Pri­re­dio:MILADIN VELjKOVIĆ


U to­ku 60-ih i po­čet­kom 70-ih po­sta­je evi­dent­no da u JNA,u nje­nu par­ti­zan­sku eli­tu, u ve­ćoj mje­ri pro­di­re na­ci­o­na­li­zam. To stva­ra za­bri­nu­tost kod ju­go­slo­ven­ski ori­jen­ti­sa­nog ka­dra. Taj su­kob osta­će traj­na ka­rak­te­ri­sti­ka ove ar­mi­je sve do nje­nog ne­stan­ka 1992. Za ži­vo­ta, Ti­to je u ne­ko­li­ko na­vra­ta oštro re­a­go­vao po ovom pi­ta­nju uklo­niv­ši one za ko­je je sma­trao da su op­te­re­će­ni na­ci­o­na­li­zmom (slu­čaj ge­ne­ra­la Mi­li­vo­je­vi­ća, hr­vat­skih ge­ne­ra­la iz Ma­spo­ka).
Tre­ba na­ve­sti da je u voj­noj eli­ti bi­lo po­dje­la dok­tri­nar­nog ili po­li­tič­kog po­ri­je­kla, lič­nih ani­mo­zi­te­ta i su­rev­nji­vo­sti, su­ko­ba ne­fo­r­mal­nih gru­pa, afe­ra ko­je su za­pam­će­ne po ime­ni­ma po­je­di­nih ge­ne­ra­la i po­vre­me­nih čist­ki. Bu­du­ći da se ra­di­lo o pri­lič­no za­tvo­re­noj in­sti­tu­ci­ji, u do­ma­ćoj i stra­noj jav­no­sti na­ga­đa­lo se o po­za­di­ni i po­slje­di­ca­ma.
Ti­to, ko­ji je ne­pri­ko­sno­ve­no ar­bi­tri­rao u pi­ta­nji­ma JNA, ni­je bio spre­man da od­u­sta­ne od je­din­stva i do­pu­sti da mu se ne­ko dru­gi mi­je­ša u ru­ko­vo­đe­nje. Tu je do­la­zio u su­ko­be sa naj­vi­šim par­tij­skim i po­li­tič­kim ru­ko­vo­di­o­ci­ma. Iz­bor mi­ni­stra voj­nog je uvi­jek bio nje­gov lič­ni iz­bor. Me­đu­tim, i on je bio ne­do­slje­dan u po­gle­du naj­vi­ših ka­dro­va.
Sa ge­ne­ra­lom Go­šnja­kom je do­bro sa­ra­đi­vao, po­seb­no u su­prot­sta­vlja­nju po­ku­ša­ji­ma uvo­đe­nja ‘’sa­mo­u­pra­vlja­nja’’ u JNA, kao i ra­ni­jem uki­da­nju po­lo­ža­ja ko­me­sa­ra i nji­ho­voj do­mi­na­ci­ji nad ko­mand­nom struk­tu­rom. Kao ilu­stra­ci­ju na­vo­di­mo za­pa­ža­nje ge­ne­ra­la Iva­na Go­šnja­ka da je po­sljed­njih go­di­na nje­go­ve ak­tiv­ne slu­žbe te­ma sa­mo­u­pra­vlja­nja po­sta­ja­la pred­met ra­do­va na­uč­nih rad­ni­ka, prav­ni­ka, fi­lo­zo­fa, eko­no­mi­sta i mark­si­stič­kih te­o­re­ti­ča­ra, te da je JNA, ko­ja ni­je ži­vje­la van dru­štva, po­če­la da osje­ća te raz­ne po­li­tič­ke vje­tro­ve: ‘’Po­če­lo se raz­mi­šlja­ti i o sa­mo­u­pra­vlja­nju u Ar­mi­ji. Kod me­ne je do­šlo de­se­tak ge­ne­ra­la, uglav­nom Cr­no­go­ra­ca, na če­lu sa Mi­lin­kom Đu­ro­vi­ćem i Mi­li­jom Sta­ni­ši­ćem. Oni su htje­li da se raz­ja­sni­mo oko ko­man­do­va­nja u Ar­mi­ji i da pro­na­đe­mo ne­ku vr­stu sa­mo­u­prav­nih prin­ci­pa oko ovog pi­ta­nja. Tih da­na bio sam u stal­nom kon­tak­tu sa Ti­tom. Ka­da sam mu pre­nio ‘sa­mo­u­pra­vljač­ke’ za­htje­ve ge­ne­ra­la, od­mah je re­kao: ‘Ako bu­du i da­lje in­si­sti­ra­li na to­me, mo­gu od­mah da osta­ve uni­for­me i uzmu ci­vil­na odi­je­la, pa pra­vo u fa­bri­ke da po­mog­nu sa­mo­u­pra­vlja­nje’.’’ ‘’Po­ku­šao sam, svje­do­či Go­šnjak, na sve mo­gu­će na­či­ne da im ob­ja­snim da ko­man­do­va­nje ne mo­že da če­ka na od­lu­ke ne­kih ‘rad­nič­kih’ sa­vje­ta, da po­sto­ji štab, ko­man­dant je­di­ni­ce, pla­ni­ra­nje, ope­ra­tiv­ne za­mi­sli, nu­žnost od­re­đe­ne kon­spi­ra­ci­je, vr­hov­na ko­man­da... Ni­je­sam ih uspio ubi­je­di­ti. Ta­da sam po­stu­pio po na­re­đe­nju Jo­si­pa Bro­za i re­kao im da ima­ju sat vre­me­na da pro­mi­je­ne od­lu­ke... Svi su, na­rav­no, ‘pro­mi­je­ni­li’ svo­ja mi­šlje­nja’’.
