Mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je ka­zao je da se oda­zvao mol­bi glav­nog spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca Mi­li­vo­ja Kat­ni­ća da ape­lu­je na na­rod da 16. ok­to­bra, u no­ći iz­bo­ra, ne iza­đe na uli­cu, ali da sum­nja u pri­ču oko tzv. dr­žav­nog uda­ra. On je u bo­žić­nom in­ter­vjuu za No­vi TV sa­op­štio ka­ko sma­tra da je te no­ći na­či­nio pra­vi ko­rak, ali da mu ta pri­ča li­či na bor­bu oko vla­sti.
Vla­di­ka je po­ru­čio da je nje­go­va ulo­ga, ot­ka­ko je do­šao na Ce­ti­nje, da mi­ri mr­tve sa mr­tvi­ma, i ži­ve sa mr­tvi­ma. Mi­tro­po­lit je ka­zao da se ne­ki­ma ne svi­đa to što ra­di, jer ne ra­di ono što bi htje­li da ra­di, i do­dao da je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski nje­gov go­spo­dar i da nje­mu pod­no­si iz­vje­štaj. Mi­tro­po­lit je ka­zao i ka­ko je Kat­nić in­si­sti­rao da se obra­ti na­ro­du i da se on oda­zvao nje­go­vom po­zi­vu.
– Me­đu­tim, mo­ram da pri­znam da mi je, ka­ko se to po­sli­je od­vi­ja­lo i na­ro­du is­pri­ča­no da je spre­man ne­ki dr­žav­ni udar i ubi­stvo Đu­ka­no­vi­ća, sum­nji­va ta pri­ča, u ko­ju ne mo­gu da uklju­če ru­sku vla­du, ali on­da uklju­če ne­ka­kve Ru­se, pa na­še i ove dru­ge – iz­ja­vio je mi­tro­po­lit.
On je is­ta­kao i da mu sve ovo li­či na pri­ču iz 1907. go­di­ne ka­da je gru­pa „aten­ta­to­ra” htje­la da zba­ci kra­lja Ni­ko­lu.
– To se opet ve­zi­va­lo za Be­o­grad i da se aten­tat oda­tle spre­mao. Ista se ta pri­ča sa­da po­na­vlja i mo­ra se ne­čim oprav­da­ti – sma­tra mitropolit Amfilohije.
Vla­di­ka je ka­zao da je je­dan od uhap­še­nih zbog pri­pre­ma­nja „dr­žav­nog uda­ra” tra­žio da ga po­sje­ti u za­tvo­ru, ali da on ni­je sti­gao.
– Ja mu vje­ru­jem da je kre­nuo da tra­ži li­je­ka kod Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog. Kre­nu­li lju­di da ru­še vlast bez oruž­ja. Oruž­je je na­vod­no bi­lo ko zna gdje. Sve to, po mom mi­šlje­nju, mi­ri­še na bor­bu oko vla­sti, za do­bi­ja­nje iz­bo­ra. Ru­ku na sr­ce, iz­bo­ri ko­ji se do da­nas na­sta­vlja­ju na­sta­vak su onih iz­bo­ra od 1945. go­di­ne. Kad na­ro­du utje­raš strah u ko­sti i kad mu ugro­ziš par­če hlje­ba, on­da će on da gla­sa. On­da mo­žeš da ga ku­piš za par­če hlje­ba. Ču­jem da je mno­go na­še bra­će Ro­ma sa Ko­ni­ka ku­plje­no za 20 eura. Oni ka­žu: „Ne, ne, 50 za moj glas”. Ali to mo­že jed­no vri­je­me, ali ne mo­že se na­rod va­ra­ti du­go – oci­je­nio je mi­tro­po­lit u bo­žić­njem in­ter­vjuu za TV No­vi.
Mi­tro­po­lit je is­ta­kao ka­ko ni­je čuo za op­tu­žbe da je na­vod­no Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva (SPC) fi­nan­si­ra­la kam­pa­nju opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka. Go­vo­re­ći o to­me da 39 po­sla­ni­ka ne pri­su­stvu­je skup­štin­skim za­sje­da­nji­ma, mi­tro­po­lit je oci­je­nio da je to plod sve­u­kup­ne po­li­ti­ke ko­ja se ov­dje od­vi­ja­la de­ce­ni­ja­ma una­zad.
