Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić


Sve se to do­go­di­lo na pu­tu za Ja­snu Po­lja­nu, gdje dr sci. tra­ga za iz­gu­blje­nim taj­nim dnev­ni­kom La­va Ni­ko­la­je­vi­ča Tol­sto­ja, a se­ljak, idu­ći svo­jim pu­tem, su­sre­će se s nji­me, po­sve une­zvi­je­ren, jer pret­hod­no, imao je lič­ni su­sret sa zvi­je­ri...
DOK­TOR: Do­bar dan, ja sam dok­tor. Dra­go mi je.
TRAN­SCEN­DEN­TA­LIST: Bog ti po­mogô dok­to­re! Ja sam se­ljak ovog obli­žnjeg se­la, ili se­lja­nin, znaš ti bo­lje!?
D: Ipak se­lja­nin, se­lja­ci su ovi pro­sta­ci što ne či­ta­ju ru­ske kla­si­ke.
T: Aha... A ko­jim do­brom dok­tor međ se­lja­ci­ma, par­don, se­lja­ni­ma?
D: Pa zna­te ka­ko, ja sam dok­tor, pro­fe­sor dok­tor, doc­tor sci­en­ti­a­rum. Di­plo­mi­rao na Lo­mo­no­so­vu ba­ve­ći se ,,Ja­snom Po­lja­nom u dje­lu La­va“, ma­gi­stri­rao lju­bo­pi­tan da l’ je ,,Ni­ko­la­je­vič, vjer­nik il’ ne­vjer­nik“, dok­to­ri­rao ku­ri­o­zan ka­kva je ta ,,Re­li­gi­ja Tol­sto­je­va“. Re­dov­ni sam član Ru­ske aka­de­mi­je na­u­ka. Ja sam, zna­te, ve­li­ki ru­so­fil. Mo­je na­uč­no po­lje dje­lo­va­nja su mi­sli, mi­sli Tol­sto­ja, Do­sto­jev­skog, Bul­ga­ko­va... To su, zna­te, bi­li ve­li­ki mi­sli­o­ci! Pa se za­ni­mam, mi­sli­ma i ži­vo­ti­ma gran­di­o­znim. Sto­ga sam i ov­dje, lič­ni od­nos Ni­ko­la­je­vi­ča i So­nje za me­ne i da­lje po­kri­ven je ko­pre­nom. Mo­žda Vi zna­te ne­što o to­me?
T: O, dok­to­re dok­to­re, pod ve­li­kim jar­mom ti si! Mi­sliš šta Fjo­dor mi­sli, da l’ imaš svo­jih mi­sli?! Me­ni je moj mu­dri ba­ću­ška, tek da me ni­ko ne ću­ška, u ama­net da­ri­vao al­fa­bet, tek da ne bu­dem anal­fa­bet. O či­ta­nju, naj­ra­di­je is­pi­tu­jem Pri­ro­du; o pi­sa­nju, svo­je sen­ti­men­te me­ćem u ba­ću­ški­nu mi ar­ti­ju. Šta sa So­njom, ne­zna­ven sam, al’ slu­tit bih mogô...
D: Vi ste, de­fak­to, ro­man­ti­čar?! Pa da, ro­man­tič­no je i Tol­stoj zbo­rio: ,,Ra­zum me ni­je ni­če­mu na­u­čio, sve što znam da­lo mi je, ot­kri­lo mi je sr­ce.“ Ci­je­ni­te sa­že­tost?! La­pi­da­ran je bio i Do­sto­jev­ski: ,,Oni ko­ji zna­ju da go­vo­re, go­vo­re krat­ko.“ Šo­lo­hov me­đu­tim...
T: Ma­ni me se, dok­to­re, mi­sli mi­sli­la­ca! Čuj me, dok­to­re, jer mi­sli­lac sam i ja! Po­slu­šaj, šta da­nas sam mi­slio... Vi­diš, ja sva­kog bo­go­vet­nog da­na, u po­go­dan sa­hat, od­la­zim u či­ta­o­nu. Ona mo­je je od­ma­ra­li­šte, mo­je lje­či­li­šte. Ona uvi­jek mi se ra­du­je, u sa­gla­sju sam s njo­me. Da­nas, ja njoj ni­je­sam se ve­se­lio, da­nas, s ja­dom sam je pri­gr­lio. Da­nas, ja ži­vot sam omr­znuo, da­nas, ku­ka­vič­ki sam ga pod­no­sio. Da­nas, ma­lo­du­šan i ne­tr­pe­ljiv, zlo­sreć­nik, na Pri­ro­du je za­la­jao! Ja za­la­jao, a na me, sve se ru­ši­lo, sve se ob­ru­ši­lo... Ja za­la­jao, a na­da mnom se oblak nad­vio, grom me ga­đao... Ja za­la­jao, a de­blo mi put is­pri­je­či­lo, uma­lo me ni­je srav­ni­lo... Ja za­la­jao, a zvi­jer u me­ni zvi­jer pre­po­zna­la, na me ki­di­sa­la, oč­nja­ke u me­so za­ri­la... Ja za­la­jao, a zvi­jer za­re­ža­la, ži­vog me ska­me­ni­la! Pe­tri­fi­ci­ran, do­njom usnom sam mi­cao... ,,Maestra je bez­gre­šna, sam si gre­ška!“ Une­zvi­je­ren, zvi­jer­ski sam pot­pi­sao: ,,Za­laj na ži­vot, ži­vot po­sta­će ti ki­vot!“
D: Hm, za­ni­mlji­vo! Šta li bi, za­bo­ga, Bul­ga­kov na to kazô?
