PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Hva­ljen i ospo­ra­van u li­te­ra­tu­ri, Velj­ko Pe­tro­vić se svim svo­jim bi­ćem po­sve­ću­je is­tra­ži­va­nju isto­rij­skog bi­ća Voj­vo­di­ne; že­li da pro­nik­ne u du­šu na­ro­da ko­ji ži­vi u ovoj rav­ni­ci. Po­seb­no su ga uz­bu­đi­va­la dje­la i nje­go­vi tvor­ci u vri­je­me ba­ro­ka, u 18. vi­je­ku. Mi­lan Ka­ša­nin u Lje­to­pi­su, go­vo­re­ći o pi­sci­ma Voj­vo­di­ne, is­ti­če da Velj­ko Pe­tro­vić „za­u­zi­ma u na­šem pje­sni­štvu po pri­li­ci ono mje­sto ko­je ima u fran­cu­skom Pol Va­le­ri”, ali to je, pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, pi­sac ko­ji u se­bi „sje­di­nju­je oso­bi­ne i ide­o­lo­gi­je ne­ko­li­ko po­ko­lje­nja”. „Da­le­ko od knji­žev­nih po­kre­ta i gru­pa, ne stva­ra­ju­ći ni ško­le ni pro­gra­me, ne uče­stvu­ju­ći u dnev­noj kri­ti­ci i po­le­mi­ci, on ra­di go­to­vo is­klju­či­vo na pje­smi i pri­po­vi­je­ci”.
Ta­kav Velj­kov rad kru­ni­san je za­pa­že­nim uspje­hom. 25. fe­bru­a­ra 1925. go­di­ne: iza­bran je za do­pi­snog čla­na Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je na­u­ka. In­spek­tor je u Umjet­nič­kom odje­lje­nju Mi­ni­star­stva pro­svje­te, sa Bo­rom Stan­ko­vi­ćem. Već ima i dva od­li­ko­va­nja: Bi­je­log or­la V re­da i Sve­tog Sa­vu III re­da. U pla­vim ko­ri­ca­ma Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge pr­vi put se po­ja­vlju­ju, u dva­de­set i osmom ko­lu, pri­po­vi­jet­ke Velj­ka Pe­tro­vi­ća: „Bu­nja”, „Naš uči­telj če­tvr­tog raz­re­da”, „Dža­fer-beg Ri­zvan­pa­šić”, „Ja­noš i Mac­ko”, „Muž­jak”, „Han­zi i Pol­di”, „Te­ret” i „Po­koj­ni Sa­va”.
Sto­go­di­šnji­cu osni­va­nja Ma­ti­ce srp­ske va­lja­lo je obi­lje­ži­ti što do­sto­jan­stve­ni­je i traj­ni­je. Za­to su Ra­di­vo­je Vr­ho­vac, pred­sjed­nik, i dr Mar­ko Ma­le­tin, se­kre­tar Ma­ti­ce srp­ske, po­nu­di­li Velj­ku Pe­tro­vi­ću i Mi­la­nu Ka­ša­ni­nu da sa­či­ne stu­di­ju o voj­vo­đan­skoj umjet­no­sti. Obo­ji­ca su po­nu­du pri­hva­ti­la i svoj­ski pri­o­nu­la na po­sao. Ve­ći dio po­sla pao je na le­đa Velj­ko­va – po­što stu­di­ja tre­ba da ob­u­hva­ti srp­sku umjet­nost u Voj­vo­di­ni od do­ba de­spo­ta do uje­di­nje­nja 1918. go­di­ne. Ka­ša­nin je uzeo da ob­ra­di ar­hi­tek­tu­ru, sli­kar­stvo do pr­ve po­lo­vi­ne 18. vi­je­ka, mi­ni­ja­tu­re, gra­ver­ske ra­do­ve i pri­mi­je­nje­nu umjet­nost, a Velj­ko sli­kar­sku umjet­nost, njen naj­buj­ni­ji pe­ri­od, 18. i 19. vi­jek. Ve­o­ma pri­lje­žno is­tra­žu­je ar­hi­ve, obi­la­zi cr­kve, gro­blja, mu­ze­je, pri­vat­ne ko­lek­ci­je – mar­lji­vo bi­lje­ži, is­tra­žu­je i pro­u­ča­va sva­ku po­je­di­nost.