Bri­on­ski ple­num će pro­iz­ve­sti tre­nut­ne, ali i du­go­roč­ne efek­te na JNA. Nje­go­va pri­pre­ma ko­ja je tra­ja­la ne­ko­li­ko go­di­na bi­la je plod unu­tar­par­tij­skih su­ko­ba oko da­ljeg prav­ca raz­vo­ja Ju­go­sla­vi­je. Sna­ge ko­je su osta­le u ma­nji­ni na mar­tov­skoj sjed­ni­ci Po­lit­bi­roa 1962. go­di­ne uspje­le su, po­ste­pe­no, da izo­lu­ju pro­tiv­ni­ke svo­je po­li­ti­ke na­mje­šta­ju­ći svo­je lju­de na osje­tlji­ve po­lo­ža­je u JNA, Sa­ve­znom MUP-u i Mi­ni­star­stvu ino­stra­nih po­slo­va.
Uoči Bri­on­skog ple­nu­ma, u dva na­vra­ta, u ma­ju i ju­nu 1966, Ti­to je pr­vi put na­tuk­nuo Go­šnja­ku mo­guć­nost da bu­de za­mi­je­njen na po­lo­ža­ju mi­ni­stra od­bra­ne, a da za­dr­ži po­lo­žaj za­mje­ni­ka vr­hov­nog ko­man­dan­ta.
Na po­nu­du Go­šnja­ka da kao rje­še­nje bu­de for­mi­ran Sa­vjet u ko­ji bi se po­vu­kli sta­ri ka­dro­vi kao Bevc, Mar­ko, Tem­po i on – Go­šnjak, Ti­to je re­a­go­vao ner­vo­zno. Go­šnjak ka­zu­je da mu je bi­lo ja­sno da Jo­sip Broz ne že­li da ima po­red se­be sa­rad­ni­ka, na­ro­či­to onog ko­ji je za­du­žen za Ju­go­slo­ven­sku ar­mi­ju, ko­ji ni po­sli­je dva du­ga i is­crp­na raz­go­vo­ra ne pri­hva­ta nje­gov stav, i to o ta­kvom pi­ta­nju ka­kvo je smje­nji­va­nje Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća. ‘’Od tog tre­nut­ka bio sam oku­pi­ran ide­jom da će i mom od­la­sku iz Ar­mi­je pret­ho­di­ti ne­ki ple­num, di­sku­si­je, iz­ja­šnja­va­nja, ko­mi­si­je, is­tra­ge, tra­že­nja ne­ka­kvih gre­ša­ka i kriv­nji.”
Zbog ot­po­ra smje­ni Ran­ko­vi­ća, Ti­to je na­pu­stio Go­šnja­ka i za­mi­je­nio ga no­vim mi­ni­strom (1967). Sve je pra­će­no ma­njim ili ve­ćim čist­ka­ma ge­ne­ra­la (sa­mo u to­ku 1968. uklo­nje­no je 38 ge­ne­ra­la i 2.400 ofi­ci­ra). Ipak, ka­ko tvr­de sa­vre­me­ni­ci, a što po­tvr­đu­je mag­ne­to­gram sjed­ni­ce Opu­no­moć­stva CK za JNA 23. sep­tem­bra 1966, ge­ne­ral Jef­to Ša­šić, po­moć­nik mi­ni­stra za po­li­tič­ko-bez­bjed­no­sno-ka­drov­ski sek­tor, uspio je da sa­ču­va KOS od čist­ki i or­ga­ni­za­ci­o­nog ras­tu­ra­nja.
(NA­STA­VI­ĆE SE)