– To bi tre­ba­lo da za­bri­ne ove ko­ji su sa­da tu. Ka­ko oni mo­gu do­no­si­ti od­lu­ke, ka­da po­la na­ro­da ne­ma u Skup­šti­ni. Sa­da je mo­gu­će da pla­ni­ra­ju ta­kve za­ko­ne – be­za­ko­ne o cr­kvi, o po­to­pu Mo­ra­če – is­ta­kao je vla­di­ka.
Ko­men­ta­ri­šu­ći na­vo­de da se mi­je­ša u po­li­ti­ku, mi­tro­po­lit je za­pi­tao „šta bi oni ra­di­li da se u po­li­ti­ku mi­je­ša kao što je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski?”
– A ja, šta se mi­je­šam? Ma­lo je­zi­ka imam, to je mo­je oruž­je – re­kao je mi­tro­po­lit.
On is­ti­če da u Cr­noj Go­ri vla­da ide­o­lo­gi­ja go­ra od „ti­to­i­stič­ke”, ko­ja je ma­kar ima­la ne­ku ide­ju.
Ko­men­ta­ri­šu­ći rast bro­ja ubi­sta­va u Cr­noj Go­ri, mi­tro­po­lit je oci­je­nio da je uki­nu­ta vje­ra u sve­ti­nju ljud­skog ži­vo­ta i da je sve pod­re­đe­no in­te­re­su.
– Ako si ubio se­bi slič­nog da bi do­bio ko zna ka­kve pa­re, dro­gu... Obez­vre­đu­je se sve­ti­nja po­ro­di­ce, ni­je ni ču­do što je če­do­mor­stvo oza­ko­nje­no – sma­tra on.
Mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski upo­zo­rio je da je Cr­na Go­ra ras­po­lu­će­na do dna.
– Sve je to plod krv­nih osve­ta, po­bu­na, bra­to­u­bi­la­štva. Ni­gdje na svije­tu ne­ma da je grob svo­je bra­će, ro­đa­ka, pro­gla­šen za pa­sji grob. To je pa­sja „bro­zo­mor­sko-mon­te­ne­grin­ska” ide­o­lo­gi­ja, ute­me­lje­na na du­kljan­skoj me­to­do­lo­gi­ji. To je je­di­na va­že­ća, zva­nič­na ide­o­lo­gi­ja u ovom tre­nut­ku u Cr­noj Go­ri – po­ru­čio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Upo­zo­rio je da se na toj ide­o­lo­gi­ji stva­ra sve du­blja i du­blja di­o­ba u na­ro­du, te da se to ogle­da u stva­ra­nju dvi­je cr­kve, aka­de­mi­je, je­zi­ka.
– Od je­zi­ka ko­jim go­vo­ri­mo vi­je­ko­vi­ma, na ko­jem je sve na­pi­sa­no, stvo­re­na su če­ti­ri je­zi­ka, me­đu nji­ma i mon­te­ne­grin­ski je­zik. S dru­ge stra­ne, sve što je na­pi­sa­no u na­šoj kul­tu­ri, na­pi­sa­no je ći­ri­li­com. Mi smo no­si­o­ci te i ta­kve kul­tu­re. E sad je i to ras­po­lu­će­no – do­dao je on.
Is­ta­kao je da su sa­da­šnji ak­te­ri na­še po­li­ti­ke stvo­ri­li okvir ne­za­vi­sne Cr­ne Go­re, ko­ji sa­da tre­ba da is­pu­ne „sa­dr­ža­jem”.
