Ako ste ba­rem jed­nom bi­li na šal­te­ru ne­ke od in­sti­tu­ci­ja si­gu­r­no je da ste ima­li po­zi­ti­van ili ne­ga­ti­van ko­men­tar na rad šal­ter­skog rad­ni­ka, ko­ji u to­ku rad­nog da­na ima i do 200 stra­na­ka. Za­mi­sli­te da sva­kog da­na sret­ne­te 200 lju­di i da vam sva­ki od njih iz­lo­ži ne­ki pro­blem ili tra­ži ne­što od vas.
Vi ste tog da­na mo­ra­li da se sret­ne­te sa jed­nim šal­ter­skim rad­ni­kom, a oni sva­kog da­na sa de­se­ti­na­ma gra­đa­na, ko­ji če­sto zna­ju da bu­du ner­vo­zni i ras­po­lo­že­ni za sva­đu.
Prav­nik Da­ni­je­la Vi­dić već tri go­di­ne ra­di na šal­te­ri­ma Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va, u ta­ko­zva­noj „Li­men­ci”, i kod nje i nje­nih ko­le­ga ide­mo po iz­vo­de, lič­ne kar­te, do­zvo­le, pa­so­še, ve­ći­nu do­ku­me­na­ta ko­je iz­da­je re­sor za­du­žen za unu­tra­šnje po­slo­ve. Iako ra­di te­žak po­sao, ona ima sa­mo ri­je­či hva­le za gra­đa­ne i ka­že da ra­zu­mi­je nji­ho­vu ner­vo­zu i ne­str­plje­nje.
– Ovo je te­žak po­sao. Ov­dje se mo­ra po­što­va­ti je­dan strog ko­deks po­na­ša­nja, tra­ži se pro­fe­si­o­nal­nost, struč­nost, lju­ba­znost i mo­ra­mo bi­ti sprem­ni na sve. Mo­ra­mo zna­ti pre­ko 10 za­ko­na i vi­še pod­za­kon­skih aka­ta. Lič­no sva­koj stran­ci pri­stu­pam sa po­što­va­njem i uva­ža­va­njem pa je on­da i po­vrat­ni efe­kat isti – uvje­ra­va Vi­di­će­va za „Dan”.
Ona ob­ja­šnja­va da su ra­ni­je po­sto­ja­li po­seb­ni šal­te­ri za iz­da­va­nje raz­li­či­tih uvje­re­nja, a da se sa­da sve za­vr­ša­va na jed­nom šal­te­ru, pa je on­da i po­sao ra­zno­lik. Iz mi­nu­ta u mi­nut se mo­ra pre­la­zi­ti sa jed­nog za­ko­na na dru­gi.
– Mi mo­ra­mo da zna­mo sve. Ovo je­ste pro­met­no mje­sto i če­ka se, ali se za­i­sta tru­di­mo da bu­de­mo što br­ži, pri če­mu stran­ka ne smi­je da tr­pi šte­tu. Naj­ve­će su gu­žve pred upis u ško­lu i na fa­kul­te­te, dok sa­da ima­mo naj­vi­še za­htje­va za do­zvo­le za dr­ža­nje oruž­ja pa se i du­že če­ka. Po­je­di­ni se lju­te ali ve­ći­nom su lju­di str­plji­vi – pri­ča Vi­dić, do­da­ju­ći da ni­ka­da ni­je ima­la pro­blem u ra­du sa stran­ka­ma.
Da­ni­je­lin po­sao je stal­no pod lu­pom jav­no­sti.
– Ni u jed­nom tre­nut­ku ne smije­mo da se opu­sti­mo. Ma­da, ka­da se za­ko­ni do­bro sa­vla­da­ju sve bu­de lak­še – ka­že kroz osmi­jeh Vi­di­će­va.
Nje­na ko­le­gi­ni­ca In­di­ra Čir­gić ka­že da je nji­hov glav­ni cilj da se sva­koj stran­ci mak­si­mal­no po­mog­ne u skla­du sa za­ko­nom. In­di­ra po­ru­ču­je da su rad­ni­ci na šal­te­ru MUP-a uvi­jek spre­mi da po­mog­nu sva­kom gra­đa­ni­nu.
