Za raz­li­ku od kne­gi­nje Per­si­de, ko­ja je za vri­je­me ob­je­da sje­dje­la uza svo­ga mu­ža kne­za Alek­san­dra, kne­gi­nja Lju­bi­ca je kne­za Mi­lo­ša do ab­di­ka­ci­je (1839) dvo­ri­la sto­je­ći, ali je ka­sni­je sje­dje­la uz si­na, ma­lo­ljet­nog kne­za Mi­ha­i­la (1840-1842). Taj po­da­tak po­tvr­đu­je i Ana­stas Jo­va­no­vić u svo­joj bi­o­gra­fi­ji. A da je kne­gi­nja Per­si­da za ob­je­di­ma uvi­jek sje­dje­la uza kne­za, sa­zna­je­mo i iz jed­nog pi­sma I. Ga­ra­ša­ni­na S. Kni­ća­ni­nu od ok­to­bra 1843. go­di­ne, gdje se to na­vo­di, ali da su i osta­la „Go­spo­da ko­ja su ima­la Go­spo­ju (...) kao ta­ko­ve po­zva­te na ru­čak...’’
Vri­je­me vla­da­vi­ne kne­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća bi­lo je do­ba op­šteg pre­svla­če­nja naj­bo­ga­ti­jih slo­je­va grad­skog dru­štva - či­nov­ni­ka, tr­go­va­ca i za­na­tli­ja – iz na­rod­ne no­šnje u evrop­ska odi­je­la. Pre­kret­nom go­di­nom u tom pro­ce­su sma­tra se 1848/1849. go­di­na, od­no­sno vri­je­me Ma­đar­ske bu­ne, ka­da je i ve­li­ki broj Sr­ba iz Kne­že­vi­ne uče­stvo­vao u bor­ba­ma pro­tiv Ma­đa­ra na ši­ro­kom pro­sto­ru Pa­non­ske rav­ni­ce. Kra­jem še­ste de­ce­ni­je 19. vi­je­ka, gra­đan­sko dru­štvo u Sr­bi­ji bi­lo je uglav­nom već for­mi­ra­no. U tom no­vom srp­skom dru­štvu, osje­ća­lo se da ra­ste je­dan nov kva­li­tet oli­čen u obra­zo­va­nom či­nov­ni­ku, a ne u eli­ti tr­go­vač­ke i agrar­ne bur­žo­a­zi­je ko­ja je pri­je to­ga da­va­la star­je­šin­ski ka­dar. Upra­vo tu se stva­ra­la no­va eli­ta u evrop­skim odi­je­li­ma, ko­ja se raz­li­ko­va­la od pret­hod­ni­ka „kao kad ne­ka stra­na vla­da pre­u­zme upra­vu nad jed­nom ze­mljom“. Te „pa­ri­zli­je“ i „nje­mač­ka­ri“, stu­den­ti ško­lo­va­ni u Evro­pi, po­sta­li su du­hov­na ari­sto­kra­ti­ja, za­do­je­na ide­ja­ma evrop­skog li­be­ra­li­zma, a po spo­lja­šnjim obi­ljež­ji­ma pre­po­zna­va­li su se, po­red osta­log i po ka­rak­te­ri­stič­nim ši­lja­stim bra­di­ca­ma. U po­li­tič­kom po­gle­du, oni ni­je­su bi­li za­do­volj­ni usta­vo­bra­ni­telj­skim po­ret­kom i sa­nja­li su o par­la­men­tar­noj dr­ža­vi i po­li­tič­kim stran­ka­ma.
