PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Od do­la­ska Sv. Va­si­li­ja u Ostrog, po­čet­kom dru­ge po­lo­vi­ne 17. vi­je­ka i iz­grad­njom ma­na­sti­ra, on po­sta­je du­hov­ni, kul­tur­ni, pro­svjet­ni i na­rod­ni te­melj oko ko­je­ga se oku­pljao vjer­ni na­rod, a on je po­red du­hov­ne kom­po­nen­te bio i sa­bi­ra­li­šte i sa­bo­ri­šte Sr­ba, gdje su se do­no­si­le krup­ne od­lu­ke o nje­go­voj sud­bi­ni, uz bla­go­slov Sv. Va­si­li­ja. Tu je na­rod do­bi­jao du­hov­no okre­plje­nje i sna­gu u mu­ko­trp­noj bor­bi za op­sta­nak, slo­bo­du i na­pre­dak. Do­la­skom u Ostrog i grad­njom ma­na­sti­ra, Sv. Va­si­li­je je pri­ba­vio, do­nio i osta­vio zna­tan knji­žni fond, uglav­nom vjer­ske te­ma­ti­ke. U su­ro­vim uslo­vi­ma bor­be za slo­bo­du i op­sta­nak na­ro­da od Tu­ra­ka, ka­da mu je per­ma­nent­no nad gla­vom vi­sio Da­mo­klov mač, ni­je bi­lo pro­sto­ra za kul­tur­ne i dru­ge sa­dr­ža­je. Ka­ko je u tom vre­me­nu bi­lo ma­lo pi­sme­nih lju­di, broj­ne do­ga­đa­je, lič­no­sti i sl., za­pam­ti­lo je na­rod­no pre­da­nje i sje­ća­nje, pri če­mu se vo­di­lo ra­ču­na da ono sa­ču­va auten­tič­nost i objek­tiv­nost. Iako su Bje­lo­pa­vli­ći če­sto vo­di­li te­ške bor­be sa Tur­ci­ma, ipak je ko­li­ko su to okol­no­sti do­zvo­lja­va­le, u ma­na­sti­ru Ostrog još kra­jem 17. vi­je­ka po­če­lo opi­sme­nja­va­nje, obra­zo­va­nje i pri­pre­ma­nje mla­dih za sve­šte­nič­ki po­ziv, a ka­sni­je ono je vr­še­no i u po­je­di­nim cr­kva­ma. Ta­ko se već po­čet­kom 18. vi­je­ka u ne­kim za­pi­si­ma po­mi­nju sve­šte­ni­ci ko­ji su bi­li za­vr­ši­li bo­go­slov­sku ško­lu u ma­na­sti­ru Ostrog. Usled če­stih ra­to­va sa Tur­ci­ma ova ško­la ni­je mo­gla ra­di­ti u kon­ti­nu­i­te­tu, jer su u tom slu­ča­ju svi od­ra­sli mu­ški čla­no­vi ple­men­skog ko­lek­ti­vi­te­ta mo­ra­li bi­ti voj­ni­ci, pa i sve­šte­ni­ci ko­ji su ta­ko­đe uče­stvo­va­li u bo­je­vi­ma, no­se­ći i „krst i mač”, pri če­mu je i sa­mi ma­na­stir če­sto bio na uda­ru. Bje­lo­pa­vli­ći i nji­hov knez pop Mi­lu­tin Bo­ško­vić pre­sud­no su uti­ca­li da Sv. Va­si­li­je za sje­di­šte svo­je mi­tro­po­li­je od­re­di Ostrog, jer su mu se za­kle­li da će ga voj­nič­ki bra­ni­ti i ma­te­ri­jal­no po­ma­ga­ti. Bje­lo­pa­vli­ći su za­kle­tvu i za­vjet is­pu­ni­li po­ma­žu­ći grad­nju ove sve­ti­nje, ču­va­ju­ći je i bra­ne­ći, a sva­ko bje­lo­pa­vlić­ko do­ma­ćin­stvo je od svo­jih oskud­nih ime­ta­ka iz­dva­ja­lo od­re­đe­ni dio i da­ri­va­lo ma­na­sti­ru. Da­ro­vi su da­va­ni u kon­ti­nu­i­te­tu, što je omo­gu­ći­lo funk­ci­o­ni­sa­nje ma­na­stir­skog ži­vo­ta. Ova­kva do­bro­čin­stva Bje­lo­pa­vli­ća Sv. Va­si­li­je je na­gra­dio ve­li­kim bo­žan­skim da­rom, a nje­go­ve ču­do­tvor­ne mo­šti šti­ti­le su ovo ple­me i nje­go­ve ži­te­lje da op­sta­nu u mno­go­broj­nim is­ku­še­nji­ma, me­đu ko­ji­ma su bi­li če­sti ra­to­vi ko­je su Bje­lo­pa­vli­ći vo­di­li pro­tiv vi­še­stru­ko broj­ni­jih tur­skih za­vo­je­va­ča. Za­to su se Bje­lo­pa­vli­ći sud­bin­ski ve­zi­va­li za ma­na­stir Ostrog i Sv. Va­si­li­ja, a on je po­stao nji­ho­va vje­či­ta za­kle­tva, du­hov­na pot­po­ra i sve­ti­o­nik. Ta­ko je bi­lo i za po­me­nu­te bje­lo­pa­vlić­ke uči­te­lje iz 1916. go­di­ne ko­ji­ma je du­hov­na pot­po­ra bio Sv. Va­si­li­ja, pa su oni bi­li du­bo­ko ute­me­lje­ni u vje­ri i bi­li sprem­ni da za nju i svoj iden­ti­tet žr­tvu­ju i ži­vo­te, a svo­jim pod­vi­gom oni su is­pu­ni­li te za­vje­te.
