- Pi­še: Če­do­mir An­tić

Svi zna­mo Po­če­tak bu­ne na da­hi­je - onu sta­ru na­rod­nu pje­smu ko­ju je spje­vao ve­li­ki Fi­lip Vi­šnjić. I njen po­če­tak ko­ji ob­ja­šnja­va po­sle ka­kvih sve zu­lu­ma i bo­ži­jih zna­me­nja se Sr­bi „di­ći ne htje­do­še“. Ka­da su se ko­nač­no di­gli, pro­tiv­no svi­ma i sve­mu, po­di­gli su i naj­ve­ći usta­nak u isto­ri­ji Osman­skog car­stva, tu­kli su se de­vet go­di­na i upr­kos po­gi­bi­ji, pro­pa­sti i bez­na­đu vi­jek ka­sni­je ob­no­vi­li pr­vo srp­sku, a za­tim stvo­ri­li i naj­ve­ću dr­ža­vu Ju­žnih Slo­ve­na u isto­ri­ji.
Da­nas su Sr­bi po­ni­že­ni za­to što je klo­nu­la Sr­bi­ja. Ali, ni­kad se ne zna. Sr­bi­ja je pa­la, ali ni­je pro­pa­la. Šta bi bi­lo s ne­kim dru­gim bal­kan­skim na­ro­dom da je to­kom če­tvrt vi­je­ka bio žr­tva dvi­je agre­si­je naj­moć­ni­jeg voj­nog sa­ve­za u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva, sank­ci­ja ka­kve Evro­pa ni­je vi­dje­la, ras­pa­da dr­žav­ne ide­je u ko­ju je vje­ro­va­la ve­ći­na i ide­o­lo­gi­je ko­ja ni­je na­met­nu­ta već je ima­la du­bo­ke ko­ri­je­ne u dru­štvu...?
Ovih da­na, me­đu­tim, do­go­di­lo se ne­što što ja­sno po­ka­zu­je za­što je Sr­bi­ja po­ni­že­na i ko­ji je put nje­nog us­pra­vlja­nja. Pred­sjed­nik op­šti­ne Bu­ja­no­vac Jo­nuz Mu­sliu dao je iz­ja­ve pre­ma ko­ji­ma je oblast Pre­še­va, Bu­ja­nov­ca ali i ve­ćin­ski srp­ske Me­dve­đe pre­po­znao kao dio bu­du­će ve­li­koal­ban­ske dr­žav­ne tvo­re­vi­ne. Tvr­dio je, upr­kos to­me što go­to­vo po­lo­vi­nu sta­nov­ni­štva op­šti­ne na či­jem je če­lu či­ne Sr­bi, da on ne pri­ma pla­tu iz bu­dže­ta Sr­bi­je, već od Al­ba­na­ca. Ko­nač­no, re­kao je i da Sr­bi­ja tre­ba da bu­de sreć­na što Al­ban­ci ne tra­že da u sa­stav Al­ba­ni­je uđe i grad Niš. Ina­če, u ovom gra­du Al­ban­ci ni­ka­da ni­su či­ni­li ve­ći­nu – čak ni on­da ka­da su se zva­li Ar­na­u­ti i Šip­ta­ri. Od ka­ko je uki­nut fe­u­da­li­zam, ve­ćin­sko sta­nov­ni­štvo Ni­ša su Sr­bi. Go­di­ne 2011. či­ni­li su 93,52 od­sto od če­tvrt mi­li­o­na sta­nov­ni­ka isto­rij­ski dru­ge pre­sto­ni­ce Sr­bi­je. Pre­ma po­pi­su, Al­ban­ci či­ne 0,04 od­sto sta­nov­ni­štva Ni­ša, ima ih ukup­no 97 (de­ve­de­set sed­mo­ro).
Šta či­ni­ti sa Ra­mom, Ta­či­jem, Mu­sli­u­om? Zva­nič­na Sr­bi­ja ću­ti. Ću­ta­la je i u vri­je­me Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, re­a­gu­ju­ći ka­sno i ne­pri­mje­re­no. Jo­nuz Mu­sliu je bio pri­pad­nik (po­li­tič­ki pred­stav­nik) te­ro­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je ko­ja je ima­la kom­pli­ko­van i ne­ta­čan na­ziv tzv. „Oslo­bo­di­lač­ka voj­ska Pre­še­va, Bu­ja­nov­ca i Me­dve­đe“. Po­di­gli su usta­nak ka­da vi­še ni­je bi­lo Mi­lo­še­vi­ća. Uči­ni­li su to da bi us­po­ri­li pro­mje­nu vla­sti i re­for­me u Sr­bi­ji, spri­je­či­li de­mo­krat­sku po­dje­lu po­kra­ji­ne ili stva­ra­nje auto­no­mi­je za Sr­be na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, za­šti­ti­li kri­mi­nal­ne po­slo­ve u se­li­ma Kon­čulj i Do­bro­sin ko­ja su cen­tar šver­ca dro­ge na Bal­ka­nu i iz­nu­di­li sta­tus dru­ga­či­ji od osta­log sta­nov­ni­štva ju­ga Sr­bi­je. Uspje­li su u to­me. Iako su pri­vu­kli re­la­tiv­no ma­li broj Al­ba­na­ca na usta­nak i ni­su ima­li zna­čaj­ni­jeg voj­nog uspje­ha, do­bi­li su po­li­tič­ke i eko­nom­ske ustup­ke. Pre­še­vo i Bu­ja­no­vac već še­sna­est go­di­na iz dr­žav­nog bu­dže­ta do­bi­ja­ju če­ti­ri mi­lio­na eura go­di­šnje vi­še od su­sjed­nih op­šti­na. Sti­glo je i mno­go nov­ca iz ino­stran­stva. Po­pis sta­nov­ni­štva je or­ga­ni­zo­van ta­ko da su Al­ban­ci po­sta­li ve­ći­na u Bu­ja­nov­cu, a u tri spo­me­nu­te op­šti­ne po­pi­sa­no ih je to­li­ko da od ta­da ne smi­ju vi­še da iza­đu na po­pis, ni­ti na pred­sjed­nič­ke iz­bo­re, sve u že­lji da ne po­kva­re pre­sku­pu kon­struk­ci­ju pre­ve­li­ke broj­no­sti. Sr­bi­ja im je da­la mo­guć­nost da, iako spa­da­ju me­đu ma­lo­broj­ne ma­nji­ne, bu­du ne­pre­kid­no pred­sta­vlje­ni u Na­rod­noj skup­šti­ni...
