Vas­pi­tač kne­že­vi­ća Pe­tra dr Vi­ljem Ga­bler opi­sao je kne­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća 1852. go­di­ne kao čo­vje­ka ko­ji no­si pot­pu­no evrop­sko odi­je­lo, od­no­sno ka­put sa spu­šte­nom ja­kom. Kne­gi­nja Per­si­da i ve­ći­na be­o­grad­skih da­ma i da­lje su se odi­je­va­le u na­rod­no odi­je­lo s cr­ve­nim fe­som na gla­vi. Iako je evrop­ska mo­da, od vre­me­na To­ma­ni­je i An­ke Obre­no­vić, uve­li­ko za­ži­vje­la u srp­skoj žen­skoj gra­đan­skoj no­šnji, kne­gi­nja Per­si­da se opre­di­je­li­la za „srp­sku gra­đan­sku no­šnju, pri­hva­će­nu kao dvor­ski ko­stim još u vri­je­me kne­gi­nje Lju­bi­ce”. Kne­gi­nja je no­si­la ha­lji­ne od te­ške svi­le ili ka­di­fe. Do­nji dio ha­lji­ne (suk­nja) bio je sav u na­bo­ri­ma, a gor­nji (blu­za) imao je dva mo­de­la: ili je bio sa okru­lim de­kol­te­om, ko­ji je išao uz vrat, ili je taj de­kol­te bio dis­kre­tan i špi­cast. Ru­ka­vi su bi­li uza­ni i du­gi do ša­ke. Gor­nji dio ha­lji­ne pre­kri­va­la joj je bi­je­la svi­le­na ma­ra­ma, „ko­ja se na­pri­jed ukr­šta­la pri dnu stru­ka, a kra­je­vi su joj se uvla­či­li u per­tlu, ko­ja se oba­vi­ja­la oko ci­je­log stru­ka”. Zi­mi, pre­ko ha­lji­ne, kne­gi­nja je no­si­la sku­po­cje­na kr­zna, ko­ja su se estet­ski do­bro ukla­pa­la u ci­je­lu no­šnju. Po­ne­kad je no­si­la atla­sno li­ba­de, oivi­če­no zlat­nim kon­cem i ruč­nim ra­dom. Sa­vre­me­ni­ci pam­te da su kne­gi­nji­ne omi­lje­ne bo­je za no­šnju bi­le: tru­la vi­šnja, ka­kao, „žan­dar­sko pla­va”, krem, „dunkl ze­le­na” i ci­gla bo­ja. Na gla­vi je uvi­jek no­si­la te­pe­luk, a bo­ja te­pe­lu­ka mo­ra­la je bi­ti uskla­đe­na sa bo­jom ha­lji­ne ko­ju no­si. U vri­je­me ve­li­kih sve­ča­no­sti, te­pe­luk je bio ukra­šen bi­se­ri­ma (bi­ser­nim ba­re­šom). S de­sne stra­ne te­pe­lu­ka ta­da je ima­la dvi­je di­ja­mant­ske gra­ne, ko­je su ozna­ča­va­le nje­no kne­žev­sko do­sto­jan­stvo. Zi­mi je obu­va­la po­lu­du­bo­ke, ko­žne, cr­ne la­ko­va­ne ci­pe­le ka­kve je pr­va u Sr­bi­ji no­si­la To­ma­ni­ja Obre­no­vić.
Sve ove luk­su­zne žen­ske odjev­ne stva­ri do­no­si­li su u Be­o­grad agen­ti, tr­gov­ci ve­li­kih ku­ća iz Ve­ne­ci­je, Ca­ri­gra­da, Pe­šte, Be­ča i Pa­ri­za.
