PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ


Za raz­li­ku od Hr­vat­ske u ko­joj su na­ci-fa­ši­stič­ke osva­jač­ke le­gi­je u pro­lje­će 1941. go­di­ne do­če­ka­ne ova­ci­ja­ma i kao oslo­bo­di­o­ci, za raz­li­ku od Cr­ne Go­re gdje su Ita­li­ja­ni do­če­ka­ni ka­ko pri­li­či sta­rim pri­ja­te­lji­ma, so­lju i hlje­bom, Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, vječ­ni tam­ni vi­la­jet, još jed­nom se na­šla na isto­rij­skoj vo­do­djel­ni­ci, pred ve­li­kim pi­ta­njem ko­jem car­stvu da se pri­vo­li.
I dok su Hr­va­ti, ma­sov­no oku­plje­ni pod usta­škim bar­ja­kom An­ta Pa­ve­li­ća, ne­šte­di­mi­ce ba­ca­li cvi­je­će pod gu­sje­ni­ce nje­mač­kih ten­ko­va, uvje­re­ni da će pod nji­ho­vom moć­nom za­šti­tom do­bi­ti svo­ju Ne­za­vi­snu Dr­ža­vu Hr­vat­sku, a cr­no­gor­ski na­ci­o­na­li­sti se na­da­li da će im nji­ho­va odi­va, ita­li­jan­ska kra­lji­ca Je­le­na Sa­voj­ska, po­vra­ti­ti kra­ljev­sku kru­nu i dr­žav­nost iz­gu­blje­nu 1918. go­di­ne, u mje­šo­vi­toj, vječ­no po­di­je­lje­noj i za­va­đe­noj Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni ni­je bi­lo te ja­sno pro­fi­li­sa­ne i or­ga­ni­zo­va­ne sna­ge ko­ja je mo­gla pre­vag­nu­ti i us­po­sta­vi­ti si­gur­ne i po­sto­ja­ne ori­jen­ti­re dje­lo­va­nja.
Sr­bi su, ra­zu­mlji­vo, li­stom te­ži­li je­din­stvu sa Sr­bi­jom (oni naj­ek­strem­ni­ji, gla­sno­go­vor­ni­ci i pro­ta­go­ni­sti ve­li­ko­srp­ske, čet­nič­ke ide­o­lo­gi­je, otvo­re­no su pro­pa­gi­ra­li da je kuc­nuo čas za stva­ra­nje et­nič­ki či­ste i ho­mo­ge­ne Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne u sa­sta­vu Ve­li­ke Sr­bi­je), iako je i Sr­bi­ja od pr­vog da­na bi­la po­la­ri­zo­va­na i po­di­je­lje­na po ne­ko­li­ko di­ja­me­tral­no su­prot­nih po­li­tič­kih ša­vo­va. Hr­va­ti su, da­ka­ko, sli­je­po hr­li­li u za­gr­ljaj svom no­vom vo­đi i te­ri­to­ri­je, ne sa­mo one na ko­ji­ma su bi­li ve­ćin­sko sta­nov­ni­štvo, br­zo su po­sta­le „naj­hr­vat­ski­je“, od­no­sno, ka­ko će se is­po­sta­vi­ti, naj­tvr­đa upo­ri­šta i oslon­ci su­ma­nu­te po­li­ti­ke i na­u­ma Pa­ve­li­ća i nje­go­ve zlo­či­nač­ke kli­ke da jed­nom za sva vre­me­na is­tri­je­be Sr­be sa tih pro­sto­ra po prin­ci­pu: tre­ći­nu po­ka­to­li­či­ti, tre­ći­nu ra­se­li­ti a tre­ći­nu po­bi­ti. U naj­ne­i­zvje­sni­joj po­zi­ci­ji su osta­li mu­sli­ma­ni. Ve­li­ki broj je po­vje­ro­vao Pa­ve­li­će­vim sla­vo­poj­ka­ma o mu­sli­ma­ni­ma kao „hr­vat­skom cvi­je­ću“, dru­gi, ma­lo­broj­ni­ji, ali or­ga­ni­zo­va­ni­ji i in­te­lek­tu­al­no mno­go ja­či, pro­pa­gi­ra­li su da je kuc­nuo čas da po­ro­blje­ni, kao po­ni­zni po­da­ni­ci oku­pa­to­ra, kao „nje­mač­ka tra­va“, ostva­re san o auto­nom­noj Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni kao nje­mač­kom pro­tek­to­ra­tu na Bal­ka­nu, dok je tre­ća, u po­čet­ku naj­ma­lo­broj­ni­ja gru­pa­ci­ja, bi­la pro­ju­go­slo­ven­ski ori­jen­ti­sa­na i pod uti­ca­jem Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je, vje­ro­va­la u ot­por oku­pa­to­ru i kraj­nju po­bje­du Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske nad si­la­ma mra­ka.
