PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po­si­je­la su po­či­nja­la bo­ga­tim po­slu­že­njem, ko­je se sa­sto­ja­lo od ra­tlu­ka i cr­ne ka­fe, a po­tom, ka­ko je vri­je­me od­mi­ca­lo, iz­no­še­ni su: su­vo me­so, sir, hljeb, ta­tli­je, gu­ra­bi­je, pr­že­ni ba­dem i gro­žđe. Kne­gi­nja je in­si­sti­ra­la da sve nje­ne go­šće (iz­u­zev Ba­no­ve Mar­ga­ri­te), kao i ona sa­ma, bu­du odje­ve­ne is­klju­či­vo u srp­sku no­šnju. Pre­ko no­šnje sva­ka da­ma je no­si­la bo­gat na­kit.
Kne­gi­nja Per­si­da je kla­vir na­ba­vi­la u Pe­šti, pre­ko Ma­ce Punk­ta­tor­ke, i upra­vo je ovaj in­stru­ment u naj­ve­ćoj mje­ri i do­pri­nio da za­poč­nu po­si­je­la, a na­ro­či­to da na nji­ma „zbog raz­vi­ja­nja uku­sa u srp­skih že­na“, oba­ve­zan bu­de mu­zič­ki dio sku­pa. Na kla­vi­ru su svi­ra­le i Bo­sa, ćer­ka Sto­ja­na Si­mi­ća, Mar­ga­ri­ta, Gr­ki­nja, že­na Ma­ti­je Ba­na i Ru­ža, ćer­ka Mi­še Ana­sta­si­je­vi­ća. Stal­ne go­šće bi­le su: An­ka, že­na kne­gi­nji­nog bra­ta Aci­ke Ne­na­do­vi­ća, Mi­le­va, že­na ofi­ci­ra Ran­ka Alim­pi­ća, sve če­ti­ri ćer­ke be­o­grad­skog bo­ga­ta­ša Ha­dži-To­me: So­fi­ja, Mi­li­ca, Da­ni­ca i Ma­ri­ja. Kne­gi­nja se tru­di­la da joj go­šće bu­du su­pru­ge naj­u­gled­ni­jih, naj­bo­ga­ti­jih i naj­u­ti­caj­ni­jih Be­o­gra­đa­na, a po­seb­no je in­si­sti­ra­la da joj do­la­ze nji­ho­ve ćer­ke, kao „naj­ot­me­ni­je dje­voj­ke u Be­o­gra­du“. Ugled­ni pro­fe­so­ri, na­uč­ni­ci i umjet­ni­ci ko­ji su re­dov­no do­la­zi­li na po­si­je­la bi­li su: Kon­stan­tin Bran­ko­vić, pro­fe­sor Li­ce­ja, ko­ji je da­ma­ma go­vo­rio na za­ni­mljiv na­čin o an­tič­koj li­te­ra­tu­ri, fi­lo­zo­fi­ji i zna­me­ni­tim že­na­ma u isto­ri­ji, Jo­sif Pan­čić, do­no­se­ći ri­jet­ke bilj­ke i na­gla­ša­va­ju­ći zna­čaj flo­re u bu­duć­no­sti, Di­mi­tri­je Ka­ra­džić, sin Vu­kov (kne­gi­nja Per­si­da je u po­gle­du je­zi­ka i pra­vo­pi­sa bi­la vu­kov­ski ori­jen­ti­sa­na), na če­mu joj je knez za­mje­rao zna­ju­ći da je Vuk pri­ja­telj Obre­no­vi­ća, sli­kar Ste­va To­do­ro­vić, ko­ji je ka­sni­je po­stao zet Ma­ti­je Ba­na, pro­fe­sor i knji­žev­nik Lju­bo­mir-Lju­ba Ne­na­do­vić, sin Pro­te Ma­te­je, mi­ni­star pro­svje­te La­zar Ar­se­ni­je­vić Ba­ta­la­ka, Kon­stan­tin Ra­nos, biv­ši pro­fe­sor si­no­va kne­za Mi­lo­ša, kne­za Mi­la­na i kne­za Mi­ha­i­la (či­me je Per­si­da još vi­še na­gla­ša­va­la da po­štu­je i naj­o­da­ni­je pri­ja­te­lje do­ma Obre­no­vi­ća) i dru­gi.
