Tran­zi­ci­ja, ko­ja još uvi­jek tra­je, odav­no je de­set­ko­va­la pri­vre­du ne­ka­da­šnjeg gra­da če­li­ka i pi­va, ko­ji po­sled­njih de­se­tak go­di­na bi­lje­ži sa­mo ne­ga­tiv­ne sta­ti­stič­ke po­dat­ke ka­da je u pi­ta­nju broj za­po­sle­nih i pro­sječ­na za­ra­da. Pre­ma po­da­ci­ma Sin­di­kal­nog po­vje­re­ni­štva, na plat­nom spi­sku dva­de­se­tak pred­u­ze­ća, te Op­šti­ne i nje­nih jav­nih usta­no­va, zva­ni­uč­no je sve­ga oko tri hi­lja­de za­po­sle­nih, a pro­sječ­na pla­na na ni­vou Nik­ši­ća pro­ci­je­nje­na je na iz­nos od oko 400 eura. Iz rad­nič­ke ora­ni­za­ci­je po­seb­no na­gla­ša­va­ju da je broj rad­ni­ka da­le­ko ve­ći ali su u pi­ta­nju oni za­po­sle­ni u tzv. si­voj zo­ni, što zna­či da ra­de bez ugo­vo­ra i za­ra­da po za­ko­ni­ma i pro­pi­si­ma. Na pi­ta­nje ka­ko se Nik­ši­ća­ni sna­la­ze u po­sto­je­ćoj si­tu­a­ci­ji, od­go­vor je „ka­ko se ko sna­đe“, ali o nji­ho­vom stan­dar­du mo­žda po­naj­bo­lje svje­do­če već go­di­na­ma po­pu­lar­na al­ter­na­tiv­na mje­sta gdje se mo­že ku­pi­ti sve, od hra­ne, gar­de­ro­ve, po­kuć­stva, te teh­ni­ke i ala­ta, gdje su ci­je­ne vi­še­stru­ko ma­nje ne­go u tr­go­vin­skim rad­nja­ma. Da je to ta­ko svje­do­či i nik­šić­ka „bu­vlja pi­ja­ca“ smje­šte­na na sa­mom ula­zu u grad, a kroz ko­ju se, sva­kog po­ne­djelj­ka ka­da je­di­no i ra­di, go­to­vo i ne mo­že pro­ći. Ni­ko­me, ka­za­li su po­je­di­ni sa ko­ji­ma smo raz­go­va­ra­li, ne sme­ta to što je pi­ja­ca bu­kval­no na go­loj le­di­ni, i što me­đu po­nu­đe­nim po­trep­šti­na uglav­nom ima onih po­lov­nih. Va­žno je, ka­že re­dov­ni po­sje­ti­lac bu­vlje pi­ja­ce Pe­tar Ga­jo­vić, da je gra­đa­ni­ma omo­gu­će­no da ku­pe po naj­po­volj­ni­jim mo­gu­ćim ci­je­na­ma ono što im je neo­p­hod­no.
– Ži­vim sam jer su ćer­ke u Pod­go­ri­ci ali sam im re­kao da vo­de bri­gu o svo­jim po­ro­di­ca­ma, a ja ću se sna­ći. Bu­vljak po­sje­ću­jem če­sto, i uvi­jek za sve­ga ne­ko­li­ko eura ku­pim ono što mi je po­treb­no. Ci­je­ne su pri­hva­tlji­ve, od 50 cen­ti pa mak­si­mum do pet eura, a po­nu­da je ra­zno­li­ka – po­ja­šnja­va Ga­jo­vić.
Gar­de­ro­ba, po­čev od ve­ša pa do zim­skih jak­ni, na nik­šić­kom bu­vlja­ku mo­že se ku­pi­ti od jed­nog pa do pet eura, a nu­di se i po­lov­no i no­vo. Po­su­đe je naj­jef­ti­ni­je, pa do­ma­ći­ce za se­dam eura mo­gu ku­pi­ti ser­vis za ka­fu. Ga­jo­vić na­gla­ša­va da na bu­vlja­ku ne ku­pu­ju sa­mo oni ko­ji su lo­šeg ma­te­ri­jal­nog sta­nja.
