PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ


U tim vr­tlo­žnim vre­me­ni­ma i mra­ku oku­pa­ci­je, u ko­jem je sa­mo Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ki po­kret imao ja­san cilj i do­sled­no se za nje­ga bo­rio, sva­ko se sna­la­zio ka­ko je znao i umio. Bi­lo je to vri­je­me go­to­vo ne­vje­ro­vat­nih obr­ta, do­go­vo­ra i ko­a­li­ci­ja, čak i onih za ko­je se ni­kad ne bi re­klo da im se čor­be mo­gu po­mi­je­ša­ti.
U to­me su se sva­ka­ko naj­be­skru­pu­lo­zni­jim po­ka­za­li čet­ni­ci, ko­ji su, po­red Nje­ma­ca, po­če­li da pak­ti­ra­ju i sa Ita­li­ja­ni­ma, čak i sa usta­ša­ma, što je, na­rav­no, naj­vi­še po­ga­đa­lo Mu­sli­ma­ne, ko­ji su se osje­ti­li pre­va­re­nim i iz­i­gra­nim – pri­je sve­ga da su ih Njem­ci i Pa­ve­lić osta­vi­li na cje­di­lu.
Kao re­ak­ci­ja na to usli­je­di­lo je sa­mo­or­ga­ni­zo­va­nje mu­sli­ma­na ko­ji su po­če­li da stva­ra­ju sop­stve­ne voj­ne for­ma­ci­je. Ta­ko je, ka­ko pi­še aka­de­mik Re­džić, u re­jo­nu Tu­zle „pri­čuv­ni boj­nik Mu­ha­med Ha­dži­e­fen­dić... tr­go­vac iz Tu­zle, na br­zu ru­ku sku­pio... 5.000 – 6.000 lju­di” i for­mi­rao tzv. „Do­bro­vo­ljač­ku le­gi­ju na­rod­nog ustan­ka”. Po ocje­ni po­li­cij­skih or­ga­na NDH u Tu­zli, ova le­gi­ja ni­je vi­še pri­zna­va­la ni­ka­kvu vlast NDH i umje­sto da „su­zbi­ja na­pa­de od­met­ni­ka, pro­met­nu­la se u raz­u­zda­nu pljač­ka­šku ban­du”, ko­ja je i sa­ma či­ni­la ve­li­ke zlo­či­ne nad srp­skim, pa i hr­vat­skim sta­nov­ni­štvom.
O to­me go­vo­re po­tre­sna ka­zi­va­nja pre­ži­vje­lih ko­ja su za­bi­lje­ži­li aka­de­mik Vla­di­mir De­di­jer i An­ton Mi­le­tić u svo­joj obim­noj knji­zi „Pro­te­ri­va­nje Sr­ba sa og­nji­šta 1941 – 1944”. Ta­ko Lju­bo­mir An­tić, ko­ji je u no­vem­bru 1942. go­di­ne, sa la­žnom ob­ja­vom uspio da se pre­ba­ci u Be­o­grad i umak­ne iz pa­kla Tu­zle, u ko­joj su se u to vri­je­me u zvjer­stvi­ma nad Sr­bi­ma sa usta­ša­ma nad­me­ta­li „le­gi­o­na­ri” Mu­ha­me­da Ha­dži­e­fen­di­ća, ka­zu­je o zlo­či­ni­ma Ha­dži­e­fen­di­će­ve le­gi­je u mir­nom srp­skom se­lu Je­gi­nov Lug, uda­lje­nom oko 15 ki­lo­me­ta­ra od Tu­zle, gdje su pred op­štin­skom zgra­dom, bez ika­kvog po­vo­da, ubi­li pre­ko 300 lju­di, že­na i dje­ce, a ve­li­ki broj i ra­ni­li. Se­lo su po­tom si­ste­mat­ski opljač­ka­li i spa­li­li. Po­sle ovo­ga „ju­nač­kog” či­na ko­man­dan­ta le­gi­je Mu­ha­me­da Ha­dži­e­fen­di­ća od­li­ko­vao je An­te Pa­ve­lić i do­bio je na­ziv „vi­tez”...
„Po­znat mi je po­i­me­ni­ce i slu­čaj u se­lu Rav­na Tre­šnja kraj Tu­zle – svje­do­čio je da­lje An­tić – gdje su iz­vr­ši­li si­lo­va­nje nad jed­nom že­nom i ma­lo­dob­nom dje­voj­či­com, a on­da po­sle to­ga su za­kla­li obje si­lo­va­ne, kao i nji­ho­vu ci­je­lu po­ro­di­cu, ko­ju su, osim to­ga, i te­me­lji­to opljač­ka­li...”
Na sli­čan na­čin su se po­na­ša­le i dru­ge ta­ko sa­mo­or­ga­ni­zo­va­ne oru­ža­ne for­ma­ci­je mu­sli­ma­na. Ni­ka­da se, re­ci­mo, ne mo­gu za­bo­ra­vi­ti zlo­či­ni mu­sli­man­ske mi­li­ci­je na pod­ruč­ju Go­ra­žda, gde je, ina­če, sa­stav mi­li­ci­je, iako se zva­la mu­sli­man­ska, bio mje­šo­vit. Vla­di­mir De­di­jer i An­ton Mi­le­tić u svo­joj već po­me­nu­toj knji­zi bi­lje­že, po­red osta­lih, i is­po­vi­jest Go­ra­ždan­ke Smi­lje Mi­ćo­vić ko­ja je po­čet­kom 1944. go­di­ne uspje­la da umak­ne iz Go­ra­žda i do­mog­ne se Be­o­gra­da.
Ona tvr­di da je, osim kla­sič­nih ubi­sta­va i kla­nja srp­ske ne­ja­či, „spe­ci­ja­li­tet” go­ra­ždan­ske mu­sli­man­ske mi­li­ci­je bi­lo spa­lji­va­nje ži­vih Sr­ba u za­pa­lje­nim ku­ća­ma:
„Po­zna­to mi je da su na ovaj na­čin ži­ve spa­lje­ne sna­he mo­ga oca: Pe­tra, Ma­ra i Zor­ka Mi­ćo­vić, sa tro­je ili če­tvo­ro ma­le dje­ce u svo­joj ku­ći u Ba­to­ku. U istom se­lu za­pa­lje­no je i še­sto­ro ži­ve ma­le dje­ce Taj­ka Mi­ćo­vi­ća, ze­mljo­rad­ni­ka...”
Sve te mu­sli­man­ske oru­ža­ne for­ma­ci­je, pred­sta­vlja­će ka­sni­je ba­zu, „re­grut­ne cen­tre” 13. SS di­vi­zi­je, po­zna­ti­je pod ime­nom Han­džar di­vi­zi­ja, pa i „DOM­DO pu­kov­ni­ja“, ka­ko je kr­šte­na le­gi­ja Mu­ha­me­da Ha­dži­e­fen­di­ća.
Sju­tra: NjE­MAČ­KI MOST ZA ISLAM­SKI IS­TOK


