Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


U okvi­ru pro­gra­ma Be­ran­sko kul­tur­no lje­to, Cen­tar za kul­tu­ru op­šti­ne Be­ra­ne or­ga­ni­zo­vao je Okru­gli sto: Dje­lo aka­de­mi­ka Mi­o­mi­ra Da­ši­ća u ogle­da­lu struč­ne i na­uč­ne kri­ti­ke.Okru­gli sto je odr­žan u zgra­di Be­ran­ske gim­na­zi­je, 16. ju­la 2009. go­di­ne. Ovaj skup je bio svo­je­vr­sno pri­zna­nje za­vi­ča­ja i gim­na­zi­je u ko­joj je Da­šić bio du­go­go­di­šnji di­rek­tor.
O Da­ši­će­vom dje­lu go­vo­ri­li su isto­ri­ča­ri, pu­bli­ci­sti, ge­o­gra­fi, knji­žev­ni­ci. Pri­lo­zi uče­sni­ka ka­sni­je su štam­pa­ni u isto­i­me­noj pu­bli­ka­ci­ji ( Pe­gaz, Bi­je­lo Po­lje, 2010). Prof. dr Mi­ha­i­lo Voj­vo­dić je na­gla­sio da je Mi­o­mir Da­šić „je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih cr­no­gor­skih isto­ri­ča­ra“ i da „pri­pa­da onoj ge­ne­ra­ci­ji ko­ja se po­sle okon­ča­nja stu­di­ja na Uni­ver­zi­te­tu u Be­o­gra­du vra­ti­la pe­de­se­tih go­di­na u Cr­nu Go­ru i da­la ogro­man do­pri­nos raz­vit­ku mo­der­ne na­u­ke.Či­tav nje­gov ži­vot, po­čev od naj­mla­đih de­čač­kih da­na, po­tvr­dio je da je reč o lič­no­sti ko­ja će za­du­ži­ti ne sa­mo cr­no­gor­sku i on­da­šnju ju­go­slo­ven­sku na­u­ku ne­go i škol­stvo i kul­tu­ru, i uti­ca­ti na sna­žan uspon vi­še ge­ne­ra­ci­ja in­te­lek­tu­a­la­ca...“
Aka­de­mik Žar­ko Đu­ro­vić je, iz­me­đu osta­log, na­gla­sio da se „jed­na cje­lo­vi­ta tra­ka mi­nu­lih raz­do­blja od­mo­ta­va u Da­ši­će­vim knji­ga­ma. Od pr­vog ple­men­skog po­me­na do ka­sni­jih fa­za brat­stve­nič­kih ši­re­nja i sku­ći­va­nja...“
Prof. dr Zdrav­ko De­le­tić je go­vo­rio o pe­da­go­škoj pro­ble­ma­ti­ci u Da­ši­će­vim dje­li­ma, jer je on zna­ča­jan broj ra­do­va „po­sve­tio op­štim pe­da­go­škim pi­ta­nji­ma, na­ro­či­to ra­znim pro­ble­mi­ma ve­za­nim za pro­gra­mi­ra­nje, iz­vo­đe­nje i una­pre­đi­va­nje na­sta­ve isto­ri­je“.
„Isti­na je iskon­ski ljud­ski ide­al i na­su­šna po­tre­ba ljud­skog du­ha. Tra­ga­nje za njom sta­ro je ko­li­ko i ljud­ski rod, i dok on tra­je, tra­ja­će: i ona i bor­ba za nju. A u isto­ri­o­graf­skom su­pre­tu aka­de­mi­ka Da­ši­ća, ima obi­lje ža­ra na ko­ji mo­gu ra­ču­na­ti svi ko­ji­ma bu­de sta­lo da ras­pi­re va­tru isti­ne“, kon­sta­to­vao je knji­žev­nik Vlaj­ko Ću­la­fić.