– Či­ni mi se da sva­kog po­ne­djelj­ka ov­dje mo­gu sre­sti su­gra­đa­ne iz svih sta­le­ža, one sa ma­njom i one sa mno­go ve­ćom pla­te­žnom mo­ći. Ni­ko­me vi­še, iz­gle­da, ni­je va­žno gdje će ne­što ku­pi­ti već da je to po­volj­no, a ina­če je, s ob­zi­rom na sve­op­štu si­tu­a­ci­ju, sva­ko­me te­ško, pa nam je svi­ma bu­vljak do­bro­do­šao – is­ti­če Ga­jo­vić.
Rom­ki­nji Ši­ri­ba­ni Ša­ko­li bu­vljak je je­di­ni iz­vor pri­ho­da. Sva­kog po­ne­djelj­ka od ra­nog ju­tra pa do po­sli­je pod­ne su­gra­đa­ni­ma nu­di po­lov­nu gar­de­ro­bu, obu­ću, ali i sta­re knji­ge.
– Na ovoj lo­ka­ci­ji ne­ma raz­li­ke me­đu oni­ma ko­ji ima­ju ili ne­ma­ju. Svi ov­dje do­la­ze da tr­gu­ju, go­spo­da, i oni ko­ji su lo­šeg ma­te­ri­jal­nog sta­nja. Po­sla ima ka­ko-kad, uglav­nom uvi­jek bu­de ma­kar da za taj je­dan dan za­ra­dim da po­ro­di­ci obez­bi­je­dim ru­čak, i on­da sam za­do­volj­na – ka­že Ša­ko­li.
Naj­sku­plja knji­ga ko­ja se kod nje mo­že ku­pi­ti ko­šta euro, a ka­ko je is­ta­kla, ka­da je „loš“ dan za tr­gov­ce, on­da do­dat­no spu­ste ci­je­ne, pa se mo­že ku­pi­ti i za 50 cen­ti. Po­lov­ne ci­pe­le za ki­šu ko­šta­ju od tri do pet eura, a po­lov­ne ljet­nje sta­ju do tri eura.
– Sve je oču­va­no, ne nu­di­mo ni­šta što je po­ha­ba­no ili is­ci­je­pa­no. Lju­di do­la­ze, pro­be­ru, ali sam si­gur­na da se ni­ko ne vra­ti a da ne­što ne ku­pi. Ta­ko da bu­de­mo za­do­volj­ni i mi i oni – is­ti­če Ša­ko­li.
Za­kup ne pla­ća­ju, a lo­kal­na vlast je pre­ćut­no odo­bri­la da se na ze­mlji­štu na ula­zu u grad otvo­ri bu­vlja pi­ja­ca. Je­di­no o če­mu tr­gov­ci mo­raj da vo­de ra­ču­na je­ste da na­kon za­vr­še­nog pa­zar­nog da­na mje­sto gdje je bu­vljak smje­šten bu­de bes­pre­kor­no oči­šće­no. Za to, re­kao je je­dan od tr­go­va­ca Mu­jo Sma­kaj, sva­kog po­ne­djelj­ka pla­ća­ju po je­dan euro. On ima 58 go­di­na i ne­ma za­po­sle­nje, a pro­da­ja ala­ta i ma­njih teh­nič­kih apa­ra­ta je­di­ni u je iz­vor pri­ho­da.
– Pla­tim taj euro, bu­dem ov­dje po ne­ko­li­ko sa­ti i za­do­vo­ljan sam. Ima da­na ka­da ne za­ra­dim ni taj euro, ali do­đe dru­gi po­ne­dje­ljak pa bu­de. Va­žno je da ne­što ra­dim, pa ko­li­ko god da pa­za­rim do­volj­no mi je – is­ti­če Sma­kaj.
B.B.


Do­la­ze i tr­gov­ci iz Pod­go­ri­ce

Na nik­šić­koj bu­vljoj pi­ja­ci do­la­ze tr­gov­ci i iz dru­gih gra­do­va Cr­ne Go­re. Pod­go­ri­čan­ka Ko­vilj­ka To­ško­vić odav­no se ba­vi tr­go­vi­nom, a kod nje se mo­gu ku­pi­ti no­vi odjev­ni pred­me­ti.
– Ži­vim od mu­že­ve pen­zi­je ko­ja je 120 eura i pri­nu­đe­na sam da za­ra­dim do­dat­no, sa­mo da bih pre­ži­vje­la. Te­ško je­ste, ali ovo mi je je­di­ni na­čin jer sam na bi­rou ra­da. Lju­di ku­pu­ju za­to što je mno­go jef­ti­ni­je ne­go u rad­nja­ma, a ko­mad odje­će mo­že se ku­pi­ti od jed­nog do pet eura – ka­že ona.