– Svi smo obra­zo­va­ni, ima­mo vi­so­ku struč­nu spre­mu, kao i ve­li­ko zna­nje ka­da su u pi­ta­nju za­ko­ni i pod­za­kon­ska ak­ta. Tu smo da ra­di­mo, da za­vr­ša­va­mo po­sao u što kra­ćem ro­ku, jer su gra­đa­ni do­šli da za­vr­še svoj po­sao. Na­sto­ji­mo da svi­ma po­mog­ne­mo i te­ško se mo­že de­si­ti da ne­ko do­đe kod nas a da ne za­vr­ši ono zbog če­ga je tu ili ba­rem do­bi­je ob­ja­šnje­nje ka­ko da ostva­ri ne­ko pra­vo na dru­gom mje­stu – is­ti­če Čir­gić.
Na šal­te­ri­ma u „Li­men­ci”, ka­ko do­da­je, dnev­no ob­ra­di oko 400 pred­me­ta.
– Na šal­te­ru ra­dim od 2008. go­di­ne i su­sre­ta­la sam se sa ra­znim lju­di­ma, ali ni­je­sam ima­la pro­ble­ma u ra­du s nji­ma. De­si se da je ne­ko ner­vo­zan pa bur­ni­je re­a­gu­je, ali sve se br­zo smi­ri jer za­i­sta ima­mo do­sta str­plje­nja. Ono što že­lim da gra­đa­ni zna­ju je to da smo mi tu zbog njih i da se te­ško mo­že de­si­ti da do­đu kod nas, a da ne za­vr­še ono zbog če­ga su tu. Isti­na je da ima do­sta stre­sa, ali li­jep je osje­ćaj ka­da po­mog­ne­te ne­kom u ostva­ri­va­nju pra­va. Na kra­ju, i mi ne­kad bu­de­mo sa dru­ge stra­ne šal­te­ra, ta­ko da se tre­ba op­ho­di­ti pre­ma dru­gi­ma ona­ko ka­ko bismo mi že­lje­li da se op­ho­de pre­ma na­ma. Shva­ta­mo da je ov­dje ne­ko do­šao da ostva­ri ne­ko pra­vo ko­je mu pri­pa­da i na­sto­ji­mo sa­mo da mu olak­ša­mo – za­klju­ču­je Čir­gić.
Rad­ni­ca Po­šte Cr­ne Go­re Be­ri­na Ko­rać za šal­te­rom je pro­ve­la 20 go­di­na i ka­že da vo­li svoj po­sao. Ko­rać je ra­di­la u ne­ko­li­ko pod­go­rič­kih po­šta i ta­ko upo­zna­la na sto­ti­ne gra­đa­na, po­što je dnev­no ra­di­la i sa pre­ko 200 stra­na­ka.
– Ako su gu­žve de­si se da su lju­di ma­lo ner­vo­zni­ji ne­go ina­če. Ipak, do­sta br­zo se i smi­re jer vi­de da br­že ne mo­že. Pen­zi­o­ne­ri su naj­str­plji­vi­je stran­ke. Oni se ne bu­ne ka­da tre­ba ma­lo da sa­če­ka­ju. Mi u Po­šti ima­mo pra­vi­la na ko­ja mo­ra­mo da pa­zi­mo, jer ra­di­mo i sa nov­cem, oprez je neo­p­ho­dan jer sve u cent mo­ra da se po­klo­pi. Ka­da stran­ka za­vr­ši kod nas, mi sve to mo­ra­mo da za­ve­de­mo, da sve bu­de pod ko­nac jer ako ni­je ta­ko na­sta­ju pro­ble­mi. Zna­či moj po­sao sa stran­kom ni­je za­vr­šen onog tre­nut­ka ka­da ona ode. Uvi­jek tu mo­ra ne­što da se po­slo­ži – ob­ja­šnja­va Ko­rać.
Iako joj se rad­no vri­je­me za­vr­ša­va u 15 ča­so­va, Be­ri­na Ko­rać sko­ro ni­ka­da ne iza­đe iz po­šte pri­je če­ti­ri.