Po­si­je­la su tra­ja­la sva­ke go­di­ne od sep­tem­bra do ju­na. Kne­že­va po­ro­di­ca je ljet­nje, vre­le da­ne pro­vo­di­la u hla­do­vi­tom ko­na­ku u Top­či­de­ru, okru­že­nom buj­nom šu­mom, a oda­tle pu­to­va­la ili do Bre­sto­vač­ke, ili do Bu­ko­vič­ke ba­nje (da­na­šnjeg Aran­đe­lov­ca) ili So­ko­ba­nje. Po­ne­kad je po­ro­di­ca, u li­je­pim to­plim da­ni­ma, do­la­zi­la do svo­je ba­šte u sa­moj va­ro­ši i tu, po da­nu, obič­no u po­po­dnev­nim sa­ti­ma, dr­ža­la jed­nu vr­stu po­si­je­la. Go­sti su sje­dje­li na klu­pa­ma u pre­li­je­po ure­đe­nim cvi­jet­nim ba­šta­ma, u hla­du sta­rog li­sto­pad­nog dr­ve­ća. Kne­gi­nja je taj vrt po­če­la da ure­đu­je 1844. go­di­ne, ka­da je po­ru­či­la da joj se do­ne­su pr­ve sad­ni­ce cvi­je­ća iz Bu­gar­ske, Tur­ske, Ru­mu­ni­je i Austri­je.
Po­si­je­la su u to vri­je­me, po uzo­ru na obi­čaj kne­gi­nje Per­si­de, odr­ža­va­na i u do­mo­vi­ma: Ma­ti­je Ba­na, La­ze Zu­ba­na, Te­o­do­ra Her­be­za i Ma­ce Punk­ta­tor­ke, a ka­sni­je – ta­mo gdje su pr­va po­si­je­la i za­po­če­la, 30-ih go­di­na - u do­mu An­ke (Obre­no­vić) Kon­stan­ti­no­vić i nje­ne maj­ke To­ma­ni­je.
Za­mi­sli­mo vla­da­ra jed­ne dr­ža­ve ka­ko, s če­ki­ćem u ru­ci i pu­nim usti­ma ek­se­ra, sto­ji na dr­ve­noj sto­li­ci, u se­o­skoj cr­kvi, i po­ku­ša­va da učvr­sti i za­ku­ca ne­što po­vi­so­ko na iko­no­sta­su. Za to vri­je­me po­sma­tra­ju ga pa­ro­hij­ski sve­šte­nik i se­o­ski uči­telj, bes­po­sle­ni, a vla­dar od njih dvo­ji­ce, za­ne­sen u ra­du, tra­ži sa­mo da mu do­da­ju ka­kvu vi­šu sto­li­cu da mo­že da do­hva­ti ono što je na­u­mio. Sve­šte­nik se zo­ve Mi­ja­i­lo Pe­tro­vić a uči­telj Mi­lan Đ. Mi­li­će­vić (doc­ni­ji pred­sjed­nik Aka­de­mi­je na­u­ka u Be­o­gra­du, član Aka­de­mi­je na­u­ka u Pe­tro­gra­du i član JA­ZU u Za­gre­bu). Vla­da­ru sve­šte­nik bez­volj­no i ne­ra­do skre­će pa­žnju da po­sto­ji sa­mo jed­na vi­ša sto­li­ca od one na ko­joj sto­ji, mitropolitova, na ko­ju ni­je red (po ka­no­nu) da se sta­ne, a vla­dar, rav­no­du­šan na to, smi­je­še­ći se, ka­že: „…Sve­jed­no; daj tu!“ Eto, ta­kav je bio srp­ski knez Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić u jed­noj obič­noj ži­vot­noj si­tu­a­ci­ji ka­kvu je za­bi­lje­žio M.Đ. Mi­li­će­vić 1851. go­di­ne, dok je, kao mla­dić, slu­žbo­vao u To­po­li. On ka­že da je knez ta­da imao „45-46 go­di­na“, što je bi­lo tač­no, i da je na­iz­gled bio „čo­vjek vi­še­ga ra­sta, pra­va sta­sa, osu­šne sna­ge, cr­ne ma­sti, ra­pa­va li­ca, pu­nih na kra­je­vi­ma ši­lja­stih br­ko­va, obil­ne pro­si­je­de ko­se, ko­ju je nad če­lom če­šljao na jed­nu stra­nu; po­ne­kad dok sto­ji, gla­va bi mu se na ra­me­ni­ma tre­sla i pre­ko vo­lje nje­go­ve“.
Ste­van Pe­tro­vić Kni­ća­nin ga je, po­red osta­lih stva­ri na ko­ji­ma je za­mje­rao kne­zu, če­sto to­plo kri­ti­ko­vao baš zbog na­či­na na ko­ji pro­vo­di sva­ko­dne­vi­cu. Pi­sao mu je iz Kra­gu­jev­ca da se u na­ro­du uve­li­ko pri­ča da „po va­zdan pro­vo­di(te) vri­je­me uza­lud (…) a isti ve­le da to mo­ra bi­va­ti, kad oće(te) da ži­vi­te bez sva­kog ure­đe­ni­ja vre­me­na”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)