Pro­fe­sor Da­šić je pr­vi put ob­ja­vio stu­di­ju Va­so­je­vi­ći od po­me­na do 1860, u iz­da­nju Na­rod­ne knji­ge u Be­o­gra­du 1986. go­di­ne. Ona je do­ži­vje­la (kao kult­na knji­ga –Ara­ni­to­vić, primj. V.I. ) i dru­go iz­da­nje po­sli­je 25 go­di­na u iz­da­nju Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri, (Nik­šić, 2011). Bio sam ured­nik dru­gog iz­da­nja ovog dje­la, kao jed­nog od po­seb­nih iz­da­nja Odje­lje­nja za isto­ri­ju, i pr­vom iz­da­nju (osim auto­ro­ve uvod­ne ri­je­či) ni­je bi­lo po­treb­no ni­šta ni od­u­ze­ti ni do­da­ti, što go­vo­ri o na­uč­nom su­du ovog na­uč­ni­ka o na­ve­de­noj isto­rij­skoj te­mi. Re­cen­zen­ti pr­vog iz­da­nja bi­li su na­ši po­zna­ti isto­ri­ča­ri: prof. dr Ra­do­van Sa­mar­džić, prof. dr Mi­ha­i­lo Voj­vo­dić i dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić. U uvod­noj ri­je­či auto­ra dru­gom iz­da­nju, autor na­vo­di: „Pro­te­klo je če­tvrt vi­je­ka od po­ja­ve pr­vog iz­da­nja mo­je knji­ge ko­ju je ob­ja­vi­la po­zna­ta iz­da­vač­ka ku­ća... Iako je štam­pa­na u ti­ra­žu od 2.000 pri­mje­ra­ka knji­ga je u pret­pla­ti i knji­žar­skoj mre­ži br­zo ras­pro­da­ta, te je vi­še od dvi­je de­ce­ni­je pra­va ri­jet­kost sre­sti se sa njom. Čak su i po­je­di­ne na­rod­ne bi­bli­o­te­ke, ko­je pre­ten­du­ju da bu­du ču­va­ri vri­jed­ne knji­žne ba­šti­ne, osta­le bez nje jer su je po­je­di­ni či­ta­o­ci otu­đi­va­li pod ra­znim iz­go­vo­ri­ma. Sto­ga se osje­ća­la po­tre­ba da se knji­ga po­no­vo pu­bli­ku­je i ta­ko uči­ni do­stup­nom i struč­noj i ši­roj kul­tur­noj jav­no­sti...”
O knji­zi Va­so­je­vi­ći od po­me­na do 1860. go­di­ne, aka­de­mik Mom­či­lo Ze­če­vić ka­že da su pr­vim nje­nim iz­da­njem „cr­no­gor­ska i ju­go­slo­ven­ska isto­ri­o­gra­fi­ja obo­ga­će­ne jed­nim zna­čaj­nim dje­lom u ko­me se pr­vi put, na osno­vu broj­ne iz­vor­ne gra­đe do­ma­ćeg i stra­nog po­ri­je­kla, da­je cje­lo­vi­ta sli­ka pro­šlo­sti i obla­sti ple­me­na Va­so­je­vi­ća sve do 1860. go­di­ne”, za­tim da je ta oblast bi­la „sre­di­šnji dio ob­je­di­nje­ne srp­ske dr­ža­ve u do­ba Ne­ma­nji­ća, pa će i ka­sni­je, sve do pa­da Gor­njeg Po­li­mlja, Po­tar­ja i Ze­te pod tur­sku vlast, ima­ti zna­čaj­nu ulo­gu u po­ve­zi­va­nju de­spo­to­vi­ne Sr­bi­je i Ze­te Bal­ši­ća i Cr­no­je­vi­ća.” A za dru­go iz­da­nje ove knji­ge aka­de­mik Mom­či­lo Ze­če­vić kon­sta­tu­je da se na­ša isto­ri­o­gra­fi­ja po­tvr­di­la još jed­nom ovim zna­čaj­nim dje­lom”.
O ovom dje­lu Mi­o­mi­ra Da­ši­ća, li­je­pe i afir­ma­tiv­ne ocje­ne da­li su i aka­de­mik Di­mi­tri­je Di­mo Vu­jo­vić, dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić, prof. dr Ra­do­man Jo­va­no­vić, prof. dr To­mi­slav Kra­lja­čić, dr Žar­ko Šće­pa­no­vić, prof. dr Zdrav­ko De­le­tić i dru­gi.
