P
LAV/GUSINjE -Plav i Gusinje zajedno broje oko 12.000 stanovnika. I jedna i druga opština prednjače u Crnoj Gori kad je riječ o migracionim kretanjima tako da se broj stanovnika permanentno smanjuje, pogotovo u Gusinju, gdje postoji bojazan da bi ono uskoro moglo postati grad bez građana. Žitelji plavsko-gusinjske kotline, u potrazi za obezbjeđivanjem egzistencije, obično odlaze ka Podgorici i prema jugu Crne Gore, zatim ka Sarajevu i Beogradu, ali i prema zapadnoevropskim zemljama... Najviše ih je ipak otišlo u Ameriku, gdje se pretpostavlja da živi oko 30.000 Plavljana i Gusinjana. Samo u poslednja tri mjeseca, više od stotinu mladih iz ovoga kraja uputilo se prema Americi.
Prvi čovjek opštine Plav Orhan Šahmanović ističe da Zavod za statistiku Crne Gore registruje samo migracije unutar države, ali da je stvarna brojka onih koji odlaze mnogo veća. Smatra i da je država okrenula leđa od ovog kraja.
-Glavni razlog iseljavanja iz ovog kraja je nemogućnost zaposlenja i nepostojanje uslova i perspektive za život. Lokalna uprava pokušava da nešto učini u tom pravcu, formiranjem novih radnih mjesta i opterećivanjem opštinske administracije, kako bismo zadržali mlade u Plavu. Ali, kao što rekoh, osnovni problem je nerazvijenost i nebriga države, dakle onih koji treba da pomognu razvoju Plava. Nema nikakvih projekata od strane Vlade, kao da nije zainteresovana da ljudi ostanu na svojim ognjištima, a što je najgore nema ni bilo kakvih nagovještaja da će Vlada raditi na otvoranju novih radnih mjesta. Lokalna samouprava pokušava da se suprotstavi problemu nezaposlenosti, ali nailazi na velike barijere od strane izvršne vlasti na državnom nivou -poručuje Šahmanović.U isto­ri­ji ise­lja­va­nja iz ovog kra­ja, ka­ko je svo­je­vre­me­no, dok je bio pred­sjed­nik op­šti­ne Plav, pre­ci­zi­rao Sken­der Šar­ki­no­vić, po­sto­ji vi­še pe­ri­o­da, a pr­vi zna­čaj­ni­ji da­ti­ra još iz 1965. go­di­ne ka­da je za­bi­lje­že­na pr­va ve­ća mi­gra­ci­ja. Naj­ve­ći broj plav­sko -gu­sinj­skih emi­gra­na­ta ta­da je oti­šao na pri­vre­me­ni rad u ze­mlje Evro­pe po­sred­stvom Za­vo­da za za­po­šlja­va­nje, a zna­ča­jan broj Al­ba­na­ca ka­to­li­ka u SAD po­sred­stvom Va­ti­ka­na, pa je broj za­po­sle­nih Pla­vlja­na u ino­stran­stvu bio za 32 od­sto ve­ći od ukup­nog bro­ja za­po­sle­nih u Pla­vu. Da­lji pro­ces ise­lja­va­nja, re­kao je Šar­ki­no­vić, na­sta­vljen je 80-ih i 90-ih go­di­na, uglav­nom kroz po­ve­zi­va­nje po­ro­di­ca i naj­vi­še ile­gal­nim pu­tem.
-U po­sled­njoj de­ce­ni­ji mi­nu­log vi­je­ka, zbog rat­nih de­ša­va­nja na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je i ra­di iz­bje­ga­va­nja slu­že­nja voj­ske i uče­šća u ra­to­vi­ma, ve­li­ki broj mla­dih je tra­že­ći po­li­tič­ki azil emi­gri­rao na Za­pad. Dru­gi, pak, ni­je­su mo­gli na­ći svo­ju po­zi­ci­ju i oti­šli su, tr­bu­hom za kru­hom, u bo­ga­ti­je sre­di­ne. Tre­ći su ima­li zna­nja i si­gur­no­sti da mo­gu us­pje­ti i u naj­ja­čim sre­di­na­ma i za­to su oti­šli da bi se­bi obez­bi­je­di­li bo­lji ži­vot, iz­bje­ga­va­ju­ći ne­si­gur­no i pot­pu­no ne­iz­vje­sno po­zi­ci­o­ni­ra­nje u svo­joj ze­mlji. Ova­kvi ne­ga­tiv­ni et­nič­ki tren­do­vi po­če­li su se uspo­ra­va­ti pre­stan­kom rat­nih de­ša­va­nja u okru­že­nju, a po­seb­no od re­fe­ren­du­ma 2006. go­di­ne –ka­zao je svo­je­vre­me­no Šar­ki­no­vić.
O to­me ko­li­ko je te­ško lju­di­ma iz ovog kra­ja ko­ji su pri­nu­đe­ni da na­pu­ste za­vi­čaj, mo­žda naj­bo­lje svje­do­či emo­tiv­no i po­tre­sno obra­ća­nje Fe­lje Bek­te­še­vi­ća, ko­ji se pri­je de­se­tak go­di­na vra­tio iz Ame­ri­ke, a sa­da po­no­vo na­pu­šta rod­no Gu­si­nje.
-Dra­gi mo­ji su­gra­đa­ni, Gu­si­nje je naj­ljep­ši svi­jet od svih svje­to­va što sam upo­znao! Bol i no­stal­gi­ja su mo­ji pra­ti­o­ci kroz ži­vot od 17. go­di­ne. Ne­mam ri­je­či da opi­šem po­sled­njih de­vet go­di­na mog ži­vo­ta me­đu va­ma -me­đu svo­ji­ma. Mi­slio sam da moj je­di­ni sle­de­ći ra­sta­nak sa­Gu­si­njem mo­že bi­ti sa­mo SMRT! Ni­sam bio u pra­vu! Iz­u­mi­ra­nje Gu­si­nja je moj lič­ni i emo­tiv­ni su­ži­vot za­jed­no s va­ma svi­ma.  Cr­na Go­ra je mo­ja i na­ša, ta­ko me je od ma­lih no­gu učio Slav­ko Pe­ro­vić! Gu­si­nje je sve­ti­nja na­ša! Stvo­rio sam po­ro­di­cu, i dje­cu od­ga­jao kao pra­ve pa­tri­o­te Cr­ne Go­re i Gu­si­nja, da bih sim­bo­lič­no do­pri­nio na­šoj ma­loj za­jed­ni­ci!? Uspje­šan sam i sre­ćan, ali ni­sam za­do­vo­ljan i za­to ću vam na po­la­sku re­ći da idem, na­pu­štam svo­je og­nji­šte i za­tva­ram svoj to­pli dom! Žao mi je što ad­mi­ni­stra­ci­ja na­še Op­šti­ne ni­je da­la ni­ti jed­nu je­di­nu mo­guć­nost za op­sta­nak lju­di ko­ji su Gu­si­nje vo­lje­li bez in­te­re­sa – na­pi­sao je Bek­te­še­vić na svom FB pro­fi­lu.
Na­vo­di da ni­je za­go­vor­nik na­pu­šta­nja rod­nog og­nji­šta, ali je je­dan od onih ko­ji ne­će ni za­u­sta­vlja­ti lju­de na pu­tu ka bo­ljem sju­tra.
-Ja ću oti­ći iz Gu­si­nja, ali Gu­si­nje ni­kad ne­će iz oti­ći iz me­ne i iz mog sr­ca - po­ru­čio je Bek­te­še­vić.
N.V.