Tur­ci su zna­li što za Bje­lo­pa­vli­će zna­či ma­na­stir Ostrog, pa su nji­ho­vi ska­dar­ski zu­lum­ća­ri po­ku­ša­li po­čet­kom 18. vi­je­ka da taj­no, idu­ći pje­ške iz Spu­ža, po­ku­ša­ju da se neo­pa­že­no do­mog­nu ma­na­sti­ra, opljač­ka­ju ga i oskr­na­ve. Ka­da su uspje­li da se do­mog­nu ma­na­sti­ra na­re­di­li su ka­lu­đe­ru Sa­vi da im obez­bi­je­de 20 ko­nja, isto to­li­ko dže­fer­da­ra i to­ka, kao i 20 oka bla­ga i da im do­ve­du dva­de­set naj­ljep­ših dje­vo­ja­ka od naj­bo­ljih bje­lo­pa­vlić­kih brat­sta­va. Ka­lu­đer Sa­va je o ovo­me iz­vi­je­stio ma­na­stir­skog đa­ka Isa­i­ju i po­slao ga da hit­no oba­vi­je­sti ha­ram­ba­šu Pe­tra Bo­ško­vi­ća u s. Sla­ti­na, da im sa svo­jom dru­ži­nom po­mog­ne. Pe­tar Bo­ško­vić, ko­ji je i ina­če bio u če­stim su­ko­bi­ma sa Tur­ci­ma, hit­no je or­ga­ni­zo­vao svo­ju rat­nu dru­ži­nu i od­la­ze za Ostrog, gdje su uspje­li da po­bi­ju tur­ske zu­lum­ća­re i oslo­bo­de ma­na­stir. Igu­man ma­na­sti­ra Ostog ar­hi­man­drit Ste­van Pa­vi­će­vić je kra­jem tri­de­se­tih go­di­na 18. vi­je­ka za­po­čeo pi­sa­nje „Op­šteg li­sta” ma­na­sti­ra Ostrog. Igu­ma­ni i na­sto­ja­te­lji ma­na­sti­ra Ostrog su u kon­ti­nu­i­te­tu bi­li iz Bje­lo­pa­vli­ća, sa ma­njim pre­ki­di­ma, sko­ro dva vi­je­ka.
Pri­je po­zna­te bit­ke na Mar­ti­ni­ći­ma 1796. go­di­ne, zna­čaj­ni boj Bje­lo­pa­vli­ća sa Tur­ci­ma od­i­grao se i 1792. go­di­ne, gdje su tur­ske sna­ge ja­či­ne 12 hi­lja­da voj­ni­ka že­sto­ko po­ra­že­ne u bo­ju na Ću­ri­o­cu (ovu bit­ku je opi­sao i Pe­tar Dru­gi Pe­tro­vić u „Ogle­da­lu srp­skom”). Vi­še­stru­ko broj­ni­ja tur­ska voj­ska po­šla je put Bje­lo­pa­vli­ća na va­paj spu­ških Me­ći­ku­ki­ća da im oni ne da­ju mi­ra, pi­šu­ći ska­dar­skom ve­zi­ru Bu­ša­tli­ji: „Al’ ne ču­ješ, dra­gi go­spo­da­re,/ što se ra­di u Bje­lo­pa­vli­će?/ Oni su se te­be od­met­nu­li/ i usta­li Sr­bi na oruž­je;/ sve pro­da­še tur­ske ke­si­ma­če/ i agač­ke ha­ke i do­vo­de,/ i s Tur­či­nom kav­gu za­tu­ri­še!”
Ska­dar­ski ve­zir je bio ubi­je­đen da će se nje­go­ve broj­ne sna­ge pro­sto pro­še­ta­ti Bje­lo­pa­vli­ći­ma i po­ko­ri­ti ih, kao što su se­dam go­di­na ra­ni­je (1785. go­di­ne) bez ozbilj­nog ot­po­ra pro­šli Sta­rom Cr­nom Go­rom, opljač­ka­li ve­li­ki broj do­mo­va i uči­ni­li dru­ge zu­lu­me, a pri tom su za­pa­li­li i Ce­tinj­ski ma­na­stir. Za­to ve­zir Bu­ša­tli­ja sa­mo­u­vje­re­no ša­lje voj­sku za Bje­lo­pa­vli­će sa na­red­bom: „Po­šlji­te mi od Br­dah gla­va­re,/ sve sve­za­ne Ska­dru bi­je­lo­me./ Đe na­đe­te pri­klad­nu đe­voj­ku/, na Ska­dar je me­ni opra­vi­te./ Br­đa­ni­ma uzmi­te oruž­je/, i daj­te im ra­la i vo­lo­ve/ – ta­der će mi bi­ti pra­va ra­ja”.
Broj­na tur­ska voj­ska je na­pa­la na Bje­lo­pa­vli­će i u na­le­tu je uspje­la da po­pa­li je­dan broj ku­ća, a ima­la je na­mje­ru da za­pa­li i cr­kvu Sv. Te­kle. Me­đu­tim, Bje­lo­pa­vli­ći su se sa­mo­or­ga­ni­zo­va­li i u že­sto­kom kon­tra­na­pa­du uspje­li su da po­ra­ze Tur­ke, na­no­se­ći im ve­li­ke gu­bit­ke, uz bo­gat rat­ni pli­jen i pri­tom su ih pro­tje­ra­li sa svo­je te­ri­to­ri­je.(Na­sta­vi­će se)