- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

De­fi­ni­ci­ja ka­že da ,,si­stem pred­sta­vlja skup ele­me­na­ta, re­al­nih ili ap­strakt­nih, ko­ji či­ne cje­li­nu, gdje svi ele­men­ti me­đu­sob­no in­ter-re­a­gu­ju, po­ve­za­ni s ba­rem jed­nim dru­gim ele­men­tom, i svi za­jed­no slu­že za­jed­nič­koj svr­si.'' Sla­žem se. Ima ih ra­znih- dru­štve­nih, po­li­tič­kih, ra­ču­nar­skih, obra­zov­nih, pa čak i onih u igra­ma na sre­ću.
Ka­da si­stem funk­ci­o­ni­še ona­ko ka­ko su mu po­sta­vlje­ni te­me­lji (za ovaj, na sre­ću, ni­sam si­gur­na) čvr­sto i po­u­zda­no, on­da ni­jed­no dru­štvo ne­ma bo­ja­zni od uru­ša­va­nja. Me­đu­tim, ta­mo gdje ga ne­ma, ili još go­re, gdje se on pre­ru­ša­va u svo­ju su­prot­nost, umje­sto sklad­nog i uvje­žba­nog ho­ra, slu­ša­će­mo ra­šti­mo­va­ni or­ke­star.
Ni­je­dan loš si­stem se ne mi­je­nja pre­ko no­ći. Za to su po­treb­ne du­bo­ke i kor­je­ni­te ana­li­ze, raz­bo­ri­tost, ra­zum­nost, od­luč­nost, is­traj­nost, ali i iskre­na že­lja za do­bro­bit cje­lo­kup­nog dru­štva.
Za ta­kav po­du­hvat po­treb­no je vri­je­me, str­plje­nje i po­treb­ni su od­go­vor­ni lju­di. Že­lje­ti pro­mje­ne u dru­štve­no-po­li­tič­kom ži­vo­tu pri­je sve­ga zna­či po­sta­vi­ti ključ­no pi­ta­nje: ''Či­me kao po­je­di­nac ni­sam za­do­vo­ljan, ili či­me bih bio za­do­vo­ljan, i ka­ko bih mo­gao da uti­čem?'' Da bi se ima­la svi­jest o to­me, neo­p­hod­no je raz­ra­di­ti ,,si­ste­me or­ga­na za raz­mi­šlja­nje''. Da li ih mi kao dru­štve­na cje­li­na po­sje­du­je­mo u onoj mje­ri u ko­joj bi ona is­ka­za­la spo­sob­nost i sprem­nost da funk­ci­o­ni­še na pra­vi na­čin?
Na­ža­lost, mi­slim da ni­smo ni bli­zu po­zi­tiv­nog od­go­vo­ra, jer ne­ma­mo uko­ri­je­njen ni stav ni pred­sta­vu o re­al­nom i kon­kret­nom sa­gle­da­va­nju dru­štve­nih pro­ble­ma.
Ne­va­spi­ta­nje si­ste­ma ni­je po­sle­di­ca ne­mar­no­sti ,,ta­mo ne­kih'' ko­ji kro­je na­še ži­vo­te, već upra­vo nas ko­ji i či­ni­mo taj si­stem.
Ne­funk­ci­o­ni­sa­nje si­ste­ma ni­je gre­ška ,,ono­ga ta­mo za stro­jem'', već svih ,,šra­fo­va'' po­gre­šno uklo­plje­nih u ''ma­ši­nu.''
Ba­ha­tost si­ste­ma ni­je gram­zi­vost i po­hle­pa ,,onih uvi­jek istih'', već na­ša ne­za­in­te­re­so­va­nost, po­vr­šnost i ne­u­pu­će­nost.
