DA­NI­LOV­GRAD- Te­žak ži­vot i ne­ma­šti­na pri­ti­sli su Želj­ka La­za­re­vi­ća iz Spu­ža. On ka­že da ne­ma ni za hljeb i da pre­ži­vlja­va od mi­lo­sti­nje. Ogor­čen je na op­štin­ske slu­žbe u Da­ni­lov­gra­du, ali i u glav­nom gra­du, či­ji pred­stav­ni­ci već du­že od go­di­nu obe­ća­va­ju da će mu po­mo­ći, ali od to­ga ne­ma ni­šta. Pra­zna obe­ća­nja i te­žak ži­vot na­tje­ra­li su Želj­ka da pre­ko me­di­ja ape­lu­je na nad­le­žne da mu po­mog­nu.
-Svi mo­ji su su bo­ri­li za ovu dr­ža­vu, a i ja sam s bra­tom bio na ra­ti­štu i bra­nio Cr­nu Go­ru od ne­pri­ja­te­lja, ka­ko su nam go­vo­ri­li ta­da­šnji i sa­da­šnji vla­sto­dr­šci. Ra­dio sam sko­ro 15 go­di­na po ra­znim cr­no­gor­skim fir­ma­ma, po­stao te­žak bo­le­snik za­vi­stan od di­ja­li­ze, ali se pred­stav­ni­ci dr­ža­ve pre­ma me­ni po­na­ša­ju kao da ne po­sto­jim. Še­ta­ju me od vra­ta do vra­ta i svu­da mi ka­žu da do­đem sju­tra. Ja do­đem sju­tra, ali za me­ne vi­še ne­ma sju­tra i ovo vi­še ne mo­gu da iz­dr­žim. Do­đe mi da pre­kra­tim mu­ke, jer ovo što sam do­ži­vio ne bi ni pas iz­dr­žao – pri­ča Želj­ko.
On ka­že da se u po­sled­njoj go­di­ni da­na obra­tio broj­nim dr­žav­nim slu­žba­ma ka­ko bi na­šao do­ku­men­ta i do­ka­ze o rad­nom sta­žu i ostva­rio pra­vo na in­va­lid­sku pen­zi­ju. Me­đu­tim, u dr­žav­noj ad­mi­ni­stra­ci­ji osim nje­go­vog ime­na, ne­ma nik­ak­ve po­tvr­de o rad­nom sta­žu i pla­će­nim po­re­zi­ma. Zbog to­ga je mo­rao sam da obi­la­zi biv­še fir­me i pri­ku­plja do­ku­men­ta­ci­ju. Me­đu­tim, i to je uza­lud, jer u da­ni­lov­grad­skom „Ko­mu­nal­nom“ ne­ma ni slo­va o nje­go­vom tro­go­di­šnjem ra­du za tu fir­mu. La­za­re­vić ne mo­že da shva­ti da je zbog ne­či­je ne­mar­no­sti pre­pu­šten mi­lo­sti­nji i da ne mo­že da ostva­ri ono što bi tre­ba­lo da pri­pa­da sva­kom gra­đa­ni­nu.
-Vi­še pu­ta sam se obra­ćao pred­sjed­ni­ku Op­šti­ne Da­ni­lov­grad da me pri­mi i po­mog­ne da do­đem do pen­zi­je, ali me ni­kad ni­je pri­mio. Raz­go­va­rao sam i sa Zo­ri­com Ko­va­če­vić, pred­sjed­ni­com DPS-a u Da­ni­lov­gra­du. Obe­ća­la je da će mi po­mo­ći, ali ni ona ni­je ni­šta ura­di­la. Vi­še ne znam ko­ga da mo­lim i sve­ga mi je pre­ko gla­ve. Na­dam se da će ne­ko, kad pro­či­ta o mo­jim mu­ka­ma, po­ku­ša­ti da mi po­mog­ne, jer ne tra­žim mi­li­o­ne, već sa­mo ono što mi na osno­vu ra­da pri­pa­da – is­ti­če La­za­re­vić.
Naš sa­go­vor­nik se pi­ta ,,šta je Bo­gu zgri­je­šio da svi od nje­ga okre­ću gla­vu''. Ni so­ci­jal­ni rad­ni­ci, osim što su ga ob­i­šli i vi­dje­li u ka­kvim uslo­vi­ma ži­vi, ni­je­su mu omo­gu­ći­li da do­đe do so­ci­jal­ne po­mo­ći, od ko­je bi mo­gao da ku­pi ba­rem osnov­ne na­mir­ni­ce.
-Lak­še mi je kad sam sve ovo re­kao. Sum­njam da će mi ne­ko po­mo­ći, ali ne­ka osta­ne ba­rem za­bi­lje­že­no da se ve­li­ka si­la i ne­prav­da oko­mi­la na me­ne, a da ja ne znam či­me sam to za­slu­žio i ko je od­lu­čio da ži­vim u bi­je­di, bez ika­kvih uslo­va– is­ti­če La­za­re­vić, i do­da­je da uspi­je­va da pre­ži­vi je­di­no za­hva­lju­ju­ći do­bro­ti kom­ši­ja, odno­sno Ve­ska Kri­vo­ka­pi­ća i Ve­ska Ko­va­če­vi­ća, a da mu je po­mo­gao i Ra­de Živ­ko­vić iz „Alo tak­si­ja“. I.M.


Usko­ro ko­mi­si­ja

U Op­šti­ni Da­ni­lov­grad ju­če ni­je­smo mo­gli da do­bi­je­mo in­for­ma­ci­ju o to­me da li će po­mo­ći Želj­ku La­za­re­vi­ću i za­što ni­je­su od­go­vo­ri­li na nje­gov za­htjev za po­moć. U so­ci­jal­nim slu­žba­ma su nam re­kli da je Želj­ko pre­dao do­ku­men­ta­ci­ju za in­va­lid­sku ko­mi­si­ju i da će ona usko­ro od­lu­či­va­ti o nje­go­vom za­htje­vu. Po­tvr­di­li su da su ob­i­šli Želj­ka i da on ži­vi u lo­šim uslo­vi­ma i da mu je po­moć neo­p­hod­na.