PIŠE: BUDO SIMONOVIĆ


Dok­tor po­sli­je ka­zao da je na me­ni ti­fus, te­ško, za­ra­zno obo­lje­nje i da mi, ako i pre­te­čem, ne­ma mr­da­nja iz kre­ve­ta ba­rem za šest-se­dam ne­đe­lja – pri­sje­ćao se da­lje Kr­sto Ku­jun­džić tih sud­bo­no­snih tre­nu­ta­ka ka­da mu je ži­vot vi­sio o kon­cu i zbog te­ške bo­le­sti, još vi­še od onih ko­ji­ma je bi­lo na­re­đe­no da ga li­kvi­di­ra­ju.
– Taj dok­tor Gvo­zde­no­vić je po­sli­je do­la­zio još ne­ko­li­ko pu­ta, još bo­lji i pa­žlji­vi­ji – valj­da kad je pre­bro­jao zlat­ni­ke ko­je mu je moj stric La­zar tut­nuo u džep, i ni­je do­zvo­lio da me di­ra­ju i po­kre­ću s kre­ve­ta dok pot­pu­no ne ozdra­vim, a u to­me valj­da spla­snu­lo i ras­po­lo­že­nje onih ko­ji su mi ra­di­li o gla­vi...
E on­da mi kao „na­rod­nom ne­pri­ja­te­lju“ od­u­ze­še pra­vo gla­sa. Me­ni i još ne­ko­li­ci­ni odav­de. Sa­zva­li kon­fe­ren­ci­ju u Go­di­je­lji­ma i to ob­zna­ni­li. Bo­že dra­gi, od to­ga mi je bi­lo mno­go muč­ni­je što su mi ne­ki mo­ji pri­ja­te­lji i po­zna­ni­ci istog ča­sa okre­nu­li ple­ći kao da se ni­kad ni na pu­tu ni­je­smo sre­li. Okre­ću gla­vu od me­ne i pro­la­ze kao mi­mo gu­bav­ca.
Po­tra­ja to jed­no dva-tri mje­se­ca pa sti­že na­re­đe­nje da utu­ri­mo mol­bu ako že­li­mo da nam se vra­ti pra­vo gla­sa. Sta­ri Ni­ko­la Ru­žić, tu moj kom­ši­ja i ve­li­ki pri­ja­telj, ka­pe­tan cr­no­gor­ske voj­ske i ju­nak sa Moj­kov­ca opje­van i u pje­smi, i ja pre­go­smo i utu­ri­smo tu zlo­sreć­nu mol­bu. Ode­mo po­sli­je za­jed­no u ko­man­du da vi­di­mo šta je od­lu­če­no, a oni ki­di­sa­še na Ni­ko­lu – ti ova­kav, ti ona­kav, iz­daj­nik i ne­pri­ja­telj na­ro­da – me­ne ni­ko i ne po­gle­du­je kao da me i ne­ma...
Evo ti u jed­no do­ba na vra­ta Da­ni­la Ja­u­ko­vi­ća, po­sli­je ču­ve­nog ge­ne­ra­la i na­rod­nog he­ro­ja – bio ve­li­ki pri­ja­telj sa Bran­kom, mo­jim bra­tom od stri­ca. Me­ne sun­ce ogri­ja. On nas spa­si mu­ka. Sa njim sam po­sli­je po­stao ve­li­ki pri­ja­telj – spre­mao se da ne­što pi­še o Bran­ku, ali ga smrt pre­te­če, umri­je iz­ne­na­da na vrh Dur­mi­to­ra...
Ja po­sli­je kad mi­nu sva ta mu­ka i lju­di se ma­lo do­zva­še pa­me­ti, pri­o­nuh da ra­dim, va­lja­lo odr­ža­ti to­li­ku po­ro­di­cu. Bra­ća Vla­di­mir, Ra­do­mir, Dra­gu­tin i Ili­ja kre­nu­še po ško­la, a ja kao naj­sta­ri­ji osta­doh na do­mu, da odr­žim do­ma­ćin­stvo i po­mog­nem ih ko­li­ko mo­gu. Oni svi od­lič­ni đa­ci, ali ih stal­no pra­ti­lo kao pro­klet­stvo da su iz čet­nič­ke po­ro­di­ce. Sve­jed­no, svi po­za­vr­ša­va­li ško­le i li­je­pa mje­sta u dru­štvu i me­đu lju­di­ma ste­kli – živ je, na­ža­lost, još sa­mo Ili­ja, eto ga u Be­o­gra­du. Se­stre se po­u­da­le i sva­ka svo­ju ku­ću i sre­ću na­šla. Ži­ve su još Ra­doj­ka, Ma­ra i Ko­vilj­ka i sve ži­ve u Sr­bi­ji – jed­na u Po­ža­rev­cu, jed­na u Bač­kom Do­brom Po­lju, a jed­na u Uži­cu. Umr­la je sa­mo Zor­ka, ko­ja je bi­la uda­ta za To­mi­ća, tu go­re iz Pro­va­li­je...
Ja sam se ože­nio 1952. go­di­ne, Iko­ni­jom od Le­ko­vi­ća iz Đur­đe­vi­ća Ta­re. Do­bi­smo pe­to­ro đe­ce – si­no­ve Bra­ni­sla­va i Mar­ka i ćer­ke Mil­ku, Vin­ku i An­ku, ali mi se Iko­ni­ja raz­bo­lje i umri­je pri­je pet­na­est go­di­na. Bo­ga mi, za sta­ra čo­e­ka, sa­mo ne­ka su đe­ca zdra­vo, ne­ma ve­će ka­zne ne­go kad osta­ne bez že­ne, svo­ga naj­vjer­ni­jeg dru­ga – zbo­rio je sjetno ovaj ple­me­ni­ti i do­bro­ćud­ni čovjek, ko­ji se u du­gu vi­je­ku dr­žao sve­tog pra­vi­la da onaj ko do­bro mi­sli i do­bro či­ni, mo­že do­bru i da se na­da.
Sju­tra:
UBI­STVO NjEM­CA BA­DE­RA


Do­ma­ćin

– Ni­kad se ni­je­sam bo­rio da ih imam naj­vi­še u to­ru i obo­ru, ali je­sam da bu­du naj­bo­lje –go­vo­rio je Kr­sto Ku­jun­džić, u svo­je pe­ro je­dan od naj­bo­ljih do­ma­ći­na i do­mo­dr­žni­ka u Drob­nja­ku. – Tr­gov­ci su se va­zda jag­mi­li za moj mal, jag­njad ili vo­lo­ve, ni­kad ga ni­je­sam go­nio na pa­zar već su mi do­la­zi­li na ku­ću. Po­seb­no mi je bi­lo me­rak da uvi­jek imam li­je­pa ko­nja se­dle­ni­ka...