Po­če­tak pro­ce­sa pre­svla­če­nja iz ori­jen­tal­nog u evrop­ska odi­je­la - ma­kar dje­li­mič­no i sa­mo u do­me­nu voj­nih uni­for­mi - po­čeo je ipak mno­go ra­ni­je, još za vri­je­me Pr­vog ustan­ka (1804-1813). Va­žnom go­di­nom mo­ra se sma­tra­ti 1830. go­di­na, od­no­sno pro­gla­še­nje Kne­že­vi­ne Sr­bi­je. Ta­da su i knez Mi­loš i nje­go­va oko­li­na po­ski­da­li tur­ska (an­te­ri­je, šal­va­re i čal­me) i po­če­li da no­se evrop­ska odi­je­la, pr­ven­stve­no uni­for­me, jed­no­li­ko „ze­le­no ruo kao što na­ro­du ži­vje­ćem u go­ri i do­li­ku­je“. Se­dam go­di­na ka­sni­je (1837) do­ni­jet je ukaz ko­jim je pro­pi­sa­na uni­for­ma za voj­ne i ci­vil­ne či­nov­ni­ke, istog kro­ja, ali raz­li­či­te bo­je. Ci­vil­ni či­nov­ni­ci do­bi­li su tam­no­sme­đe („ka­fe­bra­un“) mun­di­re i si­ve pan­ta­lo­ne. Na mun­di­ri­ma su bi­le bi­je­le epo­le­te i dug­mad, na gla­vi pla­va ka­pa, a o po­ja­su sa­blja. Čla­no­vi Dr­žav­nog sa­vje­ta do­bi­li su cr­ne uni­for­me iz­ve­ze­ne sre­brom, a kne­že­va svi­ta za­ga­si­to­pla­ve. Naj­vi­ši či­nov­ni­ci ima­li su epo­le­te sa re­sa­ma. Baš iz tog vre­me­na, do­la­ska Usta­vo­bra­ni­te­lja na vlast i po­vrat­ka Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća u Sr­bi­ju (1838/1839), po­sto­ji ne­ko­li­ko iz­van­red­nih por­tre­ta (Mi­le­te Ra­doj­ko­vi­ća, Je­vre­ma Obre­no­vi­ća, Jo­va­na Obre­no­vi­ća i dr. ko­ji upra­vo no­se no­ve cr­ne uni­for­me, s bi­je­lim epo­le­ta­ma, dug­me­ti­ma i re­sa­ma is­pod epo­le­ta, kao i grup­nih sli­ka ili ski­ca („Knez Mi­lan na od­ru“) ko­je su pra­vi­li Uroš Kne­že­vić, Jo­van Isa­i­lo­vić, Ge­or­gi­je Ba­ka­lo­vić, Jo­van Po­po­vić, Ana­stas Jo­va­no­vić, a ko­je su da­nas u vla­sni­štvu Na­rod­nog mu­ze­ja u Be­o­gra­du.
Pre­la­znim do­bom u za­vo­đe­nju di­sci­pli­ne no­še­nja sve­ča­nog evrop­skog odi­je­la kod svih slo­je­va či­nov­ni­štva, mo­že se sma­tra­ti i pe­ri­od od 1840. do 1850. go­di­ne. Pre­ma opi­su Di­mi­tri­ja Ma­rin­ko­vi­ća, tek po­sle Ma­đar­ske bu­ne (1848/1849) evrop­sko odi­je­lo na­glo je po­če­lo da smje­nju­je tur­sko. Ka­da su Ma­đa­ri spa­li­li No­vi Sad, či­ta­ve po­ro­di­ce ta­mo­šnjih Sr­ba pre­bje­gle su u Be­o­grad, ali i u dru­ge ve­će va­ro­ši po­red Sa­ve i Du­na­va (Ša­bac, Sme­de­re­vo, Po­ža­re­vac). „Pri­je bu­ne, uko­li­ko ja pam­tim,“ pi­še D. Ma­rin­ko­vić, „od na­ših ve­li­ka­ša no­si­li su se evrop­ski sa­mo: Pe­tro­ni­je­vić Avram, otac Mi­la­na Pe­tro­ni­je­vi­ća, Ili­ja Ga­ra­ša­nin, Ba­ta­la­ka, Ba­ća i Sta­ni­šić, i po ko­ji ve­ći či­nov­nik iz pre­ka, sve osta­lo no­si­lo je tur­sko odi­je­lo, a po­sli­je bu­ne i svi sa­vjet­ni­ci po­če­li su da on­da­šnje odi­je­lo za­mje­nju­ju ka­pu­ti­ma, naj­vi­še ati­la­ma. I kad su 1850. god. pro­pi­sa­ne uni­for­me, to su lju­di ko­ji su no­si­li tur­ske čak­ši­re, mo­ra­li se na­vi­ći na pan­ta­lo­ne, on­da su po­če­li no­si­ti i obič­ne pan­ta­lo­ne, sa­mo je fes du­go ostao u obi­ča­ju...“ Tač­ni­je, fes je kao ka­pa srp­skih či­nov­ni­ka ostao do 1866. go­di­ne. Slič­no go­vo­ri i Ja­kov Ig­nja­to­vić u svo­jim me­mo­a­ri­ma. Uni­for­mi­sa­nje či­nov­ni­ka ima­lo je na­ro­čit zna­čaj. „Svoj­stvo jav­ne ili pra­vi­telj­stve­ne slu­žbe zah­ti­je­va da se i zva­nič­ni­ci u iz­vje­snim pri­li­ka­ma odi­je­lom svo­jim raz­li­ku­ju i otli­ku­ju. Da bi se ovo po­sti­glo, to nji­no odi­je­lo za ona­ke pri­li­ke mo­ra bi­ti uni­for­ma“. Kroj uni­for­me za­dr­žan je kao i 1837. go­di­ne, ali je bo­ja pro­mi­je­nje­na u pla­vu. Sve­ča­na ka­pa bio je fes sa srp­skim gr­bom. (NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO:
MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