Ne mo­že se si­stem mi­je­nja­ti ako se ne mi­je­nja su­šti­na, a to je svi­jest po­je­din­ca. Sna­ga pro­mje­ne nabo­lje ni­je u ba­nal­noj, sva­ko­dnev­noj kri­ti­ci si­ste­ma, već u kri­tič­kom obra­ća­nju, pri­je sve­ga sop­stve­noj sa­vje­sti, pa tek on­da ,,ostat­ku svi­je­ta''. Da­kle, sva­ko po­vr­šno pro­ti­vlje­nje si­ste­mu i ne­za­di­ra­nje u in­ti­mu sop­stve­ne neo­d­go­vor­no­sti, po­gre­šan je put ka ozdra­vlje­nju dru­štva. ,,Ba­ca­nje ka­me­nja'' na one ,,što su kri­vi za sve'' sa­mo je bu­me­rang na­šoj bez­i­dej­no­sti.
Ra­šti­mo­va­ni si­ste­mi svje­snog, za­mje­nji­va­nje uzro­ka po­sle­di­com, za­tim ne­raz­dva­ja­nje bit­nog od ne­bit­nog, kao i po­i­gra­va­nje pri­o­ri­te­ti­ma, vr­lo su du­bo­ke i bol­ne ra­ne na­šeg dru­štva. Mje­sto oda­kle bi tre­ba­lo po­če­ti li­je­če­nje su na­ši neo­p­hod­ni su­sre­ti sa so­bom i onim što ni­je do­bro u na­ma.
,,Si­stem te la­že'', na­ziv je pje­sme gru­pe „Be­o­grad­ski sin­di­kat''. Tač­no, ali sa­mo ako se ne bo­riš za isti­nu. Ali, ako je tvo­ja isti­na la­žna sli­ka ko­jom se pred­sta­vljaš, i pre­ba­ci­va­nje kri­vi­ce na ,,ta­mo ne­kog'', on­da je si­stem upra­vo ono što si i ti. La­žan.
Či­nje­ni­ca je da je sva­ko su­o­ča­va­nje sa ne­čim što od­la­že­mo, a što nas kad-tad če­ka ne­pri­jat­no i bol­no, ali je za­to mo­guć­nost za osvje­šće­nje i na­pre­dak mno­go ve­ća od ku­ka­vič­kog bje­ža­nja.
Sa­mo­kri­ti­ka je uvi­jek bi­la i bi­će pr­vi ko­rak ka pre­va­zi­la­že­nju pre­pre­ka. Si­ste­mat­sko sa­gle­da­va­nje ono­ga što bi­smo pro­mi­je­ni­li u dru­štvu po­či­nje u na­šoj od­lu­ci da mi­je­nja­mo se­be. Ako to uči­ni­mo i bu­de­mo do­volj­no do­bri, zre­li, smjer­ni i ozbilj­ni, on­da će­mo i bi­ti dio jed­nog ozbilj­nog i funk­ci­o­nal­nog si­ste­ma. Sve do ta­da, pr­ći­ja na­šeg ne­za­do­volj­stva, osta­će ta­mo gdje je i pu­sti­la ko­ri­je­ne. U na­ma sa­mi­ma.
Si­stem i dr­ža­vu ne či­ni je­dan čo­vjek. On ni­je je­di­ni. Ali ni­je ni je­di­ni kri­vac! Si­stem i dr­ža­vu či­ni dru­štvo, a dru­štvo či­ni­mo mi kao po­je­din­ci.
Za­to, dra­gi mo­ji, i vi ko­ji se sla­že­te sa m­nom i vi ko­ji ne mi­sli­te kao ja, za po­če­tak se za­mi­sli­te i za­pi­taj­te-za­što je ta­ko? Bez pre­i­spi­ti­va­nja i tra­že­nja od­go­vo­ra, pri­je sve­ga u se­bi i nad so­bom, ne­će bi­ti ni kon­struk­tiv­nih rje­še­nja. Ja to ra­dim sva­ko­dnev­no i si­ste­ma­tič­no. I ja i moj bič. Jer ra­šti­mo­va­ni si­stem je kič.

Ako je tvo­ja isti­na la­žna sli­ka ko­jom se pred­sta­vljaš, i pre­ba­ci­va­nje kri­vi­ce na ,,ta­mo ne­kog’’, on­da je si­stem upra­vo ono što si i ti. La­žan

Ne­funk­ci­o­ni­sa­nje si­ste­ma ni­je gre­ška ,,ono­ga ta­mo za stro­jem’’, već svih ,,šra­fo­va’’ po­gre­šno uklo­plje­nih u ,,ma­ši­nu’’
(Auto­r­ka je pje­sni­ki­nja)