– Iz oku­pa­tor­skog, ti­ran­skog, na­sil­nog sje­me­na se gra­di sa­dr­žaj ko­jim is­pu­nja­vaš Cr­nu Go­ru. To ni­je do­bro i za­to ne ču­di taj ha­os. Po­štu­jem ja Vla­du i sve to sku­pa, ali to je je­dan ha­os. I to oni sa­mi vi­de. Tu se vi­še ne zna ni ko pi­je ni ko pla­ća. Je­di­na utje­ha i sad sa­mo to­me hr­le, da bi se spa­si­li, je NA­TO. Ta di­o­ba iz­me­đu Sr­ba i Cr­no­go­ra­ca po­ga­đa sva­ku po­ro­di­cu. To je malj ko­ji raz­bi­ja. To je na­ro­du na­met­nu­to od ne­ko­li­ci­ne iz­be­zu­mlje­nih lju­di. Tre­ba da se vra­ti­mo je­di­ni dru­gi­ma, da opro­sti­mo, za­li­je­či­mo ra­ne – po­zvao je mi­tro­po­lit.
On sma­tra da je du­ša na­ro­da du­blja od po­li­tič­kih po­dje­la, te da ime na­de da se na­rod po­mi­ri.
– I ovu bra­ću, ko­ja lo­že lo­gor­sku vra­tu na tr­gu Jo­si­pa Bro­za, po­zi­vam da do­đu, jer je Bad­njak dr­vo lju­ba­vi, mi­ra, pra­šta­nja – po­ru­čio je on.
Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je uka­zao da si­no­vi biv­ših ko­mu­ni­sta sa­da po­sta­ju bur­žo­a­zi­ja, te da su oni za evrop­ske vri­jed­no­sti, NA­TO pakt, tr­ži­šnu eko­no­mi­ju. On je na­veo da se stva­ra jed­na gru­pa bo­ga­ta­ša, i da zna ka­ko je bi­lo ka­da je išao sa „džem­pe­ra­ši­ma”.
– Me­đu­tim, oni sa­da ne zna­ju šta ima­ju. Ne­ka ima­ju, sa­mo tre­ba da ima­ju u vi­du da je ote­to˗pro­kle­to. Ne mo­že se na ne­po­šte­nju, ne­ča­sno­sti, oti­ma­nju od dru­gih, na­ro­či­to od si­ro­ti­nje, gra­di­ti bu­duć­nost ni mo­je dje­ce, ni­ti bi­lo či­je. Ni­ka­da ni­je bi­lo ta­ko ogrom­ne raz­li­ke iz­me­đu di­je­la bo­ga­tih, ko­ji dr­že i vlast u svo­jim ru­ka­ma, i ogrom­ne ve­ći­ne na­ro­da – upo­zo­rio je mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski.
A.O.

MI­TRO­PO­LI­T AM­FI­LO­HI­JE PORUČIO U BOŽIĆNOJ POSLANICI
Nije čudo što se mladi ubijaju kada se ugledaju na vladajuće

„Ne­ma da­na bez oč­no­ga vi­da, ni­ti pra­ve sla­ve bez Bo­ži­ća”. Ovim svo­jim ri­je­či­ma Sve­ti Pe­tar Dru­gi Lov­ćen­ski Taj­no­vi­dac ja­vlja nam i ob­ja­vlju­je naj­du­blju taj­nu ži­vo­ta: bez oči­njeg vi­da ovaj svi­jet i ljud­ski ži­vot to­nu u ta­mu i mrak; bez Bo­ži­ća, tj. bez Ro­đe­nja, kao vječ­nog vi­da, Ono­ga „kroz ko­ga sve po­sta­de i bez ko­ga ni­šta ne po­sta­de što je po­sta­lo”, „ko­ji je svje­tlost isti­ni­ta ko­ja oba­sja­va sva­kog čo­vje­ka ko­ji do­la­zi u svi­jet” (Jn. 1, 3.9), sve po­sto­je­će, pa i čo­vjek, nje­gov vid i smi­sao, po­gru­ža­va se u ta­mu i be­smi­sao. Ro­đe­njem Bo­go­mla­den­ca vječ­no Slo­vo Bož­je „po­sta­de ti­je­lo i na­sta­ni se me­đu na­ma, i vi­dje­smo sla­vu Nje­go­vu, sla­vu kao Je­di­no­rod­nog od Oca, pun bla­go­da­ti i isti­ne” (Jn. 1, 14) – Ro­đe­njem Hri­sto­vim, ne­iz­re­ci­vi Bog po­sta­je „bo­žić”, čo­vjek, ma­li bog. Bo­žić – ja­vlja­nje pra­ve sla­ve Bož­je, on je i vječ­no pro­sla­vlje­nje čo­vje­ka. Na Bo­žić Bog se ot­kri­va i da­ru­je kao ne­is­ka­zi­va Lju­bav, ko­ja so­bom gr­li i pro­ži­ma sve i sva; Bo­ži­ćem čo­vjek po­sta­je sli­ka i pri­li­ka, no­si­lac i svje­dok te Sve­to­tro­jič­ne Lju­ba­vi. Na Bo­žić Sin Bož­ji Je­di­no­rod­ni po­sta­je naš brat. Nji­me sva­ki čo­vjek po­sta­je naš vječ­ni sa­brat– po­ru­čio je u Bo­žić­noj po­sla­ni­ci ar­hi­e­pi­skop ce­tinj­ski, mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je.
