Pi­še: Mi­ljan STA­NI­ŠIĆ


Da bi­smo mo­gli objek­tiv­no i va­lja­no tu­ma­či­ti pod­vig bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja po­treb­no je da se utvr­di za­što je bunt pro­tiv bri­sa­nja srp­skog iden­ti­te­ta iz 1916. go­di­ne na­stao baš u Bje­lo­pa­vli­ći­ma, i ko­ji fak­to­ri su to uslo­vi­li. Za­to je po­treb­no ući u ge­ne­zu isto­rij­skih do­ga­đa­nja na ovim pro­sto­ri­ma i shva­ti­ti zna­čaj i ulo­gu ko­ju su ima­li Bje­lo­pa­vli­ći, kroz vi­še­vje­kov­nu bor­bu za op­sta­nak i slo­bo­du što su je vo­di­li pro­tiv tur­skih i dru­gih agre­so­ra, ču­va­ju­ći vje­ru, tra­di­ci­ju, Srp­stvo, čast i do­sto­jan­stvo. Bje­lo­pa­vli­ći, sa svo­jim plod­nim rav­ni­ca­ma, ko­tli­na­ma, vo­da­ma, šu­ma­ma, pla­ni­na­ma i dr. po­ten­ci­ja­li­ma su bi­li naj­bo­ga­ti­ji od svih dru­gih brd­skih, cr­no­gor­skih i her­ce­go­vač­kih ple­me­na, pa se za­to svo­je­vre­me­no i go­vo­ri­lo da ka­da ro­de ži­ta­ri­ce u Bje­lo­pa­vli­ći­ma „si­ta je Cr­na Go­ra”. Bje­lo­pa­vli­ći, kao sre­di­šte iz­me­đu Sta­re Cr­ne Go­re i dru­gih brd­skih ple­me­na, bi­li su „trn u oku” oku­pa­to­ru, pa su na­sto­ja­li da ovo ple­me po­ko­re, ka­ko bi ih po­tom raz­di­je­lje­ne lak­še osvo­ji­li. Za­to su Bje­lo­pa­vli­ći ima­li ogrom­ni stra­te­gij­ski zna­čaj, a od dav­ni­na tom te­ri­to­ri­jom su pro­la­zi­le va­žne ko­mu­ni­ka­cij­ske, put­ne ve­ze. Još od rim­skog pe­ri­o­da te­ri­to­ri­jom Bje­lo­pa­vli­ća je pro­la­zio ka­ra­van­ski put, od is­to­ka pre­ma za­pa­du i obrat­no. Taj va­žni put­ni pra­vac ko­ji je pro­la­zio i kroz Bje­lo­pa­vli­će ni­je­su mo­gli da bez­bjed­no ko­ri­ste tur­ski oku­pa­to­ri, ne sa­mo u voj­ne svr­he već ni za po­slo­ve tr­go­vi­ne i sl, već su bi­li na­pa­da­ni, a Bje­lo­pa­vli­ći su im da­va­li do zna­nja da im ovo ni­je alaj­be­go­vi­na, pa su mo­ra­li da ga pre­u­smje­ra­va­ju. Re­no­mi­ra­ni isto­ri­ča­ri se sla­žu sa su Bje­lo­pa­vli­ći zbog na­ve­de­nih fak­to­ra ima­li i naj­vi­še, bor­bi, bo­je­va i su­ko­ba pro­tiv tur­skog za­vo­je­va­ča. Kroz tu vi­še­vje­kov­nu ne­pre­sta­nu bor­bu sa Tur­ci­ma, na ži­vot i smrt, u ka­rak­te­ru bje­lo­pa­vlić­kog čo­vje­ka bi­la je iz­gra­đe­na i usa­đe­na slo­bo­dar­ska svi­jest, ko­ju su i po­me­nu­ti bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji na­sli­je­di­li. Bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji sa­mo su po­tvr­di­li i na­sta­vi­li ne­pre­ki­nu­tu nit slo­bo­dar­ske, srp­ske svi­je­sti i po­žr­tvo­va­nja svo­jih pre­da­ka: Još od pr­vog pi­sa­nog po­me­na Bje­lo­pa­vli­ća iz 1411. go­di­ne u isto­rij­skim za­pi­si­ma se na­po­mi­nje da ovo ple­me ni­je do­zvo­lja­va­lo ne­sme­ta­ni pre­laz mle­tač­kih ka­ra­va­na nji­ho­vom te­ri­to­ri­jom, na­pa­da­ju­ći ih i ti­me po­ka­zu­ju­ći svo­ju pr­ko­snu pri­ro­du i da­ju­ći im do zna­nja da ne­će do­zvo­li­ti da se ne­sme­ta­no vr­šlja na nji­ho­vom pro­sto­ru. Zbog to­ga su se mle­tač­ke vla­sti ža­li­le Je­le­ni Bal­šić, ko­ja je po­sli­je smr­ti svo­ga mu­ža Đur­đa II vla­da­la Ze­tom. Ta žal­ba Mle­ča­na je bi­la pi­sa­na ći­ri­li­com. Bje­lo­pa­vli­ći su i ta­da i vje­ko­vi­ma ka­sni­je dje­lo­va­li kao po­se­ban en­ti­tet, ple­me, što po­ka­zu­je i do­ku­ment iz 1455. go­di­ne. Tim do­ku­men­tom su bi­li de­fi­ni­sa­ni od­no­si iz­me­đu Mle­tač­ke re­pu­bli­ke i Ze­te, ko­jom je ta­da vla­dao Ste­fan Cr­no­je­vić. Ugo­vor je bio uslo­vljen zbog tur­ske na­je­zde i opa­sno­sti. Me­đu­tim, mle­tač­ke vla­sti su is­ko­ri­sti­le te­ško sta­nje u Ze­ti da u njoj učvr­ste svoj uti­caj, me­đu ko­ji­ma i la­ti­ni­za­ci­ju tih pro­sto­ra, pa su i upra­vu nad pra­vo­slav­nim cr­kva­ma sve vi­še na­me­ta­li sve­šte­ni­ci ka­to­lič­ke cr­kve.
