Ugled­ni be­ran­ski pro­fe­sor i knji­žev­nik Ra­de Jo­lić, svo­jim pje­snič­kim ostva­re­nji­ma po­sled­njih go­di­na za­vri­je­dio je pa­žnju cr­no­gor­ske kul­tur­ne jav­no­sti. Nje­go­vo knji­žev­no stva­ra­la­štvo, sa­bra­no u če­ti­ri knji­ge, na­i­šlo je na po­zi­ti­van sud knji­žev­ne kri­ti­ke, uz kon­sta­ta­ci­ju da se Jo­li­će­va po­et­ska ma­gi­ja ogle­da u si­li uma. Jo­lić slo­vi za pje­sni­ka lju­ba­vi, jer nje­go­vi sti­ho­vi go­vo­re da se ži­vot ne mo­že na­dok­na­di­ti i da sva­ko bi­će u se­bi mo­že da pro­na­đe naj­bo­lje sklo­ni­šte ko­je uni­šta­va mr­žnju. On po­ku­ša­va da ide­a­li­zu­je stvar­nost, is­ti­ču­ći da čo­vjek mo­ra bi­ti pro­vi­dan da bi do­hva­tio svje­tlost. Jo­lić, ujed­no va­ži za omi­lje­nog pro­fe­so­ra knji­žev­no­sti ko­ji je u mi­nu­lih 16 go­di­na svo­jim uče­ni­ci­ma, po­red re­dov­ne na­sta­ve, pre­do­ča­vao da je po­e­zi­ja lje­ko­vi­ta i da, ka­ko če­sto zna da ka­že, li­je­či sve ra­ne ovo­ga svi­je­ta. Či­nio je to uz tvrd­nju da na taj na­čin hra­ni du­šu po­tre­bom da vo­li, zna­ju­ći da se sa­mo pre­ko lju­ba­vi mo­že do­ći do si­gu­r­ne oaze za čo­vje­ka, do pje­sme ko­ja go­vo­ri vi­še od sva­kog go­vo­ra. Jo­lić je uz pi­sa­nje sti­ho­va, po­ka­zi­vao in­te­re­so­va­nje i za dru­ge obla­sti, pre­do­ča­va­ju­ći da se obra­zo­va­nju i una­pre­đi­va­nju na­u­ke mo­ra pri­da­va­ti po­seb­na pa­žnja.
Sa­gle­da­va­ju­ći zna­čaj nje­go­vog knji­žev­nog opu­sa be­ran­sko pred­stav­ni­štvo „Da­na” da­ro­va­lo je Jo­li­ća sa kom­ple­tom dje­la Vo­ji­sla­va Bu­da Gle­di­ća.
- I kao pro­fe­sor i kao knji­žev­nik Ra­de Jo­lić je pre­po­znat u na­šem gra­du, ali i mno­go ši­re. O nje­go­vim dje­li­ma su se po­hval­no iz­ja­sni­li na­ši po­zna­ti pje­sni­ci i knji­žev­ni kri­ti­ča­ri, dok uče­ni­ci ima­ju sa­mo ri­je­či hva­le za svog uva­že­nog pro­fe­so­ra. Za­to iskre­no že­lim da Jo­lić na­sta­vi svo­ju knji­žev­nu i pe­da­go­šku mi­si­ju ona­ko ka­ko je to i do sa­da ra­dio – na­ve­la je Je­le­na Dra­go­vić, re­fe­rent mar­ke­tin­ga u do­pi­sni­štvu „Da­na” u Be­ra­na­ma, uru­ču­ju­ći Jo­li­ću kom­plet knji­ga.
Jo­lić se za­hva­lio na knji­ga­ma ko­je je do­bio od „Dana”, na­vo­de­ći da se iskre­no ob­ra­do­vao po­klo­nu ko­ji će upot­pu­ni­ti nje­go­vu kuć­nu bi­bli­o­te­ku.
- Ra­du­jem se po­klo­nu, jer se ra­di o vri­jed­nim knji­ga­ma ko­je go­vo­re o na­šim zna­me­ni­tim lič­no­sti­ma či­ja dje­la i na­uč­na do­stig­nu­ća ima­ju ne­pro­la­znu vri­jed­nost. One će za­u­ze­ti po­ča­sno mje­sto u mo­jim vi­tri­na­ma, kao što lju­bav i po­e­zi­ja za­u­zi­ma­ju uz­vi­še­no mje­sto u mom sr­cu. A oni­ma ko­ji vo­le knji­gu, ali i oni­ma ko­ji ima­ju ne­ke dru­ge pre­o­ku­pa­ci­je po­ru­ču­jem: „Vo­lje­ti i sa­mo vo­lje­ti”. Ako po­slu­ša­ju moj sa­vjet, si­gu­ran, sam da će po­zi­tiv­no gle­da­ti i mi­sli­ti i da će im ži­vot bi­ti ugod­ni­ji – na­gla­sio je Jo­lić.
On je ka­zao da kroz svo­ju po­e­zi­ju de­mon­stri­ra mo­li­tvu za spas du­hov­ne či­sto­te ko­ju me­lju sa­vre­me­ni tren­do­vi li­še­ni emo­ci­ja i bla­že­nog sja­ja.
- U svom tra­ga­nju, od sti­ha do sti­ha, po­ku­ša­vam da sta­vim do zna­nja da iza ri­je­ke ži­vo­ta osta­ju sje­ća­nja ko­ja hra­ne no­vi lju­bav­ni hod po tan­koj ži­ci ko­ja pu­ca čim sr­ce is­ko­či iz čo­vje­ka i ode da­le­ko u že­lji da se na­đe na sve če­ti­ri stra­ne svi­je­ta. Ta­ko se ra­đa mo­ja po­e­zi­ja ko­ja tre­pe­ri iz­me­đu usa­na, iz­me­đu stvar­no­sti i ma­šte. Či­nim to zna­ju­ći da je i naj­du­že uži­va­nje krat­ko i da je ži­vot „opa­sna po­ja­va”, gdje ni­je­dan dan ni­je li­šen ri­zi­ka ko­ji zna da iz­ob­li­či ri­ječ „vo­lje­ti” – za­klju­čio je Jo­lić.
D.J.