Piše: Protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić


Čitajući gomile redova i rečenica Buda Simonovića pitao sam se zašto je Simonović, pišući odgovor koji to ni po čemu nije, arčio vrijeme, tastaturu, toner, hartiju i šta još! Zašto je kukao i kukumavčio na tuđem groblju? Zašto je jednu nacionalnu tragediju, paradigmu bratoubilaštva pokušao da svede na nivo crne hronike? Mogao je Budo i bez ovoga.
Priznajem da se uopšte ne bih ljutio da je Budo Simonović, onako bastašan kakvog ga znamo, stisnuo svoju komunističku petlju i zapucao pravo u Specijalno državno tužilaštvo. Kad je već ovako onda je red da me prijavi Specijalnom tužiocu i da ga umoli da mi pošalje, pa makar i po Budu, neki sporazum o priznanju krivice! Bilo kakav! I bilo koliki! Samo da priznam da sam kriv, jer mi je Budo već sudio i presudio! Jer, ovakav opasan tip kao što sam ja, a uz to i pop Mitropolije Crnogorsko-Primorske, nije ni za u narod, a kamoli za stranice „Dana”. Nego za u Spuž! U ime naroda! Po volji Budovoj!
Mogao je još, mirne duše, da poslije svakog pominjanja i navođenja imenice „pop”, pa još i Džomić, usklikne da čitaocima „Dana” predaje baksuz do devetog koljena! I da se uhvati za dugme! I da stisne što jače! I da drži što duže! I da ne pušta!
Smatram da su ispunjeni svi uslovi da Budo Simonović ovom prilikom za mene javno zatraži da me pregleda konzilijum psihijatara i to politički podobnih. Ili, baš onako kako je 1986. godine preko „Ilustrovane politike” tražio da psihijatri pregledaju uglednog pljevaljskog ljekara dr Radoša Kneževića. I to samo zbog toga što je čitao i nekim prijateljima dao da čitaju Nacrt memoranduma SANU.
Mogao je Budo Simonović da to isto preko „Dana” zatraži i za mene. I da tako, poslije završene radne, završi i penzionersku novinarsku karijeru! Ne zbog mene! Nego zbog njega!
Čuo sam negdje na Svetoj Gori jednu mudru riječ koja kaže da se čovjeku, kako stari, sve smanjuje, a da mu samo sujeta raste. Kao da je neki premudri monah gledao Buda Simonovića kada je izricao ovu pouku. Odsustvo elementarne samokritike, mnogo rečenica u prvom licu jednine i superlativa kako je samo o sebi izdeklemovao Simonović odavno nisam vidio na jednom mjestu.
Ne vidim ništa uvredljivo u konstataciji da je Simonović penzionisani novinar. Bez navodnika! Penziju je neko pametan davno i sa punim pravom smislio. Ali, to Budo još uvijek nije shvatio. Ne smatram da je penzija sramota! Međutim, smatram da se ne može protiv prirodnih zakona.
Istina da je penzionisani novinar toliko je ražestila Buda Simonovića, pa me je u šest nastavaka odgovora 21 put nazvao popom računajući, valjda, da će me to pogoditi taman toliko koliko je njega pogodilo to što je u penziji. I to već, kako je jedva priznao, šest-sedam godina!
Na to se uopšte ne ljutim, ali treba da se zna da kad Budo Simonović koristi imenicu „pop” i glagol „popovanje” da to čini na isti način kao što i oni koji su ga ideološki oblikovali kao „vjernika komunizma” ili „neprezuvenog, neizuvenog, čistog i izvornog komunistu”. Jer, u Simonovićevoj percepciji „pop” se isključivo koristi sa ciljem da se posprdno prikaže hrišćanski sveštenik i da mu se, naravno, naruga! U ovom slučaju, ne samo meni nego svim sveštenicima, pa i onima koji su mu prethodnih godina organizovali promocije knjiga, štampali knjige i tada to nisu bili „popovi”, nego „oci”!
U prvom nastavku svog odgovora Simonović je obavijestio čitalaštvo „Dana” sljedeće: „etiketiranje, ipak, nije moj manir” i da „tu polemičku `osobinu`” onih koji nemaju argumente prepuštam njemu (V. Džomiću) i sudu čitalaca”. S obzirom da je Simonović to pravo velikodušno dodijelo i čitaocima i meni ovdje navodim samo nekoliko etiketa iz kojih se vidi da nije izdržao ni jedan minut bez etiketiranja, da je to ne samo njegov titoistički manir nego i potreba i da etiketama pribjegava u nedostatku argumenata.
Evo kako u nedostatku argumenata izgledaju „etiketna sočinjenija i sotvorenija” Buda Simonovića: „sedmodnevno popovanje popa”; „antikomunistički jad i čemer”; „pročetnička propaganda koja je izbljuvana”; „sveti rat” protiv ideologije komunizma”; „podmetačina popa Velibora Džomića”; „batrganje popa Džomića”; „zbrdazdolisana odbrana”; „Džomićevi „štićenici četnici”; „najveća četnička bruka i sramota”; „četničke orgije smrti”; „bezdušno kidisanje na godine”; „bestidno optuživanje”; „zajapureno klikovanje”; „antikomunistička histerija”; „najcrnji emigrantski četnički pamfleti”; „emigrantska četnička štampa i propaganda”; „bezdušna i neistinita kampanja”; „bruka izdajnika”; „sramotni sluga i špijun neprijatelja i okupatora”; „uspaničeni Džomić”; „čudovišne tvrdnje”; „neslana i nepodatkana, primitivna antičkomunistička propaganda”; „morbidna neistina”; „Džomić sa svojim primitivizmom”; „nesrećni srpski seljaci”; „Džomićeva izmišljotina”; „propagandista i antikomunističkom mržnjom zaslijepljeni pop Velibor Džomić”. I tako dalje! I tome slično! Dovoljno o manirima, osobinama i, posebno, argumentima Buda Simonovića u ovoj raspravi. Bolje bi, zaista, za njega bilo da se zadržao kod bule i sapuna.
(NASTAVIĆE SE)