Bje­lo­pa­vli­ći i još ne­ka dru­ga okol­na srp­ska ple­me­na ni­je­su htje­li da pri­hva­te i pot­pi­šu spo­ra­zum, bez ob­zi­ra na kon­se­kven­ce, do­kle se ne udo­vo­lji nji­ho­vom za­htje­vu da upra­vu nad pra­vo­slav­nim cr­kva­ma mo­gu da ima­ju sa­mo sve­šte­ni­ci pra­vo­slav­ne vje­re. Mle­tač­ke vla­sti su mo­ra­le da po­pu­ste pred ovim ul­ti­ma­tu­mom, pa su pri­hva­ti­li za­htje­ve, či­me je ugo­vor tek ta­da bio pot­pi­san i stu­pio na sna­gu. Bje­lo­pa­vli­ći su još u 16, a na­ro­či­to od po­čet­ka 17. vi­je­ka po­če­li or­ga­ni­zo­va­ni­je da se su­pro­sta­vlja­ju Tur­ci­ma, od­bi­ja­ju­ći da im pla­ća­ju ha­ra­če. Zbog to­ga je Por­ta u vi­še na­vra­ta po­ku­ša­va­la da umi­ri bun­tov­ne i ne­po­slu­šne Bje­lo­pa­vli­će. Ka­ko to ni­je da­va­lo re­zul­ta­te, ona 1612. go­di­ne ša­lje na Bje­lo­pa­vli­će sil­nu voj­sku pod ko­man­dom Meh­med-pa­še. Oni su u iz­ne­nad­nom na­pa­du uspje­li da po­pa­le ve­li­ki broj ku­ća i za­ro­be dio ži­vlja, ali su se Bje­lo­pa­vli­ći br­zo kon­so­li­do­va­li i na­pa­li Tur­ke, uspi­je­va­ju­ći da ih po­ra­ze, pri če­mu su ubi­li vi­še od tri­sta nji­ho­vih voj­ni­ka i za­pli­je­ni­li im bo­gat rat­ni pli­jen. Por­ta bi­je­sna zbog po­ra­za, ko­ji je ru­šio njen ugled moć­ne voj­ne si­le, ša­lje na Bje­lo­pa­vli­će 1613. go­di­ne još broj­ni­ju voj­sku pod ko­man­dom Ar­slan-pa­še, ka­ko bi ih u kr­vi umi­ri­li i ne­u­tra­li­sa­li. Bje­lo­pa­vli­ći su se na­da­li na­pa­du, pa su iako broj­ča­no sla­bi­ji i lo­ši­je na­o­ru­ža­ni po­sta­vi­li od­bra­nu u Ko­so­vom Lu­gu, pri če­mu su fa­na­tič­nim po­žr­tvo­va­njem, bor­be­no­šću i umje­šno­šću iz­ne­na­di­li Tur­ke, us­pjev­ši da ih pro­tje­ra­ju, po­bi­ju ve­li­ki broj nji­ho­vih voj­ni­ka i uzmu zna­tan pli­jen (ko­nje, oruž­je, ko­mo­ru). Vi­jest o pod­vi­zi­ma ovog ma­le­nog srp­skog ple­me­na nad moć­nom tur­skom voj­skom pro­ču­la se u mno­gim dr­ža­va­ma, pa su za­to vla­sti Mle­tač­ke re­pu­bli­ke po­sla­le svo­ga iza­sla­ni­ka Ma­ri­ja­na Bo­li­cu da se u to lič­no uvje­ri i pod­ne­se im iz­vje­štaj. Bo­li­ca se uvje­rio u isti­ni­tost tog do­ga­đa­ja i svom se­na­tu je pod­nio iz­vje­štaj i is­ta­kao da su te pod­vi­ge Bje­lo­pa­vli­ći iz­vo­je­va­li ve­li­kom slo­gom, hra­bro­šću, umje­šno­šću i po­žr­tvo­va­njem, na­vo­de­ći da je Bje­lo­pa­vli­ći­ma: „Glav­na sna­ga u jed­no­duš­ju, jer su za od­ri­ca­nje dan­ka ca­ru i da­va­nja do­hot­ka spa­hi­ja­ma, da­li vje­ru drug dru­gu pod za­kle­tvom, da ne iz­da je­dan dru­go­ga”. Bo­li­ca da­lje is­ti­če nji­ho­ve ka­rak­ter­ne oso­bi­ne: „Na­rod je ta­ko hra­bar, od­va­žan i bi­star i ta­kav je po­re­dak u bor­bi da čo­vjek mo­ra da se di­vi”.
Ko­li­ko su mle­tač­ke vla­sti ci­je­ni­le bje­lo­pa­vlić­kog voj­ni­ka po­ka­za­lo je to da su oni u ve­li­kom bro­ju an­ga­žo­va­ni u Kan­dij­skom ra­tu (1645-1669) na stra­ni Mle­tač­ke re­pu­bli­ke, a pro­tiv Tur­ske, gdje su se iz­u­zet­no is­ta­kli. Mle­tač­ki se­nat je do­di­je­lio pla­te bje­lo­pa­vlić­kim gla­va­ri­ma, a po­red osta­lih na­vo­de se An­dri­ja i Pe­jo Đu­ro­vić.
Na­sta­vi­će se