Po­red na­ve­de­nog, če­sto ču­je­mo ova­ko agre­siv­ne iz­ja­ve. Pre­še­vo i Bu­ja­no­vac mje­sta su gdje se sla­ve ubi­ce iz „OVPMB“. Sva­kog 28. no­vem­bra de­mon­stra­tiv­no na dr­žav­nim usta­no­va­ma is­ti­ču al­ban­ske dr­žav­ne za­sta­ve. Do­la­sci al­ban­skih pre­mi­je­ra i pred­sjed­ni­ka uvi­jek se za­vr­še di­plo­mat­skom ne­pri­stoj­no­šću go­sti­ju i šo­vi­ni­stič­kim is­pa­di­ma lo­kal­nih do­ma­ći­na. Da stva­ri bu­du još ru­žni­je, Sr­bi u Al­ba­ni­ji su tek ne­dav­no pri­zna­ti kao na­ci­o­nal­na ma­nji­na. Ne­ka­da su svi mo­ra­li da se iz­ja­šnja­va­ju kao Al­ban­ci i na si­lu su im pro­mi­je­nje­na ime­na i pre­zi­me­na. Pro­mje­na na­ci­o­nal­nog iz­ja­šnje­nja na po­pi­su ka­žnja­va se vi­so­kom glo­bom. Ta­mo­šnja tu­ži­telj­ka re­kla je biv­šem tu­ži­o­cu za rat­ne zlo­či­ne Vuk­če­vi­ću, ko­ji je ukup­no tu­žio 90 od­sto Sr­ba i 10 od­sto Bo­šnja­ka, Hr­va­ta, Al­ba­na­ca i osta­lih, da Al­ba­ni­ja ni­ka­da ne­će pro­ce­su­i­ra­ti zlo­čin­ce iz „Žu­te ku­će“, ni­ti bi­lo kog svog dr­ža­vlja­ni­na za zlo­či­ne iz pret­hod­nog ra­ta. I u sed­mi­ci ka­da je Edi Ra­ma na­ja­vio stva­ra­nje Ve­li­ke Al­ba­ni­je, Ha­šim Ta­či je na­ja­vio tu­žbu pro­tiv Sr­bi­je za ge­no­cid, a cje­lo­kup­no al­ban­sko dru­štvo na Ko­so­vu tre­se se od gnije­va što fran­cu­ski sud na­sta­vlja po­stu­pak za eks­tra­di­ci­ju Ha­ra­di­na­ja... Za to vri­je­me ne­ka­kvi al­ban­ski isto­ri­ča­ri sa Ko­so­va blo­ki­ra­ju ma­na­stir iz 14. vi­je­ka, od­luč­ni da ne do­zvo­le da mu od­lu­kom al­ban­skog ko­sov­skog su­da bu­de vra­će­na ze­mlja ko­ja mu pri­pa­da od vre­me­na ka­da su nji­ho­vi pre­ci ču­va­li ov­ce i ko­ze po Lju­mi.
Šta tre­ba da ura­di srp­ska vla­da? Mo­že da na­sta­vi da se igra evrop­skih in­te­gra­ci­ja. A mo­že da po­sta­vi pi­ta­nje „cr­ve­ne li­ni­je“. Mno­go smo iz­gu­bi­li, ali mi­ni­mum dr­žav­nog ci­lja i na­ci­o­nal­nog do­sto­jan­stva mo­ra­mo da oču­va­mo. Gest ko­jim tre­ba po­ka­za­ti ozbilj­nost tre­ba da bu­de ko­nač­no uvo­đe­nje re­da u Pre­še­vo i Bu­ja­no­vac. Op­ko­lja­va­nje, pre­tres, raz­o­ru­ža­va­nje ključ­nih kri­mi­nal­nih cen­ta­ra i sla­nje naj­va­žni­jih nar­ko - di­le­ra na do­ži­vot­ne ro­bi­je. Za­tim su­đe­nje Jo­nu­zu Mu­sli­uu za te­ro­ri­zam, po­što am­ne­sti­ja ne va­ži ka­da se ne od­u­sta­ne od ra­ni­je prak­se, a smrt de­vet­na­est po­li­ca­ja­ca i ci­vi­la još uvi­jek ni­je sud­ski ka­žnje­na. Za­to je va­žna br­za pre­su­da i, uko­li­ko je kriv, dra­kon­ska ka­zna ko­ju će u cje­lo­sti od­ro­bi­ja­ti. Ko­nač­no, tre­ba uki­nu­ti ne­u­stav­ne pri­vi­le­gi­je Pre­še­vu i Bu­ja­nov­cu, iz­vr­ši­ti re­vi­zi­ju dr­ža­vljan­stva, bi­rač­kih spi­sko­va i iz­mje­šta­nje tra­se Ko­ri­do­ra 10 na is­tok...
Ta­ko bi se Sr­bi­ja us­pra­vi­la, po­tvr­di­la do­sto­jan­stvo i vi­še bi je po­što­va­li.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)