PI­ŠE: DR BRAN­KO BA­BIĆ


Za Knja­za Da­ni­la ve­zu­je se za­vr­šni pro­ces kon­sti­tu­i­sa­nja Cr­ne Go­re kao dr­ža­ve – pre­laz na sve­tov­nu vlast – knez, ap­so­lut­ni go­spo­dar Knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re. Dr­žav­ne re­for­me se iz­vo­de 1854. go­di­ne uvo­đe­njem ka­pe­ta­ni­ja i re­or­ga­ni­za­ci­je voj­ske – usta­no­vlja­va se kr­sto­no­sna voj­ska (pot­pis voj­no sprem­nih mu­ška­ra­ca od 16 do 60 go­di­na, ukup­no 16.700 pu­ša­ka). Voj­ska je ure­đe­na po de­se­tin­skom si­ste­mu, a sva­ka sto­ti­na, bu­du­ća če­ta, do­bi­ja bar­jak­ta­ra. Ime­nu­ju se bar­jak­ta­ri, a svi či­nov­ni­ci do­bi­ja­ju ozna­ke – gr­bo­ve.
Ured­bom iz 1871. g. obra­zu­ju se no­ve for­ma­ci­je voj­ske – ba­ta­ljo­ni i bri­ga­de u či­ji sa­stav ula­ze ple­me­na, dok su se­la obra­zo­va­la če­te iz ko­jih se for­mi­ra­ju ba­ta­ljo­ni. Sva­ka če­ta do­bi­ja i svog bar­jak­ta­ra. U ra­tu 1876-78. bar­jak­ta­ri po­sta­ju na­sled­ni.
Knjaz je ime­no­vao bar­jak­ta­re. Bar­jak­tar­stvo do­bi­je­no u Ve­ljem ra­tu bi­lo je na­sled­no. Pod bar­jak se oku­plja­la na­rod­na voj­ska, po­čev od oba­ve­znih ra­do­va do rat­nih su­ko­ba. Ako ga knjaz di­rekt­no ni­je da­vao, to je vr­še­no na osno­vu nje­go­vih obe­ća­nja, po­sred­stvom mi­ni­stra voj­nog ili po­pi­snih ko­mi­si­ja, ali sa zna­kom i odo­bre­njem Go­spo­da­ra. Bar­jak­tar­stvo se da­va­lo obič­no pred če­tom, ali ne pro­stim gla­sa­njem, već jav­no ono­me ko je imao naj­bo­lje uslo­ve za to. Po­ne­kad se na do­dje­li bar­ja­ka i du­že če­ka­lo dok se ne obra­zu­ju no­ve če­te.
Pu­no je bar­jak­ta­ra iz­gi­nu­lo u Ve­ljem ra­tu 1876-78, što se vi­di po ime­ni­ma upi­sa­nih na Sa­bor­noj cr­kvi u Nik­ši­ću. Čak po usme­nom pre­da­nju u jed­noj bi­ci po­gi­nu­li su otac sa tri ma­lo­ljet­na si­na, pa je bar­jak pre­u­ze­la že­na, od­no­sno maj­ka, do pu­no­ljet­stva če­tvr­tog si­na.
Od­lu­kom Ber­lin­skog kon­gre­sa Bo­sna i Her­ce­go­vi­na su da­te Austro­u­gar­skoj. Tre­ba­lo je raz­o­ru­ža­ti usta­ni­ke, ko­ji­ma je Knjaz ime­no­vao bar­jak­ta­re i do­di­je­lio im 150 bar­ja­ka – sve­ča­no na Cr­nom ku­ku na po­čet­ku ra­ta i alaj­bar­jak Ne­ve­sinj­cu No­vi­ci Zi­ro­je­vi­ću. Na po­ziv da pre­da alaj­bar­jak, Zi­ro­je­vić je od­go­vo­rio da je pod tim bar­ja­kom mno­go ju­na­ka pa­lo, pa ga on u tu­đe ru­ke ne že­li da­ti. „Ako se to već mo­ra, on­da će ga pre­da­ti u ru­ke Pe­tro­vi­ća, jer ga je od njih i do­bio. Bar­jak je za­tim, su­znih oči­ju, pri­mio Bla­žo Pe­tro­vić”.
U Cr­noj Go­ri je bi­lo vi­še vr­sta voj­nič­kih bar­ja­ka. Osnov­ni voj­nič­ki bar­jak je čet­ni – naj­ni­ži, a alaj­bar­jak, bar­jak cje­lo­kup­ne voj­ske – naj­vi­ša je za­sta­va. Osam­de­se­tih go­di­na XIX v. usta­no­vlje­ni su ba­ta­ljon­ski i bri­gad­ni bar­ja­ci, za­tim grad­ski i tvr­đav­ni bar­ja­ci.
