Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Otud su iz­vje­sna do­ča­ra­va­nja ove po­seb­ne at­mos­fe­re shva­će­na i kao opis bit­no­sti či­je zna­če­nje pre­la­zi gra­ni­ce sa­mih či­nje­ni­ca. Da li u tom bez­da­nu po­sto­ji je­din­stvo lič­no­sti – ka­ko to da se u so­bi po­ja­vi sa­hra­nje­na Ma­dle­na i da brat i se­stra pa­da­ju mr­tvi – mo­že li se to sje­ća­nje ili san pri­mi­ti kao po­tre­ba za pro­či­šće­njem ra­zu­ma ili je to na­go­vje­štaj sve­ga mo­gu­ćeg u ži­vo­tu ka­da on iz­mak­ne kon­tro­li svi­je­sti? Da li otu­da vu­če svo­je ko­ri­je­ne Aše­rov strah i nje­go­vo osje­ća­nje iz­gu­blje­no­sti? Ni­je li ži­vot u ta­kvim uslo­vi­ma po­stao ne­stva­ran i ne­što dru­go do pred­sta­va ko­ju ima­mo pred so­bom u fil­mu? Šta je za­pra­vo cio ovaj film – da li in­kar­na­ci­ja stra­ha u tre­nut­ku ka­da su do­ga­đa­ji iz­gu­bi­li svoj ele­men­tar­ni dram­ski in­ten­zi­tet? Ep­sten se u sve­mu to­me iz­van­red­no sna­šao i na ubje­dljiv i jed­no­sta­van na­čin po­ka­zao od če­ga je sve sa­sta­vljen ži­vot i naš od­nos pre­ma re­al­no­sti. Njen smi­sao je u ilu­zi­ji, a ne u pred­me­ti­ma i či­nje­ni­ca­ma i to su di­men­zi­je film­ske sli­ke kao pan­dan ri­je­či­ma i pri­ti­sku ko­ji nad či­ta­o­ci­ma vr­ši sam Ed­gar Po in­si­sti­ra­ju­ći da se pod nji­ho­vom su­ge­sti­jom stvo­ri isto­vre­me­no i sli­ka i za­klju­čak.
Ti­me Ep­sten do­la­zi do uvje­re­nja da je ilu­zi­ja mno­go vi­še sin­te­za svi­je­sti i pod­svi­je­sti ne­go ob­ja­šnje­nje jed­ne ide­je ili isti­ne, nje­no sop­stve­no po­tvr­đi­va­nje u ži­vo­tu. Što je si­tu­a­ci­ja ubje­dlji­vi­ja, to je at­mos­fe­ra u ku­ći Ašer ne­stvar­ni­ja, po­stu­pak to­li­ko jed­no­sta­van i pri­ro­dan da do­vo­di do iz­van­red­nih efe­ka­ta i Ep­sten im­pre­si­o­ni­zam pred­sta­vlja kao re­a­li­za­ci­ju sve­ga mo­gu­ćeg i ti­me ga pod­vo­di pod po­jam slo­bo­de iz­ra­za i pre­da­je ga bu­duć­no­sti. Me­đu­tim, for­mu kao od­re­đe­ni ob­lik iz­mi­si­li su nje­ni stva­ra­o­ci ka­ko bi se spa­sao duh po­kre­ta ko­ji ta­ko in­for­ma­tiv­no, a još vi­še ana­li­tič­ki, ot­kri­va svo­je vri­je­me i nje­go­vo unu­tra­šnje ras­po­lo­že­nje. Ep­sten je svo­ju te­o­ri­ju u pot­pu­no­sti is­cr­pio u sli­ci – mi­sle­ći i do­ži­vlja­va­ju­ći sop­stve­ni film. Naj­po­zna­ti­ji fil­mo­vi su mu „Pad ku­će Ašer” i „Cr­ve­na krč­ma” . Žan Ep­sten je iz­vr­šio uti­caj na raz­voj film­ske este­ti­ke i iz­ra­za. Film ne pred­sta­vlja stva­ri ona­ko ka­ko smo ih za­pa­zi­li, već sa­mo ka­ko ih vi­di pre­ma sop­stve­noj struk­tu­ri ko­ja mu da­je lič­nio obi­ljež­je. Stvar­nost je, ka­že Ep­stan, fik­ci­ja. Film, pu­tem ubr­za­nja vre­me­na, iz­mi­šlja po­ja­ve, vra­ća duh ma­ta­r­ti­ji: onaj duh i onu ma­te­ri­ju ko­ju, po­sma­ta­ni po se­bi, a ne u od­no­su na vri­je­me, ne po­sto­je. I ta­ko film mi­sli na sa­mo­sta­lan na­čin. To je jed­na vr­sta me­ha­nič­kog mo­zga ko­ji pri­ma vi­zu­el­ne i auditvne na­dra­ža­je, ko­je na svoj na­čin, uskla­đu­je u pro­sto­ru i u vre­me­nu, ob­ra­đu­ju­ći ih, i sla­žu­ći ih. La­ko je za­mi­sli­ti i dru­ge za­ključ­ke do ko­jih Ep­sten do­la­zi. Oni su bez sum­nje za­ni­mlji­vi i kat­kad su re­zul­tat ozbilj­nog um­nog na­po­ra. No L’In­tel­li­gen­ce d’une mac­hi­ne ne pred­sta­vlja ni­ka­kav do­pri­nos film­skoj te­o­ri­ji, a ne bi se mo­glio re­ći mi da uda­ra te­me­lje jed­ne pri­hva­tlji­ve fi­lo­zo­fi­je fil­ma. Ep­sten ne stva­ra za­ključ­ke na osno­vu film­ske re­al­no­sti, već na osno­vu ne­kih ka­rak­te­ri­sti­ka fil­ma.
On ko­ri­sti stil­ske fi­gu­re, u pr­vom re­du si­neg­do­hu (pars pro to­to) , za­sme­nju­je dio sa ce­li­nom, iz­di­va­ja ne­ke dje­lo­ve fil­ma, bo­lje re­ča­no avan­gard­nog i na­uč­nog fil­ma, a za­ne­ma­ru­je sve osta­le vi­do­ve.
( K R A J )