PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pro­šle go­di­ne u iz­da­nju Me­di­ja cen­tra „Od­bra­na” iz Be­o­gra­da, ob­ja­vlje­na je za­ni­mlji­va knji­ga po­zna­tog isto­ri­ča­ra dr Mi­le­ta Bje­laj­ca „1914–2014. Za­što re­vi­zi­ja-sta­re i no­ve kon­tro­ver­ze o uzro­ci­ma Pr­vog svjet­skog ra­ta”. Sa­dr­ži­na ove knji­ge naj­bo­lje je ob­ja­šnje­na nje­nim na­slo­vom, a ka­ko je u re­cen­zi­ji pri­mi­je­tio prof. dr Mi­lan Ri­sto­vić, dr Bje­la­jac je „u sre­di­šte svo­je ana­li­ze po­sta­vio ona spor­na tu­ma­če­nja i nji­ho­vo pre­pli­ta­nje sa van­na­uč­nim fak­to­ri­ma ko­ji su uti­ca­li ili uti­ču na za­ma­glji­va­nje i če­sto pre­ne­bre­ga­va­nje isto­rij­ske, na­uč­ne objek­tiv­no­sti” o uzro­ci­ma Pr­vog svjet­skog ra­ta.
Iz ove knji­ge, ko­ja je u me­đu­vre­me­nu pre­ve­da­na na ru­ski je­zik, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va, pre­ni­je­će­mo ne­ke nje­ne dje­lo­ve. Ra­di­mo to uz lju­ba­zno odo­bre­nje glav­ne ured­ni­ce „Od­bra­ne” Dra­ga­ne Mar­ko­vić i auto­ra, dr Bje­laj­ca, ak­tu­el­nog di­rek­to­ra In­sti­tu­ta za no­vi­ju isto­ri­ju Sr­bi­je u Be­o­gra­du.
Dr Bje­la­jac iza se­be ima ne­ko­li­ko ob­ja­vlje­nih knji­ga i ve­li­ki broj na­uč­nih ra­do­va. Go­stu­ju­ći je pre­da­vač na vi­še evrop­skih uni­ver­zi­te­ta. U nje­go­voj bi­o­gra­fi­ji sto­ji i da je je­dan od pr­vih isto­ri­ča­ra ko­ji je otvo­rio pro­blem pi­sa­nja voj­ne i po­li­tič­ke isto­ri­je, a me­đu pr­vi­ma je is­tra­ži­vao i voj­no-ci­vil­ne od­no­se na pro­sto­ru SFRJ. Otac mu je ge­ne­ral-pu­kov­nik JNA i na­rod­ni he­roj Stan­ko Bje­la­jac.
Ako se iz­u­zme austro­u­gar­sko na­sto­ja­nje da po­što-po­to ozna­či slu­žbe­nu Sr­bi­ju kao vi­nov­ni­ka aten­ta­ta u Sa­ra­je­vu i njen pro­je­kat „Ve­li­ke Sr­bi­je” kao de­fi­ni­tiv­no opa­san po mo­nar­hi­ju, da­nas u svi­je­tu po­sto­ji je­dan broj isto­ri­ča­ra ko­ji će ovo vi­đe­nje iz pro­šlo­sti po­ku­ša­ti da osna­že i da is­tak­nu da je Austro­u­gar­ska ima­la mo­ral­no pra­vo na rat. Srp­ska vla­da, da je htje­la, sma­tra­ju, mo­gla je mno­go uči­ni­ti za evrop­ski mir ti­me što bi u pot­pu­no­sti pri­hva­ti­la austro­u­gar­ski ul­ti­ma­tum. Da­nas se po­no­vo pri­hva­ta te­za Jo­a­ki­ma Re­ma­ka, ame­rič­kog isto­ri­ča­ra, ob­ja­vlje­na 1971. go­di­ne, „da Be­o­grad ni­je ra­ču­nao na Ve­li­ku Sr­bi­ju, mo­gao je na­ći iz­laz po­sli­je austrij­skog ul­ti­ma­tu­ma. U tom slu­ča­ju, ako bi pri­hva­tio ul­ti­ma­tum u cje­li­ni, Pa­šić bi po­re­me­tio sve austrij­ske pla­no­ve”. Re­mak za­klju­ču­je da je „ostva­re­nje srp­skih ci­lje­va bi­lo vri­jed­no ra­ta s Austri­jom, čak i pod uslo­vom da taj su­kob po­kre­ne evrop­ske sa­ve­ze”. Na Re­ma­kov pri­stup 2002. go­di­ne pod­sje­ća Ani­ka Mom­ba­ur, kao i na ra­do­ve Mar­ka Kor­no­vo­la (1995), Man­fre­da Ra­u­hen­štaj­ne­ra (1993), Hju Stra­ha­na (2001). Ta­ko, Korn­vol je eks­pli­ci­tan u tvrd­nji da je Pa­šić kra­jem ju­na 1914. znao „da se Ve­li­ka Sr­bi­ja mo­že ostva­ri­ti sa­mo kroz oganj sve­e­vrop­skog ra­ta. Sa­ma Sr­bi­ja po­mo­gla je da se taj rat do­go­di jer to­kom Jul­ske kri­ze ni­je bi­la sprem­na da se vra­ti u po­lo­žaj austro­u­gar­skog sa­te­li­ta”. Ne­ki­ma od njih bli­zak je rad Fri­dri­ha Vir­tla Trag vo­di u Be­o­grad: Po­za­di­na dra­me u Sa­ra­je­vu 1914 (1974). Ti auto­ri sma­tra­ju da „vi­še ne­ma sum­nje da su pre­mi­jer Pa­šić i ne­ko­li­ci­na nje­go­vih ko­le­ga, kao i šef srp­ske oba­vje­štaj­ne slu­žbe, pu­kov­nik Di­mi­tri­je­vić, pa i ne­ki voj­ni ru­ko­vo­di­o­ci zna­li za plan ubi­stva”. Ne­ki, kao Korn­vol, pod­sje­ća­ju da je to već še­zde­se­tih go­di­na utvr­dio i Vla­di­mir De­di­jer u dje­lu Sa­ra­je­vo. Da je na­ve­de­na stra­na knji­ge gdje se to na­vod­no tvr­di, mo­glo bi se i di­sku­to­va­ti. Po­me­nu­te auto­re ko­ri­ste i da­nas, no o to­me ka­sni­je.