Pla­tio gla­vom

Par­ti­za­ni su, na­kon oslo­bo­đe­nja Tu­zle u ok­to­bru 1943. go­di­ne, uhva­ti­li tu­zlan­skog „vi­te­za” Mu­ha­me­da Ha­dži­e­fen­di­ća, či­ja se le­gi­ja ta­da ras­pa­la, osu­di­li ga i stri­je­lja­li, baš kao i pe­de­se­tak nje­go­vih naj­o­da­ni­jih le­gi­o­na­ra i usta­ških ko­lja­ča (za­ni­mlji­vo je da su ta­da stri­je­lja­na čak i dvo­ji­ca sta­rih tu­zlan­skih ko­mu­ni­sta ko­ji su se ogri­je­ši­li o eti­ku i pra­vi­la par­tij­skog dje­lo­va­nja).


I Me­ša mu okre­nuo le­đa

Mu­ha­med Ha­dži­e­fen­dić je sve­sr­do po­dr­žao osni­va­nje Han­džar di­vi­zi­je, jer je kao po­bor­nik auto­no­mi­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i sam vje­ro­vao da će na taj na­čin bi­ti osi­gu­ra­na nje­mač­ka po­dr­ška tom pro­jek­tu. Kao na­gra­du, do­bio je čin SS ma­jo­ra, ali nje­gov pri­mjer ni­je­su sli­je­di­li mno­gi dru­gi ofi­ci­ri „DOM­DO pu­kov­ni­je”. Ve­ći­na ih je de­zer­ti­ra­la, a zna­tan broj ih je pri­stu­pio par­ti­za­ni­ma. Me­đu nji­ma i ka­sni­je slav­ni pi­sac Me­ša Se­li­mo­vić, ko­ji će po­sta­ti va­žna par­ti­zan­ska pro­pa­gand­na za­sta­va me­đu mu­sli­ma­ni­ma.