Kne­že­ve kćer­ke su sa­vre­me­ni­ci če­sto vi­đa­li u evrop­skim ha­lji­na­ma i še­ši­ri­ma „po po­sled­njoj pa­ri­skoj mo­di”. Ali, sam kne­žev dvor Vi­ljem Ga­bler je jed­no­stav­no na­zi­vao „kne­že­vom ku­ćom” i oci­je­nio je da ona ima sa­mo „do­ne­kle ob­lik evrop­ski”. Za­pa­zio je da su slu­ge sve Sr­bi ko­ji no­se na­rod­na odi­je­la, a da su slu­ški­nje bi­le iz pre­ka i da su se odi­je­va­le „švap­ski”. Me­đu zva­nič­ni­ci­ma ko­ji su po­sje­ći­va­li dvor pri­mi­je­tio je da su sa­mo Vu­čić i „đe­ne­ral Kni­ća­nin” sa­ču­va­li srp­sku no­šnju, a da su osta­la go­spo­da no­si­la „crn du­ga­čak ka­put sa uz­dig­nu­tom ja­kom, pr­snik, a na gla­vi cr­ven fes s pla­vim za­vi­ja­čem”. Na osno­vu to­ga je pro­ci­je­nio da je naj­vi­še be­o­grad­sko dru­štvo već do­bi­lo „onu po­vr­šnu ugla­đe­nost” ko­ja je sma­tra­na za „znak evrop­ske ci­vi­li­zo­va­no­sti”. Kao ilu­stra­ti­van pri­mjer te po­vr­šno­sti Ga­bler je opi­sao do­ček Jo­va­na Ri­sti­ća, po po­vrat­ku sa stu­di­ja u Pa­ri­zu, na dvo­ru, kad je knez Alek­san­dar bio oča­ran nje­go­vom po­ja­vom i odi­je­lom „naj­no­vi­je pa­ri­ske mo­de“. Ga­bler na­vo­di da je knez to­li­ko pre­tje­rao s di­vlje­njem „tom gi­zdav­ku” da je čak u nje­go­vom „cr­nom fra­ku i sjaj­nom ci­lin­de­ru vi­dio spa­se­nje otadž­bi­ne”. Na osno­vu sve­ga što je vi­dio za krat­ko vri­je­me za­klju­čio je da ne tre­ba oče­ki­va­ti bog­zna­šta do­bro ako se Sr­bi­ja u ta­kvoj te­žnji za za­pad­nom ci­vi­li­za­ci­jom poč­ne „sve vi­še maj­mu­ni­sa­ti i gu­bi­ti svoj na­rod­ni ka­rak­ter”. Još oštri­ji u ocje­ni od Ga­ble­ra, iste te 1852. go­di­ne, bio je nje­gov ze­mljak, Fra­nja Zah. On je opi­sao da na Dvo­ru i me­đu naj­vi­šim či­nov­ni­ci­ma srp­skih na­ci­o­nal­nih ko­sti­ma vi­še ni­je bi­lo, čak ni na sve­ča­no­sti­ma, gdje se ni­je mo­ra­la no­si­ti slu­žbe­na odje­ća. Na nje­no mje­sto do­šla je gra­đan­ska no­šnja ko­ja je Za­hu, na Sr­bi­ma, iz­gle­da­la smi­je­šno, na­ro­či­to fran­cu­ski fra­ko­vi i ru­ka­vi­ce, jer je no­še­na bez ele­gan­ci­je, iz­ob­li­če­nim ho­dom kao kod sa­ka­tih lju­di. „Kao me­dvje­di ko­ji ple­šu”, ka­že na jed­nom mje­stu i do­da­je, „Sr­bin se vi­še ne mo­že pre­po­zna­ti (...) Sli­je­po se po­vo­de za stra­nim obi­ča­ji­ma, za­po­sta­vlja­ju do­ma­će, iz­ro­đa­va­ju se (...) Do­bit i po­hle­pa, sop­stve­na ko­rist uz­di­žu se svu­da. „Pa­vle Va­sić je do­bro za­klju­čio da je mo­da išla upo­re­do sa po­li­tič­kom ori­jen­ta­ci­jom ta­da­šnje Sr­bi­je. Me­đu sa­vre­me­ni­ci­ma, ni­je­su sa­mo stran­ci pri­mje­ći­va­li ne­sklad u odi­je­va­nju u naj­vi­šim be­o­grad­skim kru­go­vi­ma. Mi­li­ca Sto­ja­di­no­vić Srp­ki­nja je opi­sa­la po­čet­kom 1853. go­di­ne svo­ju po­sje­tu Be­o­gra­du sle­de­ćom re­če­ni­com: „...Bi­la sam u zla­tu i sre­bru, na­gle­da­la se sjaj­no­sti i bo­gat­stva, ču­do, ču­do, taj luk­suz, taj po­kor, ra­no bi bio za Sr­bi­ju i po­sli­je 100 go­di­na a ka­mo­li sad kad Be­o­grad pre­ma vnu­tre­no­sti iz­gle­da kao kad bi se ki­ćan­ka ne­u­mi­ve­na na­bi­je­di­la”. Ste­van Pe­tro­vić Kni­ća­nin je pre­ko­ri­je­vao kne­za, po­red osta­log, i što se dao na mo­du, i to ne sa­mo on, već ci­je­la nje­go­va po­ro­di­ca. Po­seb­no mu je bi­lo ne­u­ku­sno što se či­ni­lo da knez čak vi­še pa­žnje obra­ća na svo­je zla­tom oki­će­ne ko­nje ne­go na na­rod ko­jim vla­da i ko­ji mu je uka­zao sve svo­je po­vje­re­nje. Da dru­ga­či­je ra­di, sma­trao je Kni­ća­nin, knez bi „bli­stao i u na­šem na­ro­du i u svi­je­tu” a „vi se”, po­na­vlja on, „sa­mo vo­za­te i na ko­nje mi­sli­te i ko­li­ko se oće upreg­nu­ti i u sa­mo zla­to oki­ti­ti ko­nja?”(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