Ka­to­lič­ki Bo­žić u Ko­tor­skoj bi­sku­pi­ji do­če­kan je zvo­nja­vom sa zvo­ni­ka sve­tih hra­mo­va, u po­noć­nim sve­ča­nim mi­sa­ma u ka­te­dra­li-ba­zi­li­ci Sv. Tri­pu­na, gdje je slu­žio bi­skup mon­si­njor Ili­ja Ja­njić, u Bo­go­ro­di­či­nom hra­mu na Pr­ča­nju, gdje je „po­noć­ku“ odr­žao don Ivo Ćo­rić i u cr­kvi Sv. Ni­ko­le u Pe­ra­stu uz slu­žbu žup­ni­ka don Sreć­ka Ma­ji­ća. Vjer­ni­ci su hra­mo­ve is­pu­ni­li bo­žić­nim pje­sma­ma: „Ki­rie Ele­i­son“, „Zdra­vo bu­di, mla­di Kra­lju“, „Ve­se­li se, Maj­ko Bo­ži­ja“, „Ti­ha noć, sve­ta noć“, „Ra­duj­te se, na­ro­di“, „U se vri­je­me go­di­šta“, ko­je su na­ja­vi­le naj­ra­do­sni­ji hri­šćan­ski pra­znik, ro­đe­nje Isu­sa Hri­sta. Za­jed­no sa čla­no­vi­ma cr­kve­nog Zbo­ra Sv. Tri­pu­na, u ka­te­dra­li su pje­va­li vjer­ni­ci, ko­ji su is­ka­za­li mo­li­tve i pri­če­sti­li se.
Na Bo­žić, u sve­ča­noj pon­ti­fi­kal­noj sve­toj mi­si, bi­skup Ili­ja Ja­njić je pod­sje­tio da je sve­ti Otac Fra­njo na blag­dan Bez­gr­je­šne Bla­že­ne Dje­vi­ce Ma­ri­je uveo vjer­ni­ke u Sve­tu go­di­nu mi­lo­sr­đa, u či­jem ozrač­ju Bož­jeg mi­lo­sr­đa ka­to­li­ci sla­ve blag­dan Hri­sto­vog ro­đe­nja.
– Ne­be­ski Otac dje­lo­tvor­nom lju­ba­vlju po­ka­zu­je da čo­vje­ka, iako gr­je­šna, ni­je ostavio po stra­ni, da ga ni­je od­ba­cio, ne­go se u svo­joj nje­žno­sti spu­stio do se­bi slič­nom stvo­re­nju; i ob­ja­vlju­je se u svoj svo­joj ve­li­či­ni. Uzeo je na se­be ljud­sku na­rav, sna­gom Du­ha Sve­to­ga se utjelovio u Ma­ri­ji­noj utro­bi i ona ga ra­đa. Je­di­no­ro­đe­ni se u Be­tle­he­mu po­ja­vlju­je kao di­je­te. Po­sta­je čo­vje­ku sli­čan u sve­mu osim u gri­je­hu. Za­pra­vo gri­jeh ob­ja­vlju­je i po­ka­zu­je iz­vor Bož­jeg mi­lo­sr­đa. Bog ko­ji dru­ge obo­ga­ću­je sam po­sta­de si­ro­ma­šan. Po­sta­de si­ro­ma­šan da gr­je­šnog čo­vje­ka obo­ga­ti svo­jim bo­žan­stvom... Ovo je bo­žić­no vri­je­me ide­al­na šan­sa za na­še vla­sti­to is­pra­vlja­nje. Ži­vot­ni po­prav­ci su nu­žni ako mi­sli­mo da se No­vo­ro­đe­ni ro­di u na­šim du­ša­ma, u na­šim sa­vje­sti­ma. To će bi­ti na­še svje­do­če­nje u sva­ko­dne­vi­ci ovo­ze­malj­sko­ga ho­da, po­ru­čio je u bo­žić­noj po­sla­ni­ci bi­skup Ili­ja Ja­njić.
Sla­vi­lo se u mno­gim po­ro­di­ca­ma u Bo­ki, ko­ju kra­se broj­ni „mi­je­ša­ni“ bra­ko­vi iz­me­đu pri­pad­ni­ka-pri­pad­ni­ca ka­to­lič­ke i pra­vo­slav­ne vje­ro­i­spo­vi­je­sti, te se sla­ve i po­štuju i Bo­žić po ju­li­jan­skom i Bo­žić po gre­go­ri­jan­skom ka­len­da­ru. Obi­ča­ji su se, do­du­še, ma­lo iz­mi­je­ni­li, s ob­zi­rom na to da je ma­nje ku­ća u ko­ji­ma se lo­že kla­sič­ni špo­re­ti, ali je za Bad­nji dan sva­ka ku­ća mi­ri­sa­la na pri­ga­ni­ce i ba­ka­lar.
Go­spo­đa Er­mi­ni­ja Pa­lju­šić usta­la je na Bad­nji dan u če­ti­ri sa­ta uju­tro, pri­pre­mi­la pri­ga­ni­ce i ci­je­lo­ga da­na nje­na ku­ća bi­la je pu­na go­sti­ju. Bad­nja­ke, ka­že, vi­še ne pa­le u nji­ho­vom do­mu, jer ne­ma­ju gdje. Za­jed­no sa bra­ćom Kr­stom i An­tu­nom i se­stra­ma Pa­u­lom i Ani­tom ona ču­va tra­di­ci­ju svo­jih pre­da­ka Fra­no­vi­ća du­gu šest vje­ko­va.
M.D.P.


Ne­ma ra­do­sni­je sli­ke od ja­sli­ca

– Pri­je su se pa­li­li bad­nja­ci, to su mu­ški ra­di­li, sa­da to ra­de sa­mo oni ko­ji se gri­ju na dr­va. Da­nas, na Bo­žić, ra­no sam pri­pre­mi­la ob­jed, bi­će go­sti­ju do­sta. Do ve­če­ras će se iz­mi­je­ni­ti pri­ja­te­lji, kom­ši­je, rod­bi­na. Ju­tros sam če­sti­ta­la 70. ro­đen­dan bra­tu An­tu­nu ko­ji ži­vi u Izo­li u Slo­ve­ni­ji, za­to Bo­žić ima po­seb­no zna­če­nje za me­ne. I ta­mo su bi­li na „po­noć­ku“, ka­žu da su se do tri ure van­ka dru­ži­li. Ni­kad ne­ću za­bo­ra­vi­ti taj Bo­žić 1946. go­di­ne, ka­da se ro­dio moj brat. Ima­la sam ta­da šest go­di­na. Kad je ba­bi­ca vi­dje­la nas tro­je dje­ce ka­ko vi­ri­mo sa ta­van­ske so­be, po­zva­la nas je: „Odi­te, odi­te, da vi­di­te što vam je do­nio ma­li Isus“ i sta­vi­la no­vo­ro­đen­če is­pod oki­će­ne gra­ne. Kud ćeš ljep­še sli­ke, po­di­je­li­la je sa na­ma ra­dost bo­žić­nog sla­vlja go­spo­đa Er­mi­ni­ja.