Pi­še Pro­to­je­rej-sta­vro­for dr Ve­li­bor Džo­mić


Ne vi­dim po­tre­bu ni raz­log da se Bu­do Si­mo­no­vić jav­no is­po­vi­je­da pre­ko „Da­na”. Ko­ga uop­šte in­te­re­su­je šta je on ra­dio, ko­li­ko pu­ta je išao na su­đe­nja, ka­ko su mu od­u­zi­ma­li akre­di­ti­ve. Ne­mam ni­šta pro­tiv da sjed­ne, pa da na­pi­še svo­ja sje­ća­nja. Ali, to ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa te­mom ko­ju je otvo­rio! Si­gur­no se u tih de­se­tak hi­lja­da tek­sto­va iz vre­me­na ti­to­i­zma na­la­zi i onaj nje­gov tekst u ko­me je na po­čet­ku po­sljed­nje de­ce­ni­je HH vi­je­ka bra­nio Ti­to­grad od Pod­go­ri­ce. Iz­gle­da, ka­ko on sam o se­bi pi­še, da je nje­mu bi­lo te­že na slo­bo­di, ne­go onim mu­če­ni­ci­ma na Go­lom oto­ku ili, ka­ko kva­li­fi­ku­je, „Džo­mi­će­vim šti­će­ni­ci­ma čet­ni­ci­ma” po Bro­zo­vim ka­za­ma­ti­ma.
Mo­žda bih ne­gdje i mo­gao da imam ra­zu­mi­je­va­nje za Si­mo­no­vi­će­vo sa­mo­na­bra­ja­nje i sa­mo­ve­li­ča­nje sop­stve­nog li­ka i dje­la. Ali, ne­mam ama baš ni­ka­kvog ra­zu­mi­je­va­nja za pri­zi­va­nje du­ho­va u ko­je, ka­ko pi­še, ne vje­ru­je!
Ljud­sko i hri­šćan­sko po­zna­nje, za­i­sta za­pi­re pred Si­mo­no­vi­će­vom pri­čom da se ni­kad u ži­vo­tu ni­je pre­kr­stio, pa čak ni pred ći­vo­tom Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog ko­ga kao ate­i­sta pri­zi­va da me ka­zni!?! Valj­da kad vi­še ne­ma one Ud­be i Ko­mi­te­ta, kad ne­ma Ti­ta i Par­ti­je, kad ne­ma Go­log oto­ka ne­ka Sve­tac Ostro­ški, mo­li se Bu­do svo­jom bez­bo­žnom mo­li­tvom, ka­zni po­pa Džo­mi­ća za­to što je otvo­rio te­mu o Va­si­li­ju Pu­ri­ću kao ne­vi­noj ko­mu­ni­stič­koj žr­tvi! Jer, Si­mo­no­vić, ka­ko ka­že, „vi­še ni­je si­gu­ran da li u Džo­mi­ću ima ičeg sve­šte­nog, du­hov­nog i je­van­đel­skog”!
Šta zna Bu­do šta je sve­šte­no, šta je du­hov­no, a šta je­van­đel­sko? Dav­no je ve­li­ki Do­sto­jev­ski re­kao da kad ate­i­sti go­vo­re o Bo­gu to iz­gle­da kao kad dal­to­ni­sta pri­ča o bo­ja­ma. Ska­me­njen sam pred sa­zna­njem da po­sto­ji čo­vjek, ime­nom i pre­zi­me­nom Bu­do Si­mo­no­vić, ko­ji mo­že jav­no da se hva­li da se ni pred ći­vo­tom Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog, sla­va mu i mi­lost, ni­je pre­kr­stio, ali da je­ste nad mo­jim tek­stom! Dav­no su pa­met­ni lju­di re­kli: udri Bo­že svu­ku­da sa­mo ne po gla­vi!
Is­po­vi­je­dio je Bu­do Si­mo­no­vić i svo­ju vje­ru i svo­ga „bo­ga” kao da sad i to ima ve­ze sa te­mom. Na­zvao je se­be „vjer­ni­kom ko­mu­ni­zma” i to „onog či­stog, iz­vor­nog, ko­ji se po svo­joj ple­me­ni­to­sti ni u če­mu ne raz­li­ku­je ni od naj­či­sti­jih po­la­zi­šta hri­šćan­stva ili bi­lo ko­je dru­ge vje­re ili re­li­gi­je”. Ne­mam ni­šta pro­tiv to­ga da Bu­do Si­mo­no­vić vje­ru­je u ne­što u šta do 1941. go­di­ne i kr­va­vog ko­la ko­je je raz­i­gra­no po Cr­noj Go­ri ni­kad ni­ko ni od Si­mo­no­vi­ća, ni od Mo­ra­ča­na, ni od Cr­no­go­ra­ca, ni od Sr­ba ni­je vje­ro­vao. To je nje­go­vo pra­vo, ali sam du­žan da kon­sta­tu­jem da Bu­do Si­mo­no­vić, kad već ho­će i kad jav­no pr­vi otva­ra tu te­mu i tra­ži da o to­me pri­ča­mo, ne vje­ru­je u onu vje­ru na ko­joj je sa­gra­đen Ma­na­stir Mo­ra­ča; u onu vje­ru na ko­joj je sa­gra­đen Ce­tinj­ski Ma­na­stir; u onu vje­ru na ko­joj je sa­gra­đen Ostro­ški Ma­na­stir; u onu vje­ru na ko­joj su sa­gra­đe­ne sve hri­šćan­ske sve­ti­nje, cr­kve i ma­na­sti­ri od Je­ru­sa­li­ma, pa sve stra­ne svi­je­ta; u onu vje­ru na ko­joj sto­je ći­vo­ti Sve­tog Va­si­li­ja i Sve­tog Pe­tra.