Za­bo­ra­vlje­ne re­fe­ren­dum­ske za­slu­ge

Gu­si­nja­ni su po­seb­no ne­go­do­va­li zbog to­ga što ni­šta za­uz­vrat ni­su do­bi­li ni na­kon vi­še od de­ce­ni­je od re­fe­ren­du­ma na ko­jem su ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re po­dr­ža­li sa 98,5 pro­ce­na­ta. Upo­zo­ra­va­li su da im je str­plje­nje pri kra­ju i da bi zbog str­mo­gla­vog i ne­za­u­sta­vlji­vog eko­nom­skog su­no­vra­ta mo­gli kre­nu­ti u ko­lek­tiv­ni eg­zo­dus za Ame­ri­ku, ali ni to ni­je da­lo re­zul­ta­ta.
Iz­gu­bi­li su Gu­si­nja­ni na­du u do­bre na­mje­re dr­ža­ve pre­ma ovom kra­ju... Vje­ro­va­li su i da će put pre­ko Al­ba­ni­je otvo­ri­ti Gu­si­nju vra­ta opo­rav­ka i raz­vo­ja, ali ni tu se ni­šta ni­je po­kre­nu­lo na­bo­lje.


U Gu­si­nju ne­kad bi­lo kao u Is­tan­bu­lu

Pre­ma ri­je­či­ma Ru­smi­na La­li­či­ća, pred­sjed­ni­ka Par­ti­je za Gu­si­nje, biv­šeg pred­sjed­ni­ka MZ Gu­si­nje i čo­vje­ka ko­ji je iz­vo­je­vao po­vra­tak sta­tu­sta Op­šti­ne Gu­si­nju, ise­lja­va­nje iz Gu­si­nja po­če­lo je pri­je sto i ne­što go­di­na, kad su kre­nu­li bal­kan­ski ra­to­vi, a u po­sled­nje vri­je­me po­ja­čan je in­ten­zi­tet mi­gra­ci­o­nih kre­ta­nja.
-Gu­si­nje je 1912. go­di­ne pri­šlo Cr­noj Go­ri, a u to vri­je­me je ima­lo 22.000 sta­nov­ni­ka i ne­što vi­še od 2.000 do­mo­va, s čar­ši­jom od če­ti­ri ha­na, 26 ka­fe­dži­ni­ca i oko 100 za­nat­skih rad­nji. Sve što su ima­li Is­tan­bul i Ve­ne­ci­ja mo­gli ste ku­pi­ti u gu­sinj­skoj čar­ši­ji, jer su svu lje­po­tu ovo­ga svi­je­ta u Gu­si­nje do­vo­zi­li, i iz Gu­si­nja u svi­jet vo­zi­li gu­sinj­ski ći­ra­džij­ski bi­je­li ka­ra­va­ni. Gu­si­nje je iz Dru­gog svjet­skog ra­ta iza­šlo sa oko 12.000 sta­nov­ni­ka i istim bro­jem do­ma­ćin­sta­va. Tek po­čet­kom 70-ih go­di­na u Gu­si­nju sti­dlji­vo po­či­nje in­du­stri­ja za pre­ra­du pla­sti­ke, da­kle pri­lič­no ka­sno jer Gu­si­nje za­hva­ta no­vi ta­las ise­lja­va­nja. Ovo­ga pu­ta za Ame­ri­ku pre­ko Ita­li­je, a on­da pre­ko Mek­si­ka, Ka­na­de i svih mo­gu­ćih i ne­mo­gu­ćih de­sti­na­ci­ja, emi­gra­ju Al­ban­ci, ta­ko da da­nas sa­mo u Nju­jor­ku ži­vi oko 30.000 Gu­si­nja­na, a po­zna­to je da nas ima u svim dje­lo­vi­ma svi­je­ta -ka­zao je La­li­čić.