PIŠE: BUDO SIMONOVIĆ


Kad su čet­ni­ci u je­sen 1944. go­di­ne kre­nu­li da od­stu­pa­ju pre­ma Slo­ve­ni­ji – ka­zi­vao je da­lje Kr­sto Ku­jun­džić – odo­še i mo­ja bra­ća, a ja sam bio ra­njen i osta­doh u Nik­ši­ću u bol­ni­ci. Pra­vo da re­čem, sra­mo­ta je sta­ro­me čo­e­ku da la­že ba­rem kad ne mo­ra: da sam bio zdrav i ja bih s nji­ma.
Baš tih da­na kad se taj od­red Iva­na Ru­ži­ća pri­ku­pljao i pri­pre­mao za od­stup­ni­cu, ovu­da na­i­šli Njem­ci – i oni od­stu­pa­li ovim prav­cem. Bi­lo s nji­ma i usta­ša i šip­ta­ra i mu­sli­ma­na i onih Čer­ke­za i Bog sa­mi zna ka­kve sve još mi­le­ti i sto­ku­plje­vi­ne, ko­ja va­zda pra­ti ja­či­cu i ide za njom kao sto­ka za sla­nom ru­kom, na­da­ju­ći se ši­ća­ru. A čet­ni­ci­ma su po­seb­no bi­li kiv­ni mu­sli­ma­ni zbog onih po­ko­lja oko Plje­va­lja, Čaj­ni­ča, Go­ra­žda i Fo­če i gle­da­li su da se na sva­ki na­čin osve­te i sve tu­re pod nož. Ta­da su, po­red osta­log, spr­ži­li Alu­ge i dio Ša­ra­na­ca i po­bi­li ne­ki na­rod ta­mo.
Tu go­re u Go­di­je­lji­ma, u šu­mi, uhva­ti­li su ta­da mo­ga oca Đor­đi­ja i gru­pu kom­ši­ja i pri­ja­te­lja ko­ji su tu bi­li sklo­ni­li sto­ku, i sve ih po­bi­li – sju­tri dan ih na­šao moj brat. Otac mi je ta­da imao 64 go­di­ne, a svi osta­li mla­đi – Da­ni­lo Ša­rac, ku­ka­vac, bio je­di­nac, pa Ra­do­mir To­mić, i nje­mu se ku­ća is­ko­pa­la, bio isto je­dan u maj­ke, pa Mi­li­sav Se­ra­tlić, Lju­bo Pe­kić, Ili­ja Ku­jun­džić, Ja­kov Ko­va­če­vić...
E sad, mo­že se za­mi­sli­ti ka­ko mi se po­sli­je sve­ga bi­lo vra­ti­ti ku­ći – iz­gu­bio oca, ostao bez dva ona­kva bra­ta, a pri­ti­sla si­ro­ti­nja i sva­ka mu­ka. Uz to, go­ne me kao zvjer­ku i vre­ba­ju da mi gla­vu ski­nu. Ne bi oni to­li­ko ra­di me­ne, zna­li su oni da sam mlad i da ni­ko­me ni vo­du ni­je­sam na­tru­nio, no su sum­nja­li da su sa mnom i bra­ća i ko zna ko­li­ko dru­gih od onih ko­ji su od­stu­pi­li za Iva­nom Ru­ži­ćem i Pa­vlom Đu­ri­ši­ćem.
Ne­ću da pri­čam o Bra­ni­sla­vu i Du­ša­nu da ne­ko ne re­če da fa­lim bra­ću, ali bo­ga­mi su, zna to cio Drob­njak, bi­li do­bri, va­lja­ni i ku­ra­žni mom­ci i voj­ni­ci. Do­znao sam po­sli­je da su se oni ne­ka­ko odvo­ji­li od osta­le voj­ske i zbje­ga ko­ji je od­stu­pao. Za­o­sta­li ne­gdje kao za­štit­ni­ca i on­da od­lu­ta­li ne­kud put Sr­bi­je. Ta­mo ne­đe kod Iva­nji­ce Bra­ni­slav po­gi­nuo – na­šao sam mu ka­sni­je grob i pre­nio ko­sti – a i Du­šan je tu, po pri­li­ci, bio ra­njen u gla­vu, ali je, iz­gle­da, ipak ne­ka­ko sti­gao do Slo­ve­ni­je. Bi­lo ka­ko bi­lo, tek i Du­šan je tu, iz­gle­da, ne­stao kao i mno­zi­na dru­gih...
Kad sam ma­lo iz­vi­dao i za­li­je­čio ra­nu, vra­tio sam se u Drob­njak, ali se, na­rav­no, ni­je­sam smio pri­ja­vi­ti no­voj vla­sti, još je rat tra­jao i znao sam da mi ne gi­ne me­tak u če­lo. Sa još tri-če­ti­ri dru­ga odav­de vi­jao sam se tu­da i du­go skla­njao pred po­će­ra­ma i za­sje­da­ma, od po­ga­nih špi­jun­skih oči­ju i če­ka­li­ca na sva­kom ko­ra­ku – vre­ba­li stal­no tu­di­je oko ku­će da mi maj­ka - jat­ka, Je­le­na, bi­la od Ma­lo­vi­ća, se­stra od stri­ca gla­si­to­ga Jo­si­fa Ma­lo­vi­ća, ne mo­že ni ko­ru lje­ba do­da­ti.
Kad mu­ka pri­ti­šte, oni osta­li, je­dan da­nas, dru­gi sju­tra – svi se pre­da­do­še, a ja ne smje­doh sve dok me ti­fus ne obo­ri. Kad opa­zih zlu pri­li­ku da se umi­re i ova­ko i ona­ko, ja jed­nog da­na, pot­pu­no ma­lak­sao i u va­tri i bu­ni­lu, ne­ka­ko se do­vu­koh do pra­ga. Ma, bo­go­mi, mi­slim da me još ni­je­su bi­li le­gli u kre­vet kad za­gu­ši voj­ska na vra­ta – ne­ko vi­dio i je­da­nak pro­špi­jao da sam se vra­tio ku­ći.
Sju­tra: STA­VI­ŠE MI
PI­ŠTOLj POD GR­LO


Ni­je mu ni­ko mo­gao sta­ti na „ba­ku”

Kad je Pa­vle Đu­ri­šić 1944. go­di­ne u Nik­ši­ću, u Stra­še­vi­ni kod ku­će Ili­je Mi­ju­ško­vi­ća, for­mi­rao svoj po­zna­ti „Gvo­zde­ni puk” i od, ja mi­slim bli­zu 10.000 čet­ni­ka, oda­brao 2.500 mo­ma­ka, na­sta­lo je ve­li­ko ve­se­lje – sje­ća se Kr­sto Ku­jun­džić. – U jed­nom tre­nut­ku mom­ci za­pa­ra­di­še da se nad­me­ću u ba­ca­nju ka­me­na s ra­me­na. Uze u ne­ko do­ba i moj Bra­ni­slav, sta­de na „ba­ku” i za­vi­tli onu ri­du, me­tar svi­ma pre­ba­ci i ni­ko mu ne mo­že ni pri­ma­ći. Odu­še­vljen što je po­bi­je­dio nje­gov voj­nik, nje­gov Drob­njak, Ivan Ru­žić od ra­do­sti is­pa­li cio okvir me­ta­ka iz auto­ma­ta...