PIŠE: BUDO SIMONOVIĆ


Ule­će­še kao vu­ci u ku­ću, pa mi pi­štolj pod gr­lo: daj oruž­je! – sje­ćao se Kr­sto Ku­jun­džić tih stra­šnih tre­nu­ta­ka kad se kao čet­nik, te­ško bo­le­stan od ti­fu­sa, vra­tio iz šu­me ku­ći 1945. go­di­ne da ma­kar umre maj­ci na ru­ka­ma.
– Ka­kvo oruž­je, Bog s va­ma i an­đe­li bož­ji, ja ga ni­je­sam ni za­du­ži­vao, ko će đe­te­tu da­ti oruž­je – bra­nim se ko­li­ko mo­gu. Ne vje­ru­ju oni no uda­ri­še da tra­že i pre­tu­ra­ju po ku­ći. Pre­me­ću đe­vo­jač­ke kov­če­ge, am­ba­re za ži­to, šti­ce iz po­da su od­va­lji­va­li da vi­de da ta­mo ni­je­sam sklo­nio oruž­je. Ne­ma i ne­ma. Naj­po­sli­je onaj je­dan za­teg­nu da me ubi­je ta­man ona­ko bo­le­snog u kre­ve­tu, ali mu dru­gi brek­nu: osta­vi ga sad, la­ko je sad do­tu­ći bo­le­snu mr­ci­nu u kre­ve­tu, no što ga ni­je­si ubio dok je bio u go­ri...
Po­sli­je se, ču­jem, do­go­va­ra­ju da tre­ba da me po­ve­du u Bo­an, da me, to­bož, ta­mo sa­slu­ša­ju i od­lu­če. Od­re­di­še i dvo­ji­cu ko­ji će me spro­ve­sti, ali sam ja od­mah znao šta to zna­či: do pr­ve po­to­či­ne i zgod­ne pri­li­ke, pa me­tak u ple­ći i po­sli­je ob­ja­vi da sam po­ku­šao da bje­žim...
Me­ne već po­če­li obla­či­ti i spre­ma­ti za dug put, a ja u bu­ni­lu, go­rim, no­gu se ne mo­gu dr­ža­ti. U jed­no do­ba, je­dan od tih ko­ji su se, ka­ko mi se či­ni­lo, tu ne­što vi­še pi­ta­li od osta­lih, ra­zu­mio sam da je ne­ki ko­me­sar i da je ta­man on za­du­žen da mi skro­ji sud­bi­nu – po­sli­je sam do­znao da se zo­ve Mi­lan Alek­sić – od­jed­nom se ne­što uz­še­ta po so­bi i ču­jem sve ne­što škr­gu­će zu­bi­ma:
– Je li, či je bio Bra­ni­slav Ku­jun­džić? – pi­ta u je­dan va­kat mo­ju maj­ku.
– A ni­či­ji, bo­go­mi, sad. Bio moj sin i zor, ali maj­ci ka­mi u dom kad ga vi­še ne­ma – pro­zbo­ri je­dva čuj­no mo­ja maj­ka...
– Bra­ni­slav bio tvoj sin?! – pri­vik­nu Alek­sić i une­se joj se u li­ce.
Ona sa­mo klim­nu gla­vom, ne po­di­žu­ći po­gled, eda bi sa­kri­la su­ze:
– Svu­ci­te ovo­ga mom­ka i s njim u kre­vet! – brek­nu Alek­sić, a on­da is­pri­ča ka­ko mu je Bra­ni­slav u ne­koj pri­li­ci spa­sio ži­vot.
On mlad i lu­do hra­bar, ka­ko je i pri­li­či­lo Alek­si­ći­ma, ne­đe kao par­ti­zan za­u­mi i uri­zi­ka da ule­ti i u štab Iva­na Ru­ži­ća ba­ci bom­bu, ali ga stra­ža na vri­je­me opa­zi i uhva­ti. Kre­nu­li od­mah da ga li­kvi­di­ra­ju, ali se u to­me od­ne­kud ob­reo moj brat Bra­ni­slav, zgra­bio i oteo pu­šku stra­ža­ru Ze­le­nu To­mi­ću: ko­ga da ubi­ješ, maj­ka ti ža­lo­sna, vi­diš li da je ovo di­je­te gre­šno i za­lu­đe­no, no pu­šti­te ga nek ide svo­jim pu­tem...
Alek­sić po­sli­je na­re­di da me­ne ni­ko ne smi­je ni­kud mrd­nu­ti iz kre­ve­ta bez nje­go­va zna­nja, a ko­man­du oba­vi­je­stio da sam ja te­ško bo­le­stan i bez­o­pa­san, da ne mo­gu iz kre­ve­ta ni pre­ko pra­ga. Ne po­tra­ja, ba­nu iz ko­man­de ko­mi­si­ja da iz­vi­di je li tač­no to što je Alek­sić ja­vio. Do­ve­do­še i dok­to­ra, ne­kog Gvo­zde­no­vi­ća – znam sa­mo da je bio od­ne­kud od Ce­ti­nja. Osta­li svi sje­de tu po klu­pa­ma oko­lo, a on za­pa­ra­dio da me pre­gle­da, sve pa­žlji­vo i re­dom, da sam mu brat ne bi bo­lje. Za­klju­čio od­mah da je u pi­ta­nju ti­fus.
Tu bio i moj stric po­koj­ni, La­zar. On je bio sta­ri­ji od mo­ga oca, ali se ni­je že­nio, bio tr­go­vac po­zna­ti, sti­zao dva pu­ta i do Ame­ri­ke. Kad je taj dok­tor za­vr­šio pre­gled i iza­šao na­po­lje da ope­re ru­ke, stric za njim pa ona­ko bes­pri­mjet­no i da ni­ko ne vi­di, ša­ku zlat­ni­ka ame­rič­kih mu gur­nuo u džep: „Spa­si mu ži­vot ku­mim te bo­gom i sve­tim Jo­va­nom...”
Sju­tra: DO­BRO­ČIN SE MO­ŽE DO­BRU I NA­DAT