Za­o­ku­plje­ni Al­ba­ni­jom, Cr­nom Go­rom i Dal­ma­ci­jom, od­no­sno pri­mor­jem, Ita­li­ja­ni se u pr­vim da­ni­ma ra­ta ni­je­su pre­vi­še pa­ča­li u „bo­san­sko-her­ce­go­vač­ko pi­ta­nje“ i ob­i­gra­va­li su oko vre­le čor­be ko­ja se krč­ka­la u tom lon­cu, od­no­sno pre­pu­šta­li Njem­ci­ma i dru­gim nji­ho­vim sa­ve­zni­ci­ma da tu čor­bu za­či­nja­va­ju i so­le po svom uku­su.
Hi­tler je, me­đu­tim, mno­go pri­je ne­go što je 6. apri­la 1941. go­di­ne na­re­dio da eska­dri­le nje­go­vih bom­bar­de­ra is­to­va­re svoj smr­to­no­sni to­var nad Be­o­gra­dom, sklo­pio pakt sa Pa­ve­li­ćem i obe­ćao mu sve­stra­nu po­moć oko us­po­sta­vlja­nja vla­sti u no­vo­stvo­re­noj NDH kao na­gra­du za sve ono što je uči­nio na ra­za­ra­nju i ras­ta­ka­nju moć­ne ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve, po­čev od aten­ta­ta na ju­go­slo­ven­skog kra­lja Alek­san­dra Pr­vog Ka­ra­đor­đe­vi­ća u Mar­se­lju 1934. go­di­ne:
– Za raz­li­ku od Hr­va­ta, ko­je su ci­je­ni­li pri­je sve­ga zbog isto­rij­ski for­mi­ra­nog an­ti­srp­skog na­ci­o­na­li­zma i u nji­ma gle­da­li glav­nu bra­nu za dr­žav­nu ob­no­vu Sr­bi­je i Ju­go­sla­vi­je, Njem­ci su sa oma­lo­va­ža­va­njem i pre­zi­rom go­vo­ri­li o bo­san­sko-her­ce­go­vač­kim mu­sli­ma­ni­ma – ve­li ak­de­mik, pro­fe­sor En­ver Re­džić u svo­joj knji­zi „Mu­sli­man­sko auto­no­ma­štvo i 13. SS di­vi­zi­ja – Auto­no­mi­ja Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i Hi­tle­rov Tre­ći Rajh“ (ob­ja­vlje­na u Sa­ra­je­vu 1987. go­di­ne). – Ci­je­ne­ći na­ro­de po nji­ho­voj ra­snoj pri­pad­no­sti, nje­mač­ki oku­pa­to­ri su u me­đu­sob­nim kon­tak­ti­ma iz­no­si­li mi­šlje­nje da su bo­san­sko-her­ce­go­vač­ki mu­sli­ma­ni u po­li­ti­ci „opor­tu­ni­sti“, u na­či­nu ži­vo­ta „aso­ci­jal­ni“ i da se u ra­snom po­gle­du na­la­ze na ni­žoj vri­jed­no­snoj ska­li...
Ipak, po­lo­vi­nom 1943. go­di­ne, Hi­tler je od­lu­čio da for­mi­ra po­seb­nu SS di­vi­zi­ju či­ji će sa­stav či­ni­ti is­klju­či­vo mu­sli­ma­ni, a kom­ple­tan ko­mand­ni sa­stav Njem­ci.
Sju­tra: KO­PLjA SU SE LO­MI­LA U IS­TOČ­NOJ BO­SNI


Dža­mi­ja u Za­gre­bu

U že­lji da što vi­še pri­do­bi­je mu­sli­ma­ne, a sve s ci­ljem čvr­šćeg po­ve­zi­va­nja i ši­re­nja bli­skih ide­ja na­ci­zma i islam­skog fun­da­men­ta­li­zma, no­vo­pe­če­ni hr­vat­ski po­glav­nik An­te Pa­ve­lić, uz osta­lo, na­re­dio je i da se u sred Za­gre­ba po­dig­ne dža­mi­ja ko­ja bi no­si­la nje­go­vo ime. U stal­nim na­sto­ja­nji­ma da im po­di­đe če­sto se sli­kao sa nji­ho­vim fe­som i usta­škim zna­me­nji­ma na gla­vi. Za­to već u av­gu­stu 1941. go­di­ne, iz Sa­ra­je­va u Za­greb, na po­klo­nje­nje Pa­ve­li­ću, sti­že mu­sli­man­ska de­le­ga­ci­ja sa re­is-ul-ule­mom Fe­hi­mom Efen­di Spa­hom na če­lu ko­ja mu obe­ća­va sve­sr­dnu lo­jal­nost i po­dr­šku.