Bu­dov „bog”, ka­ko vi­di­mo iz nje­go­vih re­če­ni­ca, ni­je Bog Sve­to­ga Sa­ve, Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog, Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog! To je „bog” ko­ga je kao ku­ka­vič­je ja­je do­nio na ove pro­sto­re ku­mro­več­ki bra­var Jo­sip Broz i osta­vio ga Bu­du Si­mo­no­vi­ću i slič­ni­ma. Iz­me­đu Bo­ga u ko­ga su vje­ro­va­li Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški, Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, Ste­fan Vu­kan, kti­tor Mo­rač­kog Ma­na­sti­ra, Pa­tri­jarh-is­po­vjed­nik Ga­vri­lo (Do­žić) i „bo­ga” Bro­zo­vo­ga, Si­mo­no­vić se i da­nas la­ko opre­di­je­lio.
U svo­joj is­po­vi­je­sti, Si­mo­no­vić nam pri­ča baj­ke „o či­stom, iz­vor­nom i ple­me­ni­tom ko­mu­ni­zmu”, ali nas je osta­vio bez od­go­vo­ra na pi­ta­nje gdje se taj či­sti, iz­vor­ni i ple­me­ni­ti ko­mu­ni­zam ostva­rio. Su­o­čen sa stra­vič­nim bi­lan­som ko­mu­ni­stič­kih re­ži­ma gdje god su se za­ca­ri­li, Si­mo­no­vić nam, opet ni­čim iza­zvan, pri­ča ka­ko mu je „stra­no sve što je (od ko­mu­ni­zma) vre­me­nom pre­zu­ve­no, iz­vi­to­pe­re­no i zlo­u­po­tre­blje­no”.
Po­sli­je sve­ga što je u ovom slu­ča­ju ob­ja­vio te­ško da ne­ko mo­že da po­vje­ru­je da Si­mo­no­vić ne zna za zlo­či­ne ko­mu­ni­sta, pljač­ka­nje na­rod­ne i cr­kve­ne imo­vi­ne, Bro­zo­ve lo­go­re i ka­za­ma­te, po­ga­nje­nje cr­ka­va, i sve što je op­te­re­ti­lo tu ide­o­lo­gi­ju, tu par­ti­ju i taj re­žim, a pre­ko njih po­bi­lo i mo­ral­no una­ka­zi­lo či­ta­ve ge­ne­ra­ci­je ovog i dru­gih na­ro­da. To su za­du­žbi­ne ko­mu­ni­zma! Či­me i ka­ko da ob­ja­snim či­nje­ni­cu da Si­mo­no­vić i da­nas gr­la­to bra­ni Bro­za kao zlo­čin­ca i dik­ta­to­ra ko­ji je je­di­ni po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta imao kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor za po­li­tič­ke ne­is­to­mi­šlje­ni­ke iz ko­ga je po­sljed­nji su­žanj – Cr­no­go­rac iza­šao 1986. go­di­ne!
Si­mo­no­vić ne vi­di da je sve ono što su iz­vor­ni i pre­zu­ve­ni, izu­ve­ni i ne­i­zu­ve­ni ko­mu­ni­sti gra­di­li da su gra­di­li mi­mo Bo­ga, pro­tiv Bo­ga i bez Bo­ži­jeg bla­go­slo­va i da je sve pro­pa­lo na oči­gled onih ko­ji su u sve to vje­ro­va­li ili ko­ji se, po­put Si­mo­no­vi­ća, hva­le ka­ko „pri­pa­da­ju ko­mu­ni­stič­koj cr­kvi”. U pra­vu je An­to­ni­je Đu­rić ka­da ka­že da sva­ko tre­ba svo­je da po­ne­se! A Si­mo­no­vić bi to ra­do da te­sli­mi „ne­kim neo­d­go­vor­nim po­je­din­ci­ma” i da sve pri­smo­či „čet­nič­kom pro­pa­gan­dom”. Pri tom, ne­će da ka­že da je od te ko­mu­ni­stič­ke uto­pi­je sve pre­zu­ve­no, sve iz­vi­to­pe­re­no i sve zlo­u­po­tre­blje­no!
Si­mo­no­vić po­ku­ša­va da ko­mu­ni­stič­kim zlo­či­ni­ma, i to onim ma­sov­nim zlo­či­ni­ma, od­mah na­đe pan­dan, pa ih sta­vlja uz zlo­či­ne ko­ji su „jed­na­ko po­či­nje­ni u ime kr­sta, po­lu­mje­se­ca ili Da­vi­do­ve zvi­je­zde”. Da li je taj čo­vjek svje­stan šta je na­pi­sao?
U Si­mo­no­vi­će­vo „vje­ru­ju”, ka­ko pi­še tek to­li­ko da po­tro­ši har­ti­ju, spa­da­ju i sti­ho­vi ha­dži Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća Tre­bje­škog da su svi lju­di na svi­je­tu bra­ća i da je to vje­ra pra­va i naj­kra­ća! Da, svi lju­di, ali pod uslo­vom da su ko­mu­ni­sti!
I u tom svom „vje­ru­ju” Si­mo­no­vić pro­po­vi­je­da da ne­ma ni vje­re ni ide­o­lo­gi­je ko­ja gri­jeh pe­re. Da ni­je ni­šta dru­go na­pi­sao do ovo do­volj­no je da se vi­di da Si­mo­no­vić ne­ma ele­men­tar­na zna­nja o hri­šćan­stvu, gri­je­hu, po­ka­ja­nju i uop­šte o smi­slu ži­vo­ta hri­šća­na na ze­mlji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)