Kad Bo­ga ne­ma, ka­ko je na­gla­sio, on­da ne­ma ni vječ­nog mo­ral­nog za­ko­na.
– Ljud­ski za­ko­ni, ma ka­ko bi­li usa­vr­še­ni, bez ute­me­lje­nja u vječ­nom mo­ral­nom za­ko­nu i bo­go­da­nom po­ret­ku stva­ri, po­sta­ju gra­đe­vi­ne bez te­me­lja, dr­vo bez ko­ri­je­na, re­la­tiv­ni i re­la­ti­vi­zo­va­ni do­go­vo­ri me­đu lju­di­ma. Sve­ta je ri­ječ Fjo­do­ra Do­sto­jev­skog: „Ako Bo­ga ne­ma, sve je do­zvo­lje­no”. Obez­bo­že­nom čo­vje­ku „za­kon je što mu sr­ce žu­di, što ne žu­di, u Ku­ran ne pi­še” (Nje­goš). Pre­du­bo­ka je na­rod­na mu­drost: „Ko se Bo­ga ne bo­ji, taj se ni lju­di ne sti­di – ka­zao je mi­tro­po­lit, is­ti­ču­ći ka­ko je ta­ko bi­va­lo i bi­va svu­da u svi­je­tu, pa i u na­šoj ma­loj Cr­noj Go­ri.
–Raspolućen je do dna ovaj „sve­to­pe­trov­ski i Nje­go­šev na­ro­dac” po svim ša­vo­vi­ma: vjer­skim, na­ci­o­nal­nim, je­zič­kim, kul­tur­nim, azbuč­nim. Na toj shi­zo­fre­noj ras­po­lu­će­no­sti nje­go­vi ide­o­lo­zi bi htje­li da gra­de nje­go­vu bu­duć­nost. Sve je u nje­mu sve­de­no na eko­no­mi­ju, na ma­te­ri­jal­ne vri­jed­no­sti, na sti­ca­nje „hlje­ba i iga­ra”, kao kod mno­go­bo­žač­kih Ri­mlja­na. Pri­tom ne bi­ra­ju­ći sred­stva i za­bo­ra­vlju­ju­ći Hri­sto­vu isti­nu da „ne ži­vi čo­vjek sa­mo o hlje­bu, ne­go o sva­koj ri­je­či Bož­joj” (Lk. 4, 4). Sa­mo što se pri­tom ne­ka­da­šnje „sa­mo­u­prav­no sa­mo­lju­blje” za­mje­nju­je vuč­jom „tr­ži­šnom eko­no­mi­jom” i bur­žo­a­skim bo­ga­će­njem po­je­di­na­ca na ra­čun jad­ne si­ro­ti­nje ra­je, ko­ja je i Bo­gu te­ška (bo­ga­će­njem pro­tiv ko­ga su od ota­ca istih pra­vlje­na – „pa­sja gro­blja”). Ako je to i ta­kvo bo­ga­će­nje po­sta­lo je­di­ni dru­štve­ni ide­al; ako je „ho­mo eco­no­mi­cus” osno­va vas­pi­ta­nja i obra­zo­va­nja u na­šim ško­la­ma, u po­li­tič­koj ide­o­lo­gi­ji i prak­si, a sve to opet ute­me­lje­no na uče­nju da je čo­vjek maj­mu­no­li­ko, a ne bo­go­li­ko bi­će, za­što se on­da ču­di­ti što se mla­di lju­di me­đu­sob­no ubi­ja­ju na Ce­ti­nju, u Ba­ru, u Ko­to­ru, u Pod­go­ri­ci… oti­ma­ju­ći se oko je­di­nih vri­jed­no­sti ko­ji­ma su na­u­če­ni, ugle­da­ju­ći se na vla­da­ju­ću kla­su!? – na­veo je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je u po­sla­ni­ci.