Vr­lo na­dah­nu­to, pri­li­kom jed­ne od broj­nih pro­mo­ci­ja Da­ši­će­vih dje­la, knji­žev­nik Mi­ro Vuk­sa­no­vić osvr­nuo se na Da­ši­će­vo pro­u­ča­va­nje ple­me­na Va­so­je­vi­ća u kon­tek­stu ob­ja­vlji­va­nja Srp­skog bi­o­graf­skog reč­ni­ka: Mo­ram re­ći da sam bio ra­do­sni­ji ka­da do­bi­jem ime Pi­vlja­ni­na ili Va­so­je­vi­ća (za bi­o­graf­ske od­red­ni­ce – primj. V. I. ), na­ro­či­to Va­so­je­vi­ća, no ka­da sam imao svo­jeg Mo­ra­ča­ni­na, Drob­nja­ka ili Usko­ka, da dru­ge ne po­mi­njem. Naj­pot­pu­ni­ju isto­ri­ju Pi­ve dao je eko­no­mi­sta Obren Bla­go­je­vić. I to sa­mo do­sta ka­že. Ne tre­ba mu ko­men­tar. A tač­no je da su Va­so­je­vi­ći vi­še ura­di­li od osta­lih, ako je ri­ječ o nji­ho­voj tra­di­ci­ji i isto­ri­ji. Ima­ju o se­bi knji­ge voj­vo­de i mi­ni­stra Ga­vra Vu­ko­vi­ća, Ra­do­sla­va Ja­go­ša Ve­šo­vi­ća, Mar­ka Ce­mo­vi­ća, Ba­tri­ća Ma­ri­ja­no­vi­ća, pa ra­do­ve Mi­li­sa­va Lu­tov­ca, Mir­ka Bar­jak­ta­ro­vi­ća... Ni­ko od njih ni­je ta­ko is­crp­no, pre­gled­no, či­tlji­vo i sve­stra­no is­tra­ži­vao Va­so­je­vi­će od po­me­na do 1878, u dva obim­na to­ma, i u dru­gim na­uč­nim pri­lo­zi­ma, kao što si ti ura­dio, dra­gi go­spo­di­ne Da­ši­ću...
Za­to dok sam pi­sao o za­slu­žnim Bo­jo­vi­ći­ma, o Ba­ki­ći­ma i Ba­bo­vi­ći­ma, o Ve­šo­vi­ći­ma i Vu­ko­vi­ći­ma, o De­le­vi­ći­ma i De­do­vi­ći­ma, o Dra­go­vi­ći­ma i Voj­vo­di­ći­ma, la­ko mi je bi­lo jer sam imao tvo­je knji­ge i la­ko će bi­ti svi­ma ko­ji na slič­nim po­slo­vi­ma ra­de. Va­so­je­vi­ći su se u tvo­jim knji­ga­ma osi­gu­ra­li. Za­šti­će­ni su od za­bo­ra­va. Mo­gu za­mah­nu­ti gla­vom. Ima­ju se su čim zo­ri­ti. Bez Da­ši­ća ne mo­gu ni po­či­nja­ti ni do­vr­ša­va­ti isti­nu o svo­joj pro­šlo­sti do kra­ja Pr­vog svjet­skog ra­ta. Dvi­je obim­ne knji­ge o nji­ma i dvi­je obim­ne zbir­ke tvo­jih ogle­da u to­me su im naj­si­gur­ni­ja za­lo­ga. Ako se iz svo­je isto­ri­je ka­zu­ju po Moj­si­ju Ze­če­vi­ću i Mi­lja­nu Vu­ko­vu, on­da će o svo­joj isto­ri­ji ka­zi­va­ti po Mi­o­mi­ru Da­ši­ću – za­klju­čio je Mi­ro Vuk­sa­no­vić.
Dru­ga stu­di­ja o Va­so­je­vi­ći­ma pod na­slo­vom Va­so­je­vi­ći u ustan­ci­ma 1860–1878 (1992) je, po aka­de­mi­ku Če­do­mi­ru Po­po­vu „dru­gi tom o isto­ri­ji Va­so­je­vi­ća”. Po nje­go­vom mi­šlje­nju, Da­ši­će­va knji­ga je pi­sa­na kom­bi­na­ci­jom me­to­da vi­še dru­štve­nih na­u­ka -in­ter­di­sci­pli­nar­no. Njen autor se, na­gla­ša­va Po­pov, ja­vlja u knji­zi i kao ge­o­graf, de­mo­graf, eko­no­mi­sta, kul­tu­ro­log, et­nop­si­ho­log, so­ci­o­log i po­zna­va­lac op­šte isto­ri­je, po­ka­zav­ši ve­li­ku eru­di­ci­ju: “Ova knji­ga je mo­del za pi­sa­nje dje­la ne sa­mo ne­i­zu­če­nih pro­ble­ma ge­o­graf­skih re­gi­ja ne­go i na­ših isto­rij­skih ze­ma­lja.”
Is­tak­nu­to ime cr­no­gor­ske isto­ri­o­gra­fi­je, Di­mi­tri­je­Di­mo Vu­jo­vić, za ovu knji­gu je ka­zao da „pred­sta­vlja do sa­da kod nas naj­pot­pu­ni­ju i naj­u­spje­šni­ju ob­ra­du jed­nog zna­čaj­nog pod­ruč­ja Cr­ne Go­re, ko­je do sa­da ni­je sa sta­no­vi­šta isto­rij­ske na­u­ke bi­lo za­do­vo­lja­va­ju­će i kom­plet­no ob­ra­đe­no...”
(Na­sta­vi­će se)
Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić