta­ro­srp­ska” (čak je na­zi­va­na i srp­skom ri­ječ­ju du­šan­ka). Knez Alek­san­dar je če­sto no­sio ati­lu. Isto zna­me­nje imao je i fes. Ka­da je E.A. Pej­ton 1843. go­di­ne bio na pri­je­mu kod be­o­grad­skog ve­zi­ra Baj­ram-pa­še, knez Alek­san­dar je no­sio pla­vu uni­for­mu sa zlat­nim epo­le­ta­ma i fes sa ki­ćan­kom u ko­ju su bi­li uve­za­ni bri­li­jan­ti. Bri­ta­nac na­po­mi­nje da zna za­što i Sr­bi mo­ra­ju da no­se fe­so­ve, na­ro­či­to nji­hov knez, i to na pri­je­mu kod pa­še, jer je fes neo­p­ho­dan kao znak pri­zna­va­nja Por­ti­nog si­ze­ren­stva. Da­kle, isto kao ra­ni­je čal­me, sa­mo što se i tur­ska slu­žbe­na odje­ća u me­đu­vre­me­nu „evro­pe­i­zo­va­la”.
Zbog ne­do­stat­ka do­volj­nog bro­ja iz­vo­ra, te­ško je ili sa­svim ne­mo­gu­će re­kon­stru­i­sa­ti, re­ci­mo, sva­ko­dnev­nu rad­nu odje­ću ko­ju su no­si­le že­ne u Sr­bi­ji u grad­skim, imuć­ni­jim po­ro­di­ca­ma to­kom da­na u ku­ći, sre­di­nom 19. vi­je­ka, čak i na sa­mom dvo­ru. Mo­gu­će je sa­mo pret­po­sta­vi­ti da su u sva­ko­dnev­nim pri­li­ka­ma že­ne no­si­le već iz­no­še­ne dje­lo­ve sve­ča­ne no­šnje ili odje­ću skro­je­nu po istom uzo­ru od jef­ti­ni­jih ma­te­ri­ja­la. Za sve­ča­no­sti, pra­zni­ke i ob­re­de odje­ća je već ima­la jed­nu bo­ga­tu sim­bo­li­ku, a umjet­nič­ke sli­ke (por­tre­ti) i pr­ve fo­to­gra­fi­je ko­je su se u to vri­je­me i po­ja­vi­le (tal­bo­ti­pi­je) pri­ka­zu­ju že­ne is­klju­či­vo u sve­ča­nim no­šnja­ma. U naj­kra­ćem, sa­stav­ni dje­lo­vi bo­ga­ti­je „srp­ske žen­ske no­šnje”, ko­ja se dru­ga­či­je na­zi­va­la i „tur­skom”, sre­di­nom 19. vi­je­ka – za raz­li­ku od „evro­pej­skih ha­lji­na” – bi­li su, u stva­ri, go­to­vo pot­pu­no ori­jen­tal­ni, pa su i nji­ho­vi na­zi­vi bi­li ta­kvi. No­šnja se sa­sto­ja­la od ko­šu­lje iz­ve­ze­ne pa­mu­kom ili zla­tom, šal­va­ra (du­gih i vr­lo ši­ro­kih is­toč­njač­kih žen­skih čak­ši­ra), an­te­ri­je (gor­nje ha­lji­ne s du­gač­kim ru­ka­vi­ma, ko­ja mo­že bi­ti i mu­ška), ćur­če­ta (krat­kog pr­slu­ka od ko­že ili de­be­le čo­je, na­lik gu­nju bez ru­ka­va), svi­le­nog po­ja­sa sa ve­li­kim, bo­ga­to ukra­še­nim sre­br­nim kop­ča­ma i dr. Na no­ga­ma su no­še­ne ča­ra­pe i pa­pu­če ra­znih bo­ja, oko vra­ta ni­ske bi­se­ra i du­ka­ta, a na gla­vi fes sa du­ka­ti­ma i ki­ćan­kom oko ko­ga su se ob­mo­ta­va­le uvi­je­na ma­ra­ma i ple­te­ni­ce. Ma­te­ri­ja­li od ko­jih je iz­ra­đi­va­na bo­ga­ta žen­ska odje­ća bi­li su ta­ko­đe is­toč­njač­ki: čo­ja, ka­di­fa, atlas, kut­ni­ja, ša­ma­la­dža, ći­ta­bi­ja i slič­ni, a do­mi­nant­ne bo­je bi­le su cr­ve­na i ze­le­na. Gor­nji odjev­ni pred­me­ti ukra­ša­va­ni su sre­br­nim i zlat­nim gaj­ta­ni­ma i ve­zom. U isto vri­je­me dok je kne­gi­nja Per­si­da no­si­la ori­jen­tal­nu no­šnju, sma­tra­ju­ći je tra­di­ci­o­nal­nom, srp­skom, i na nje­nom dvo­ru i u bo­ga­tim či­nov­nič­kim ku­ća­ma te­kao je pro­ces oslo­ba­đa­nja od tur­skog uti­ca­ja. Njen otac Je­vrem Ne­na­do­vić, dr­žav­ni sa­vjet­nik i ne­ka­da­šnji usta­nič­ki voj­vo­da, po­zi­rao je pred fo­to­gra­fom u gra­đan­skom odi­je­lu, tam­no­si­vom du­gom sa­kou (re­den­go­tu), pan­ta­lo­na­ma is­pe­gla­nim na ivi­cu i u cr­nim la­ko­va­nim ci­pe­la­ma.
U Sr­bi­ji oslo­bo­đe­noj od fe­u­da­li­zma, u auto­nom­noj kne­že­vi­ni sa ve­ćim po­li­tič­kim i eko­nom­skim pra­vi­ma ne­go pri­je `30-ih go­di­na 19. vi­je­ka, vid­na je bi­la že­lja za eman­ci­pa­ci­jom i br­zom evro­pe­i­za­ci­jom. Pro­dor za­pad­ne kul­tu­re pre­pli­tao se za za­te­če­nom ori­jen­tal­nom mo­dom i že­ljom Sr­ba da se, ma­kar za jed­no vri­je­me, imi­ti­ra­ju do­ju­če­ra­šnji go­spo­da­ri – Tur­ci. Taj pro­dor evrop­skog po­bje­đi­vao je i ob­u­hva­tao po­ste­pe­no sve sfe­re ži­vo­ta, od dr­žav­nog i dru­štve­nog ure­đe­nja do opre­me bo­ga­to ure­đe­ne ku­će. U tom pro­ce­su ključ­nu ulo­gu ima­li su do­se­lje­ni­ci iz Austri­je i Ugar­ske, za­tim mla­di lju­di iz Sr­bi­je ko­ji su se ško­lo­va­li u ino­stran­stvu, ugled­ni stran­ci ko­ji su osta­vlja­li du­bok uti­sak na dvo­ra­ne i vi­so­ke či­nov­ni­ke i, naj­zad, za­nat­ska i in­du­strij­ska ro­ba ko­ja je in­ten­ziv­ni­je do­la­zi­la na srp­sko tr­ži­šte ne­go u ra­ni­jim vre­me­ni­ma. U Be­o­gra­du i dru­gim gra­do­vi­ma Sr­bi­je po­ja­vi­li su se pred­stav­ni­ci no­vih za­na­ta, kro­ja­či i obu­ća­ri evrop­ske mo­de ko­ji su, umje­sto aba­dži­ja, ra­di­li za no­vo­na­sta­lu go­spo­du iz gra­đan­ske kla­se, a za da­me iz vi­so­kog dru­štva odje­ću su ši­le po­seb­ne „ma­šan­de­mo­di­ski­nje”. Pre­pli­ta­nje osta­ta­ka ori­jen­tal­ne i no­ve, evrop­ske mo­de la­ga­no je, pe­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na, do­ve­lo do stva­ra­nja na­ci­o­nal­nog srp­skog gra­đan­skog ko­sti­ma kod že­na naj­vi­ših star­je­ši­na i bo­ga­tih za­na­tli­ja. O to­me svje­do­če i ra­do­vi (naj­če­šće por­tre­ti) Uro­ša Kne­že­vi­ća, Jo­va­na Po­po­vi­ća, Ste­va­na To­do­ro­vi­ća, Ar­se­ni­ja Pe­tro­vi­ća i dru­gih sli­ka­ra.
(Na­sta­vi­će se)