Iza­bran je u od­bor za pro­sla­vu če­tr­de­se­to­go­di­šnji­ce umjet­nič­kog ra­da va­ja­ra Đo­ke Jo­va­no­vi­ća (u od­bo­ru su bi­li i Jo­van Cvi­jić, Uroš Pre­dić, Bog­dan Po­po­vić, Slo­bo­dan Jo­va­no­vić, Alek­san­dar Be­lić, Jo­van Žu­jo­vić, Lju­ba Iva­no­vić i Pa­vle Po­po­vić). Od Ma­ti­ce tra­ži pa­re – ne­pre­sta­no ku­bu­ri sa nov­cem. Tro­ško­vi pu­to­va­nja i sni­ma­nja na te­re­nu su po­ve­li­ki – Pan­če­vo, Jar­ko­vac, Kar­lov­ci, Kru­še­dol, on­da Ki­kin­da, Vr­šac, Beč­ke­rek itd. Ja­vlja mu se Isi­do­ra i ža­li se da je „iz­gu­bi­la čast i za­do­volj­stvo” da bu­de se­kre­tar Pen-klu­ba, ali ovo je i pri­li­ka da mu se za­hva­li na sje­ća­nju. U de­cem­bru, na iz­ma­ku, 1926, umi­re Ni­ko­la Pa­šić. Ru­ko­pis knji­ge mo­no­gra­fi­je Srp­ska umjet­nost u Voj­vo­di­ni de­fi­ni­tiv­no je za­vr­šen i pre­dat u štam­pu. Štam­pa se u Za­gre­bu, gdje su bo­lje ma­ši­ne, zbog re­pro­duk­ci­ja, a ko­rek­tor je Jo­van Gr­čić, pi­sac i pre­vo­di­lac, ina­če biv­ši pro­fe­sor ta­mo­šnje gim­na­zi­je.
Velj­ko ni­je bio bo­em, klo­nio se uvi­jek bo­em­šti­ne. Dr­žao se po stra­ni od sva­ke ra­spre jav­ne, po­le­mi­ke. Pred na­le­tom ra­znih – iza­ma (ze­ni­ti­zma, da­da­i­zma, nad­re­a­li­zma) dr­žao se uz svo­je isto­mi­šlje­ni­ke i vr­šnja­ke. Je­dan sa­vre­me­nik je o nje­mu za­pi­sao ovaj uti­sak: „Pre­čan­ski go­spod­stven, bri­žlji­vo je nje­go­vao go­spod­stve­ni en­te­ri­jer do­ma­ćeg ži­vo­ta u bri­žlji­vom, kul­ti­vi­sa­nom, estet­skom i ar­ti­stič­kom ra­fin­ma­nu...” Vaj­ka se Va­si Sta­ji­ću, po­čet­kom 1929. go­di­ne: „...Ja kra­jem ovog mje­se­ca tre­ba da idem u Ber­lin, da dr­žim pre­da­va­nje o no­voj knji­žev­no­sti u nas. Sve me­ni pad­ne u dio da go­vo­rim o dru­gi­ma i o tu­đem ra­du a moj se to­li­ki rad pot­pu­no za­bo­ra­vi. A on ako i ni­je dao – krun­sko go­to­vo dje­lo, ali je po­si­gur­no za­če­to, ani­ma­tor­sko. Ne­go, či­ni se, ja sam voć­ka na dru­mu ko­ju sva­ko mo­že da be­re, čak i gra­ne da joj lo­mi! Eh, sa­mo da je zdra­vlja, da mi je još od smr­ti ne­što ote­ti, no sla­ba je na­da, ova­ko du­go ne­ću mo­ći gu­ra­ti... Ina­če, ovo mo­je pi­sa­nje shva­ti ozbilj­no ali ne i tra­gič­no. Ka­kvi sa­mo ta­kvi smo...”
Mi­loš Cr­njan­ski, ko­ji je ata­še za štam­pu u ber­lin­skom po­slan­stvu, op­šir­no ga oba­vje­šta­va šta i ka­ko tre­ba da ura­di, da se pri­pre­mi za put u Ber­lin. Cr­njan­ski će ga do­če­ka­ti na že­lje­znič­koj sta­ni­ci u Ber­li­nu i ne­će pro­pu­sti­ti da za­je­dlji­vo pri­mi­je­ti ka­ko do­bro go­vo­ri nje­mač­ki, ali „sa ak­cen­tom ba­čvan­skih Šva­ba”, što se Njem­ci­ma do­pa­lo. A na pri­je­mi­ma i ban­ke­ti­ma pred­sta­vljao je „pra­vu srp­sku mu­šku lje­po­tu”. Za­vist Cr­njan­skog osta­la je u nje­go­vim pa­pi­ri­ma za­pi­sa­na, ali je svo­je pret­po­sta­vlje­ne u Cen­tral­nom pres­bi­rou iz­vi­je­stio o ve­li­kom uspje­hu Velj­ka Pe­tro­vi­ća – pri­je­mi­ma i ve­če­ra­ma sa naj­u­gled­ni­jim zva­nič­ni­ci­ma kul­tur­nog ži­vo­ta Ber­li­na. Srp­ski knji­žev­ni gla­snik do­nio je bi­lje­šku da je član be­o­grad­skog Pen-klu­ba Velj­ko Pe­tro­vić bio „iz­van­red­no lju­ba­zno do­če­kan” i da je odr­žao „vr­lo uspje­lo pre­da­va­nje o sa­vre­me­noj ju­go­slo­ven­skoj knji­žev­no­sti”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)