Knjaz Da­ni­lo je na­sli­jed­no sa­mo dje­li­mič­no raz­vi­jen – ob­li­ko­van cr­no­gor­ski bar­jak, pa alaj­bar­jak po­sta­je di­na­stič­ki, dr­žav­ni bar­jak. Usli­je­di­la je usta­no­va no­ve krat­ko­traj­ne za­sta­ve tro­boj­ke: cr­ve­no-bi­je­lo-cr­ve­no, sa ze­le­nim kr­stom kao je­di­nim gr­bov­nim sim­bo­lom. Uoči Gra­ho­vač­ke bit­ke 1858, na­sta­ju traj­ni­je pro­mje­ne kod alaj­bar­ja­ka – po­lje cr­ve­no, ob­ru­blje­no zlat­nim re­sa­ma, na sre­di­ni po­lja sti­li­zo­va­ni bi­je­li dvo­gla­vi orao „u po­le­tu”. Orao dr­ži skip­tar u de­snoj kan­dži i šar (ja­bu­ka) u li­je­voj kan­dži. Šar je tam­no pla­ve bo­je sa oko­vi­ma. Na vr­hu ša­ra je krst zlat­ne bo­je (kao i skip­tar). Na sre­di­ni or­la su ini­ci­ja­li „DI”; is­pod or­la je zlat­ni lav u po­kre­tu– de­sni smjer. Iz­nad dvo­gla­vog or­la je zlat­na kru­na sa­sta­vlje­na od pr­ste­na, ukra­še­na sa po dva pla­va i cr­ve­na di­ja­man­ta, a u sre­di­ni sa bi­je­lim di­ja­man­tom. Iz obru­ča po­la­ze k vr­hu če­ti­ri po­lu­kru­žna lu­ka i pe­ti ukra­šen sa tri di­ja­man­ta cr­ve­ne, bi­je­le i pla­ve bo­je. Na vr­hu kru­ne je „car­sko ja­je s kr­stom”. Ova za­sta­va je pri­čvr­šće­na za ko­plje stan­dar­da, ukra­še­no bo­ja­ma – cr­no­gor­skim na­ci­o­nal­nim bo­ja­ma: cr­ve­nom, bi­je­lom i pla­vom.
Ova­kva za­sta­va je pro­to­tip za stan­dard­nu cr­no­gor­sku za­sta­vu. Ona ima sko­ro sve gr­bov­ne atri­bu­te bu­du­ćih za­sta­va, uz ne­ke no­vi­ne, po­seb­no u bo­ja­ma.
Knjaz Da­ni­lo je usta­no­vio i gar­dij­sku za­sta­vu. Iz­vor­ni po­da­tak o to­me da­je Ra­de Tu­rov Pla­me­nac u svo­jim me­mo­a­ri­ma. Zna se da je taj bar­jak bio sa bi­je­lim dvo­gla­vim or­lom na cr­ve­nom po­lju.
Sto­ti­na­ška, ka­sni­je čet­na za­sta­va iz 1862. g. je ma­nji „kr­staš bar­jak”, sko­ro kva­drat­nog cr­ve­nog po­lja, ši­ro­kog bi­je­log ob­ru­ba sa bi­je­lim kr­stom na sre­di­ni po­lja. Di­men­zi­je su 126 sa 115 cm, a sa­ši­ve­na je iz dva di­je­la pa­muč­ne tka­ni­ne. Od voj­ne re­for­me 1971. g. do kra­ja ne­za­vi­sne Cr­ne Go­re ova čet­na za­sta­va osta­je ne­pro­mi­je­nje­nog ob­li­ka.
Slič­na je i Vu­če­dol­ska za­sta­va iz­re­še­ta­na tur­skim kur­šu­mi­ma, ona je sa ini­ci­ja­li­ma „NI”, ko­ji se vje­ro­vat­no po­či­nju sta­vlja­ti na za­sta­ve se­dam­de­se­tih go­di­na XIX v.
Gar­dij­sku za­sta­vu, ina­če ma­njih di­men­zi­ja, u do­ba Knja­za Ni­ko­le, ko­ja je uki­nu­ta 1880.g., či­ni kru­ni­sa­ni bi­je­li dvo­gla­vi orao sa cr­ve­nim vla­dar­skim ini­ci­ja­li­ma na cr­ve­nom po­lju, a ra­đe­na je od cr­ve­nog i bi­je­log „bu­ra­ta”.
Čet­ne za­sta­ve, na­zva­ne „voj­nič­ki bar­ja­ci”, upo­tre­blja­va­ne su i ne­na­mjen­ski i na­mjen­ski za svet­ko­vi­ne, a na­ro­či­to pri­li­kom sva­tov­skih i po­greb­nih ri­tu­a­la.
(NA­STA­VI­ĆE SE)