Pre­veo i pri­re­dio:Slav­ko Šće­pa­no­vić


U to­me i je­ste, u stva­ri, „uža­sna sud­bi­na oca i si­na”. Iako ni­šta ma­nje ni­je vo­lio si­na, ne­go što je ba­ba vo­lje­la unu­ka, da bi sin imao so­lid­ne uslo­ve za ži­vot i obra­zo­va­nje, da bi bio okru­žen bri­gom, da ne bi ostao si­ro­ti­nja, otac se sam, do­bro­valj­no od­re­kao uče­šća u fi­nan­si­ra­nju nje­go­vog iz­dr­ža­va­nja i obra­zo­va­nja. I lju­bi­te­lji svjet­skih splet­ki lan­si­ra­ju ver­zi­ju da je Ju­rij Pe­tro­vič za od­u­sta­ja­nje od za­htje­va da si­na po­ve­de sa so­bom od Je­li­sa­ve­te Ar­se­ni­je­ve do­bio 25 hi­lja­da ru­ba­lja. Već sa­svim po­di­vlja­li splet­ka­ro­ši na­vo­de taj iz­nos kao no­vac za usi­no­vlje­nje tu­đeg dje­te­ta. Ali ozbilj­ni is­tra­ži­va­či do­ka­zu­ju da je taj no­vac Ju­rij Pe­tro­vič do­bio sa­svim za­slu­že­no kao do­go­vo­re­ni mi­raz uz kćer­ku. Čak je mo­gu­će pre­ko­ri­ti Je­li­sa­ve­tu Alek­se­jev­nu što je ona ta­ko mno­go odu­go­vla­či­la sa da­va­njem tog nov­ca ze­tu i kćer­ki,
do­če­kav­ši ta­ko i smrt kćer­ke. I tek ka­sni­je, mo­žda upra­vo ra­di ubla­ža­va­nja za­htje­va Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča u ve­zi sa si­nom, ona mu je is­pla­ti­la no­vac ko­ji mu je po za­ko­nu pri­pa­dao.
Ali du­ša dje­te­ta je tra­ži­la oca o ko­je­mu su do­pi­ra­le sa­mo ne­pri­ja­telj­ske gla­si­ne. Ma­li Mi­šel se pri­sje­ćao svo­je maj­ke i nje­ne pje­sme, ali ni­ka­da ni­je za­bo­ra­vljao ni oca. O to­me svje­do­če sti­ho­vi ko­je je mla­di pje­snik po­sve­tio svom ocu: „Ja sam vi­dio sjen­ku bla­žen­stva, i to pot­pu­no” za­ključ­na stro­fa. „Ne­ka i ja ne­ko­ga vo­lim” (pre­cr­ta­na u ori­gi­nal­nom ru­ko­pi­su tre­ća stro­fa), „Epi­taf” („Opro­sti, da li će­mo se opet vi­dje­ti?”). Uza­jam­ni od­no­si iz­me­đu vo­lje­nog oca i vo­lje­ne ba­be ušli su u osno­vu nje­go­vih dra­ma iz mla­dih da­na. „Ču­dan čo­vjek” i „Men­schen und Le­i­den schaf­ten” („Lju­di i stra­sti”), gdje ju­nak dra­me go­vo­ri: „Mo­ja ba­ba, mo­ja vas­pi­ta­či­ca se oštro ras­pra­vlja sa mo­jim ocem, a to sve na me­ne uti­če i dje­lu­je de­pre­siv­no. Ali, ma ko­li­ko bi­la ra­to­bor­na ras­po­lo­že­nja ži­te­lja Tar­ha­na pro­tiv oca, sam Mi­ha­il Ljer­mon­tov ni­je žu­rio da sta­ne ni na jed­nu stra­nu, ali je te­žio k ocu. „Uža­sna sud­bi­na oca i si­na”. Ona je, za­i­sta, uža­sna. I za oca, Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča Ljer­mon­to­va, i za si­na, Mi­ha­i­la Jur­je­vi­ča Ljer­mon­to­va.
Ja sam ne­ka­ko po­mi­slio da li bi, mo­žda, bi­lo bo­lje Ju­ri­ju Pe­tro­vi­ču da ni­je osta­vio Mi­ha­i­la kod bo­ga­te i ugled­ne ba­be? Ne­ka bi i od­ra­stao u si­ro­ma­štvu, ne­ka ne bi imao slu­gu, ni ino­stra­nih gu­ver­nant­ki, mo­žda ni je­zik ne bi ta­ko do­bro znao, ipak bi ne­ka­ko, kao i osta­li sva­što­či­nje, do­spio do uni­ver­zi­te­ta, ali ne bi do pre­sti­žne voj­ne ško­le, a to zna­či da ne bi bi­lo ni ra­to­va­nja, ni du­e­la. Ge­ni­je ne bi bio iz­gu­bljen. Mo­žda bi ru­ski ge­nij do­ži­vio do 1880. go­di­ne i isto­ri­ja na­še knji­žev­no­sti bi po­šla sa­svim dru­gim pu­tem. Ali ne­će­mo ga­ta­ti: što bi bi­lo, da je bi­lo..
Sin je bio da­le­ko od oca i pi­še mu is­kre­ne i tu­žne sti­ho­ve. Uz­gred da ka­že­mo da svo­joj vo­lje­noj ba­bi Mi­ha­il Ljer­mon­tov ni­je po­sve­tio ni­jed­nu pje­smu. Pa i u svo­jim dra­ma­ma ni­je bio na nje­noj stra­ni. On ni­je že­lio da su­di vo­lje­nom ocu:
Uža­sna sud­bi­na oca i si­na
Ži­vje­ti za­seb­no, umri­jet raz­dvo­je­ni,
I sud­bu tu­đeg iz­gna­ni­ka ima­ti
U Do­mo­vi­ni pod na­zi­vom gra­đa­ni­na.
Ti si iz­vr­šio pod­vig, oče,
Sti­gao si do že­lje­nog kra­ja.
Daj bo­že da ti mi­ran bu­de kraj
To­ga što je bi­lo uzrok tvo­jih mu­ka!
Opro­sti mi! Je­sam li ja kriv za to
Što su lju­di u mo­joj du­ši uga­si­ti htje­li
Bo­žan­stve­nu va­tru od sa­me ko­li­jev­ke,
Ko­ja je go­re­la u njoj, oprav­da­na tvor­cem?
Uza­ud­ne su, ipak, bi­le nji­ho­ve že­lje:
Mi ni­je­smo ne­pri­ja­te­lji je­dan dru­gom,
Sa­mo smo obo­ji­ca bi­li žr­tve stra­da­nja!
(Na­sta­vi­će se)