– Ka­da sve za­vr­šim i pre­dam smje­nu mo­ram da pro­đem kroz sva­ki pred­met ko­ji sam ima­la da pro­vje­rim da li je sve u re­du. Uko­li­ko ni­je, mo­ra da se is­pra­vi. Za­i­sta se ri­jet­ko ka­da de­si da se ne­što ne po­kla­pa, a ka­da se de­si od­mah se re­a­gu­je i sa­ni­ra – is­ti­če Ko­rać.
Ona ni­ka­da ni­je ima­la pro­ble­me sa stran­ka­ma u smi­slu da je kri­ti­ku­ju ili pra­ve pro­ble­me.
– De­ša­va se da se lju­di me­đu­sob­no pre­pi­ru u re­du, i ta­da mo­ra­te da re­a­gu­je­te i za­mo­li­te za str­plje­nje. Do­sta lju­di znam, ali i pre­ma svi­ma imam isti od­nos. Sva­kom lju­ba­zno po­že­lim do­bar dan. Lju­di na lju­ba­znost re­a­gu­ju lju­ba­zno ma ko­li­ko pri­je to­ga bi­li ner­vo­zni – pri­ča na­ša sa­go­vor­ni­ca.
Ona ob­ja­šnja­va da ka­da ra­di­te na šal­te­ru mo­ra­te bi­ti prav­nik, psi­ho­log i pe­da­gog.
– Kroz ovaj po­sao na­u­či­te ka­ko lju­di funk­ci­o­ni­šu. Ta­ko da če­sto i ka­da ne­ko tek uđe zna­mo da li je ner­vo­zan ili ne. Mi smo ti ko­ji na­sto­je da uvi­jek „spu­ste lop­tu” , jer ipak ta­da na­ma bu­de lak­še – za­klju­ču­je Ko­rać.M.S.


Ne do­la­ze što že­le, ne­go što mo­ra­ju

Me­di­cin­ska se­stra Sun­či­ca Si­na­no­vić u zdrav­stvu je već 30 go­di­na, a od to­ga 26 na odje­lje­nju hi­rur­gi­je u am­bu­lan­ti u Kli­nič­kom cen­tru Cr­ne Go­re (KCCG). Kod nje se za­ka­zu­ju pre­gle­di i kon­tro­le, i pro­sječ­no je dnev­no kon­tak­ti­ra naj­ma­nje 200 lju­di.
– I po­sled­njeg pa­ci­jen­ta do­če­kam sa istim str­plje­njem, kao i pr­vog. Znam da se lju­di ko­ji ra­de u am­bu­lan­ti če­sto ko­men­ta­ri­šu, ali ja se za­i­sta mo­gu po­hva­li­ti da sam uvi­jek ima­la li­jep od­nos sa pa­ci­jen­ti­ma. Bu­du lju­di ner­vo­zni ali lju­ba­znom i li­je­pom ri­ječ­ju ne­ma te stva­ri ko­ja se ne mo­že ri­je­ši­ti. Znam da ov­dje ni­ko ne do­la­zi za­to što že­li, ne­go za­to što mo­ra pa se tru­dim da im olak­šam ko­li­ko mo­gu – uvje­ra­va Si­na­no­vić.
Za po­sao ko­ji Sun­či­ca ra­di tre­ba mno­go str­plje­nja.
– Za ove tri de­ce­ni­je sam ima­la mno­go fi­nih si­tu­a­ci­ja na po­slu, i imam ih sva­ki dan. Dok­to­ri li­je­če te­ra­pi­jom, a mi smo tu da pa­ci­jen­ti­ma ma­lo olak­ša­mo mu­ku fi­nim do­če­kom i ri­ječ­ju. Mi smo pr­vi na li­ni­ji fron­ta ka­da je do­la­zak pa­ci­jen­ta u pi­ta­nju. Me­ni ni­je­su ni­ka­da na­pa­da­li ver­bal­no. De­si se da lju­di ko­ji su ja­ko bo­le­sni bu­du mno­go str­plji­vi­ji ne­go mla­di ili oni ko­ji i ne­ma­ju ne­ki ve­li­ki pro­blem. Valj­da sta­ri­ji ima­ju vi­še is­ku­stva, a i ma­nje žu­re od mla­dih – pri­mje­ću­je Sun­či­ca, do­da­ju­ći da ne bi vo­lje­la da nje­no di­je­te ra­di isti po­sao.