Dr Žar­ko Le­ko­vić je, iz­me­đu osta­log, is­ta­kao: „Vri­jed­no­sni su­do­vi i kri­tič­ke opa­ske lju­di od ugle­da i re­no­mea u na­šoj isto­ri­o­gra­fi­ji i kul­tu­ri svje­do­če da je aka­de­mik Mi­o­mir Da­šić bio upo­ran is­tra­ži­vač na­še pro­šlo­sti, po­bor­nik do­sled­nog i bes­kom­pro­mi­snog tra­ga­nja za isti­nom, što je­ste su­šti­na isto­rij­ske na­u­ke...“ Le­ko­vić je po­seb­no is­ta­kao Da­ši­ćev iz­bor za čla­na Ru­ske aka­de­mi­je pri­rod­nih i dru­štve­nih na­u­ka 1998. go­di­ne, či­me se svr­stao ne sa­mo u naj­u­ži krug naj­po­zna­ti­jih isto­ri­ča­ra u Cr­noj Go­ri i Ju­go­sla­vi­ji, ne­go i u slo­ven­skim dr­ža­va­ma, pa sa­mim tim i u Evro­pi“.
Dr Ra­den­ko Šće­kić je go­vo­rio o Da­ši­ću kao svom pro­fe­so­ru i o nje­go­vom dje­lu, ali i o pro­ble­mi­ma isto­rij­ske stru­ke: „Uče­nje isto­ri­je, osim obra­zov­nog ci­lja, ima za­da­tak, ta­ko­đe, da kod uče­ni­ka for­mi­ra po­zi­ti­van od­nos pre­ma vla­sti­tom na­ro­du, nje­go­voj tra­di­ci­ji i ukup­nim do­stig­nu­ći­ma. Isto­ri­ja je­ste uči­te­lji­ca ži­vo­ta, ali je za na­šu ana­li­zu za­ni­mlji­vo da ta uči­te­lji­ca raz­li­či­to tu­ma­či pro­šlost, za­vi­sno od dr­ža­ve do dr­ža­ve, na­ro­da, od­no­sno po­li­tič­kog re­ži­ma na vla­sti, ta­ko da iste, isto­rij­ske si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma su se na­šli raz­li­či­ti na­ro­di, ima­ju svo­ju vr­lo raz­li­či­tu na­uč­nu in­ter­pre­ta­ci­ju. Pam­će­nje či­ni čo­vje­ka čo­vje­kom, a li­šen pam­će­nja, čo­vjek se pre­tva­ra u bez­o­blič­nu ma­su iz ko­je oni ko­ji kon­tro­li­šu pro­šlost mo­gu da ob­li­ku­ju šta im je po vo­lji...“, dok je „pro­fe­sor i aka­de­mik Mi­o­mir Da­šić na­uč­noj jav­no­sti do sa­da pre­zen­to­vao ve­o­ma dra­go­cjen i obi­man na­uč­ni opus kao plod ozbilj­nog i stu­di­o­znog ba­vlje­nja isto­rij­skom na­u­kom...“
Pu­bli­ci­sta Bra­ni­slav Bra­no Ota­še­vić je go­vo­rio o na­uč­nom do­pri­no­su pro­fe­so­ra Da­ši­ća u iz­u­ča­va­nju Plav­ske žu­pe u vri­je­me di­na­sti­je Ne­ma­nji­ća. O slič­noj te­ma­ti­ci ko­jom se Da­šić ba­vio, a to je sred­njo­vje­kov­na isto­ri­ja do­li­ne Li­ma, go­vo­rio je dr Ma­ri­jan Pre­mo­vić, pod na­slo­vom: Bu­di­mljan­ska žu­pa u dje­lu aka­de­mi­ka Mi­o­mi­ra Da­ši­ća. Pre­mo­vić, iz­me­đu osta­log, kon­sta­tu­je: “Ka­da se svo­di stva­ra­la­štvo aka­de­mi­ka Mi­o­mi­ra Da­ši­ća, gle­da­no mje­ri­li­ma mo­der­nog za­pa­da po ko­ji­ma se na­uč­na vri­jed­nost mje­ri u uče­sta­lo­sti ci­ti­ra­nja, mo­že se re­ći da bi aka­de­mik Mi­o­mir Da­šić u isto­ri­o­gra­fi­ji Cr­ne Go­re bio na pr­vom mje­stu. Go­to­vo da ne­ma te­me iz isto­ri­je Va­so­je­vi­ća ko­ju ni­je do­ta­kao, ni­ti ras­pra­ve da se u li­te­ra­tu­ri ne po­ja­vlju­je nje­go­vo ime.“
(Na­sta­vi­će se)