Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Za nje­ga je do­volj­no da one po­sto­je i da se u svo­joj ubje­dlji­vo­sti is­ka­zu­ju kao re­al­ne i mo­gu­će či­me se još jed­nom na­gla­ša­va da je re­al­nost ipak in­spi­ra­tiv­na ba­za nje­go­vog im­pre­si­o­ni­zma dok se sa­mo dje­lo­va­nje pro­cje­nju­je kroz struk­tu­ru rit­ma. Ti­me je ko­nač­no de­fi­ni­san i smi­sao ova­ko sa­zda­ne im­pre­si­je – ona ni­je iz­jed­na­ča­va­nje svi­je­sti i pod­svi­je­sti, ni­je ni nji­ho­va po­sle­di­ca, od­no­sno lo­gi­ka i is­ku­stvo, već sa­svim od­re­đen kva­li­tet re­al­no­sti do­ži­vljen i iz­ra­žen na po­se­ban vi­zu­el­ni na­čin. Na tim osno­va­ma Žan Ep­sten gra­di svo­je po­zna­to film­sko dje­lo „Pad ku­će Ašer” i za­tva­ra krug im­pre­si­o­ni­stič­ke afir­ma­ci­je ki­ne­ste­tič­kog iz­ra­za. U isto­i­me­noj pri­či Ed­ga­ra Ala­na Poa re­di­telj je na­šao iz­van­red­no moć­no uz­bu­đe­nje za objek­tiv svo­je ka­me­re i stvo­rio sli­ku ko­ja je pot­pu­no raz­ru­ši­la sve ste­ge re­al­no­sti i ne­do­ku­či­vo­sti ma­šte, či­ne­ći od te pri­rod­ne i ne­pri­rod­ne mje­ša­vi­ne u isti mah svo­je sop­stve­ne isti­ne.
Ona ne­ma ni ob­lik ide­ja ni od­re­đe­ne ma­te­ri­je, pa ipak je stvar­na do štu­re od­boj­no­sti. Otu­da ni­jed­nog tre­nut­ka po­sma­trač ne mo­že do­ve­sti u sum­nju vje­ro­do­stoj­nost sa­mog zbi­va­nja: sve je tu do kra­ja per­fek­tu­i­ra­no, po­seb­no psi­ho­lo­ške re­ak­ci­je u si­tu­a­ci­ji, ta­ko da to­kom ci­je­log fil­ma ima­mo uti­sak sa­svim re­a­li­stič­kog zbi­va­nja.
To ipak ni­je re­a­li­zam i za­to sli­ka­ma uvi­jek iz­mi­če pra­vi smi­sao.
To je do­brim di­je­lom po­stig­nu­to i obez­vre­đi­va­njem spolj­ne di­na­mi­ke ka­ko bi opu­šte­nost i de­for­mi­sa­na uspo­re­nost da­la zbi­va­nji­ma ob­lik ne­čeg sud­bin­skog što nam iz­gle­da sta­tič­no a opet ne­do­ku­či­vo u svi­je­tlu vječ­nog. Osa­mlje­na ku­ća uža­sa i ave­tinj­skog stra­ha za­i­sta po­sto­ji; nje­ni pred­me­ti su to­li­ko stvar­ni da nam se de­ta­lji či­ne čak bli­ski i po­zna­ti, ali se ipak pi­ta­mo ot­ku­da ona. Da li je to smrt vi­đe­na u čo­vje­ku? Sli­ka svi­je­ta iz­gra­đe­na u pe­pe­lu? Ep­sten ni­čim ne pre­ju­di­ci­ra od­go­vor ni­ti po­seb­no pri­pre­ma gle­da­li­šte jer sve po­či­nje sa­vr­še­no ja­sno: ka­me­ra je oči­ma čo­vje­ka uspje­la da se uvu­če u svi­jet Ro­de­ri­ka Aše­ra, pri­ja­te­lja iz dje­tinj­stva, i tek joj pred­sto­ji da ot­kri­je du­šu svog do­ma­ći­na, pro­nik­ne u pred­me­te ko­ji ga okru­žu­ju i taj­nu u ko­ju je uto­nu­lo ci­je­lo zda­nje. Ako je to vid ra­zu­ma i ne­po­mu­će­ne svi­je­sti za­što je fi­zič­ki to­li­ko izo­lo­van od am­bi­jen­ta i u svom dje­lo­va­nju sve­den sa­mo na osvi­je­tlje­ne po­vr­ši­ne ka­dra ko­je ni­su ni u ka­kvoj ve­zi ni­ti od­no­su sa mrač­nim pred­je­li­ma?
Ka­ko shva­ti­ti i pro­tu­ma­či­ti uzro­ke Aše­ro­ve bo­le­sti ko­ju on sam de­fi­ni­še ova­ko: „Ja se, vje­ruj­te, ne uža­sa­vam opa­sno­sti, već nje­nog ne­iz­bje­žnog dej­stva — stra­ha”. Da li je to znak obič­ne ne­u­ra­ste­ni­je ili svje­sno bje­ža­nje od stvar­no­sti? Da li se uop­šte mo­že okon­ča­ti strah? Ima li u to­me zna­ko­va ma­zo­hi­zma? Sa­o­sje­ća­nje sa svo­jom sud­bi­nom ili pi­ta­nje zbog od­re­đe­nih po­stu­pa­ka? Te­ško je sve to raz­ja­sni­ti i Ep­sten je u to­me je­dan od pre­te­ča mo­der­nog fil­ma.
Nje­go­vo je da iz­ra­ža­va, a ne da su­ge­ri­še i za­to svo­je me­ta­fo­re skri­va du­bo­ko u sjen­ka­ma ka­dro­va i ni­ka­da se tač­no ne zna gdje za­pra­vo po­či­nje, a gdje se za­vr­ša­va nji­i­ho­vo istnsko dje­lo­va­nje. Za­to re­di­te­lju i ni­je po­treb­no da u kul­mi­na­ci­ji zbi­va­nja ko­ri­sti stan­dard­ne re­kvi­zi­te i mon­den­ska rje­še­nja iz ko­mer­ci­jal­nih fil­mo­va uža­sa. Za nje­ga užas ne po­sto­ji van stvar­no­sti i do­volj­no je da se po­ko­le­ba pri­sut­nost svi­je­sti, pa da on pre­pla­vi ci­je­lo bi­će. (Na­sta­vi­će se)