T: Te ona­ko oja­đen, ras­ku­ben, iz­be­zu­mljen i po­sra­mljen uz­vi­sio sam po­gled ka Ne­bu. Sun­ce je si­ja­lo i oba­sja­va­lo, gri­ja­lo i mi­lo­va­lo, tr­pe­lji­vo pod­no­si­lo, ni­je pet­pa­ra­či­lo. I opet, i iz­no­va, i da­nas i sju­tra, te bje­še mi mu­stra. ,,Sjaj i iza obla­ka, jer oni su var­ka!“ Po Sun­cu, tr­plje­nju sam se učio...
D: Vi za­i­sta du­bo­ko pro­ni­če­te! U ve­zi sa Sun­cem, ka­žu da je ono naj­eg­zakt­ni­ja per­so­ni­fi­ka­ci­ja Bo­žan­skog, da li se sa­gla­ša­va­te? Pre­ma Tol­sto­ju: ,,Bo­ga je te­ško spo­zna­ti, ali to ne zna­či da ga ne­ma, ne­go je to znak Nje­go­ve ve­li­čan­stve­no­sti, a na­še sla­bo­sti.“ Pre­ma Do­sto­jev­skom: ,,Kad Bog ne bi po­sto­jao, tre­ba­lo bi ga iz­mi­sli­ti“. Ja za­i­sta ne­mam ne­ki di­fe­ren­ci­ran stav u ve­zi sa ti­me...
T: Ti či­taš, dok­to­re, Tol­sto­ja, ja či­tam sa­mo Nje­ga. Te­bi naj­dra­ža je Ka­re­nji­na, me­ni Nje­go­va pi­sar­ni­ca. I ka­ko me pi­taš da l’ ima Nje­ga, pa da l’ ima Ka­re­nji­ne bez dra­gog ti La­va? Ja rekô bih da ,,Pri­ro­da, Nje­go­va je pri­ro­da.“
D: Fi­lo­zof Vi ste se­lja­ni­nu, no, ja mo­rao bih po­ći, vri­je­me će mi pro­ći. A če­ka­ju me to­mo­vi, sku­po­vi i spi­si, Tol­stoj, Do­sto­jev­ski i osta­li Ru­si.
T: Bog s Va­ma pro­fe­so­re, ne bih ni ja vri­je­me gu­bio...
Dok­tor, na­uč­nik. Ka­že da vri­je­me ni­je gu­bio, dru­gi­ma se ba­vio. Iz knji­ga učio je ži­vot, iz knji­ga, pi­sao je knji­gu. Če­dan, pa­ra­fra­zi­rao je. Tran­scen­den­ta­list, umjet­nik. Naj­već­ma bi vo­lio da vri­je­me ni­je gu­bio, so­bom se ba­vio. Iz Pri­ro­de učio je ži­vot, po Ži­vo­tu, pi­sao je knji­gu. Ogo­ljen, uvje­ra­vao je.
Dok­tor vs tran­scen­den­ta­list, kraj­nji is­hod, 1:2. (Dok­to­ro­va je­di­ni­ca sto­ga što bri­ljant­na je me­mo­ri­za­ci­je, dvi­je sto­ti­ne gi­ga­baj­ta stra­or­di­nar­na je me­mo­ri­ja!) A sa vre­men­ske dis­tan­ce...
DOK­TOR (naj­in­tim­ni­je, sam o dru­gi­ma): Pa da, eto za­što Tol­stoj je be­sje­dio: ,,Zna­nje je tek on­da zna­nje on­da ka­da je ste­če­no na­po­rom vla­sti­te mi­sli a ne pam­će­njem.“ Za­i­sta, s tog raz­lo­ga Do­sto­jev­ski je ka­zi­vao: ,,Ko­li­ko je lju­di ko­ji ne mi­sle sa­mi, ne­go ži­ve od mi­sli ko­je su iz­mi­sli­li dru­gi.“
TRAN­SCEN­DEN­TA­LIST (najin­tim­ni­je, sam o se­bi): Ali, ja sa­svim sam smje­r­no bi­lje­žio Osje­ća­je, zar sla­ve i be­smrt­no­sti vri­jed­no to je!? Mo­žda, u Ja­snoj Po­lja­ni, to Ni­ko­la­je­vi­ča ro­man­tič­nog avet bje­še...
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca
i knji­žev­ni­ca)