– Bi­lo ka­ko bi­lo, u ovom tra­gič­nom tre­nut­ku jed­no je si­gur­no: iza svih tih lu­ta­nja i di­o­ba, bra­to­u­bi­lač­kih po­ri­va i du­hov­ne po­mra­če­no­sti, ipak se skri­va ži­vi oganj vje­re u na­šem na­ro­du i če­ka da pro­kli­ja u nje­mu sve­to bo­žić­no sje­me bra­to­lju­blja po­si­ja­no ru­kom sve­tih Bož­jih lju­di: Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra, Sve­to­ga Sa­ve, Sv. Pe­tra Pr­vog i Dru­gog, Sv. Va­si­li­ja Ostro­škog, Sv. no­vo­ja­vlje­nog Mar­da­ri­ja Lje­šan­sko-li­ber­ti­vil­skog i Sve­a­me­ri­kan­skog, Mar­ka Mi­lja­no­va i dr. Do­bri su i ovi mo­der­ni za­ko­ni, ali će oni tek on­da do­bi­ti sna­gu i po­vje­re­nje lju­di kad bu­du po­no­vo ute­me­lje­ni na ime­nu Oca i Si­na i Sve­to­ga Du­ha – Bo­ga Lju­ba­vi, kao Za­ko­nik Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog. I na nje­go­vom sa­zna­nju da je „u ime­nu Bož­jem sud i prav­da” i je­di­na istin­ska bez­bjed­nost, a ni­ka­ko u na­to­pak­tov­skom to­ta­li­ta­ri­zmu i čo­vje­ko­u­bi­la­štvu. Što zna­či, na kra­ju, da tek on­da ka­da se na­u­ka Bož­ja vra­ti u ško­le, kao u pe­tro­vi­ćev­skoj Cr­noj Go­ri, ka­da dje­ca bu­du uče­na „stra­hu Bož­jem kao po­čet­ku mu­dro­sti”, ka­da se na­u­če da se Bo­ga bo­je i lju­di sti­de i ka­da Bo­žić­na taj­na – taj­na „Bo­ga Slo­va ko­je je sve iz ni­če­ga stvo­ri­lo i či­jem je za­ko­nu sve po­kor­no” (Nje­goš) za­si­ja u na­ma, tek ta­da ob­no­vi­će se brat­ska lju­bav me­đu na­ma. Bo­žić­nim mir­bo­ža­njem i pra­šta­njem is­ci­je­li­će­mo se od bo­go­mr­žnje i iz nje ro­đe­ne bra­to­mr­žnje i svih otrov­nih i opa­kih di­o­ba. Pa svi za­jed­no za­pje­va­ti s Lov­ćen­skim Taj­no­vid­cem: „O pre­bla­gi ti­hi Uči­te­lju, slat­ka li je sve­ta bi­stra vo­da, s is­toč­ni­ka tvo­ga be­smrt­no­ga” – po­ru­čio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, sa sve­ra­do­snim po­zdra­vom: Mir Bož­ji! Hri­stos se ro­di! Bla­go­slo­ven vi­je­nac no­vog lje­ta! Z.P.