Ne­pa­žlji­vo ili po­vr­šno či­ta­nje knji­ge Vla­di­mi­ra De­di­je­ra Sa­ra­je­vo 1914, upr­kos iz­da­nji­ma na en­gle­skom i fran­cu­skom je­zi­ku, mo­že se pri­mi­je­ti­ti i kod dru­gih auto­ra. Kao i Korn­vo­lu, fran­cu­skom isto­ri­ča­ru Žan Pol Ble­du ta­ko­đe je bio bli­ži rad Fri­dri­ha Vir­tla. Bled ta­ko pri­hva­ta de­fi­ni­ci­ju da je „Cr­na ru­ka re­gru­to­va­la vi­še mla­dih lju­di ro­dom iz Bo­sne, sprem­nih da žr­tvu­ju ži­vot da bi u lič­no­sti nad­voj­vo­de na­ni­je­li uda­rac pro­kle­toj ra­si Hab­zbur­ga”, i pro­du­ža­va: „po­što su ob­u­če­ni u Be­o­gra­du, mla­di­ći ko­je je re­gru­to­va­la Cr­na ru­ka... pre­la­ze u Bo­snu... pri­je ne­go što će se pri­dru­ži­ti dru­gim agen­ti­ma ko­ji tre­ba da po­pu­ne gru­pu”. Bled ipak eskul­pi­ra Pa­ši­ća, ali na­vo­di: „Oba­vi­je­šte­ni o pla­nu, i nje­go­vi ga mi­ni­stri osu­đu­ju. To je pri­hva­će­no, ali ipak ni­ka­kva kon­kret­na mje­ra ni­je pred­u­ze­ta da se aten­tat spri­je­či. Pa­šić je mo­gao oba­vi­je­sti­ti, di­plo­mat­skim pu­tem ili dru­gim ka­na­li­ma, austro­u­gar­ske vla­sti o ope­ra­ci­ji pred­u­ze­toj da bi Franc Fer­di­nand bio ubi­jen. On se tu uz­dr­žao. Imao je još, da­kle, mo­guć­no­sti na­re­đe­nja pu­kov­ni­ku Di­mi­tri­je­vi­ću da po­vu­če uput­stva da­ta nje­govj gru­pi u Sa­ra­je­vu. Sve u sve­mu srp­ski am­ba­sa­dor u Be­ču se za­do­vo­lja­va iz­ra­ža­va­njem bo­ja­zni, pred jed­nim austrij­skim mi­ni­strom, da bi nad­voj­vo­din ži­vot mo­gao bi­ti ugro­žen za vri­je­me po­sje­te u Sa­ra­je­vu’’. Ne sa­mo da je Cr­na ru­ka, pre­ma ovom isto­ri­ča­ru, spre­mi­la Sa­ra­jev­ski aten­tat 1914, u nje­go­voj knji­zi či­ta­mo da su „austro­u­gar­ski do­sto­jan­stve­ni­ci pr­ven­stve­ne me­te za lju­de Cr­ne ru­ke. Već je bi­lo pred­vi­đe­no da se ubi­je Franc Jo­zef pri­li­kom do­la­ska u Sa­ra­je­vo 1910. go­di­ne (go­di­nu da­na pri­je for­mi­ra­nja or­ga­ni­za­ci­je Uje­di­nje­nje ili smrt, tzv. Cr­ne ru­ke - prim. auto­ra)”. Fran­cu­ski isto­ri­čar je ubi­je­đen da je ova or­ga­ni­za­ci­ja sta­ja­la i iza aten­ta­ta ko­ji su „upe­re­ni pro­tiv ba­na Hr­vat­ske i pred­stav­ni­ka Mo­nar­hi­je u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni”.
Ima mi­šlje­nja i da je Sr­bi­ja ubi­la nad­voj­vo­du jer je on bio spre­man da ob­no­vi austrij­sko-ru­ske ve­ze, a bez po­mo­ći Ru­si­je Sr­bi­ja ni­je mo­gla da ostva­ri svo­je pro­gra­me te­ri­to­ri­jal­nog ši­re­nja.(NA­STA­VI­ĆE SE)