Pi­še: Mi­ljan STA­NI­ŠIĆ


U vi­še­vje­kov­noj bor­bi srp­skog na­ro­da za slo­bo­du pr­o­tiv tur­ske oku­pa­ci­je ni­je bi­lo ozbilj­ni­jih uslo­va za raz­vi­tak pi­sa­ne ri­je­či i pro­ce­sa obra­zo­va­nja. Što se ti­če knji­žnog fon­da on je bi­o uglav­nom vjer­ske sa­dr­ži­ne, jer se u tim vre­me­ni­ma je­di­no obra­zo­va­nje od­vi­ja­lo u ma­na­sti­ri­ma gdje su se dje­ca pri­pre­ma­la za sve­šte­nič­ke po­zi­ve. Oni su ima­li za­da­tak da po­red oba­vlja­nja vjer­skih du­žno­sti ja­ča­ju pra­vo­slav­nu vje­ru kao te­melj op­stan­ka i za­u­sta­vlja­nja pro­ce­sa „tur­če­nja”, ko­je je uzi­ma­lo ma­ha. U Bje­lo­pa­vli­ći­ma na­ve­de­ni pro­ce­si ni­je­su ima­li ve­će raz­mje­re, jer je kroz isto­ri­ju u ovom ple­me­nu bi­lo sa­mo ne­ko­li­ko ta­kvih po­je­di­nač­nih slu­ča­je­va. Sve­šte­ni­ci su ima­li ključ­nu ulo­gu, po­red svo­jih re­dov­nih du­žno­sti, da hra­bre na­rod, ja­ča­ju vje­ru, slo­gu i ro­do­lju­blje i spri­je­če pre­vje­ru. Po­red to­ga ne­ki sve­šte­ni­ci su, ka­da su okol­no­sti do­zvo­lja­va­le, u svo­joj pa­ro­hi­ji vr­ši­li i opi­sme­nja­va­nje po­je­di­ne dje­ce, ma­da to ni­je ima­lo re­do­van ka­rak­ter, već je za­vi­si­lo od vo­lje, zna­nja sve­šte­ni­ka i mno­gih dru­gih fak­to­ra. U da­ljem tek­stu na­ve­šće­mo ka­ko se pro­ces opi­sme­nja­va­nja i obra­zo­va­nja od­vi­jao u Bje­lo­pa­vli­ći­ma i dr. da bi­smo po­ja­sni­li ka­kvo su pro­svet­no na­sle­đe na­sli­je­di­li i ba­šti­ni­li po­me­nu­ti bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji, ko­ji su se 1916. go­di­ne od­u­pr­li pro­go­nu ći­ri­li­ce i srp­skih sa­dr­ža­ja u na­sta­vi: Kao što smo na­ve­li pr­va Bo­go­slov­ska ško­la u ma­na­sti­ru Ostro­gu po­če­la je sa ra­dom kra­jem 17. vi­je­ka, što po­tvr­đu­je i je­dan za­pis o je­re­ju Va­si­li­ju Ko­lar­skom iz 1712. go­di­ne. On je ta­da slu­žbo­vao u jed­nom ma­na­sti­ru u Sr­bi­ji, a is­tak­nu­to je da je po­me­nu­tu Bo­go­slov­sku ško­lu za­vr­šio u ma­na­sti­ru Ostro­gu, pa je ona mo­ra­la ra­di­ti vi­še od de­ce­ni­je pri­je na­ve­de­nog da­tu­ma. Po­što je sve­šte­nič­ki po­ziv bio na­sle­dan to su se sve­šte­nič­ki si­no­vi uči­li pi­sme­no­sti i pri­pre­ma­li za taj po­ziv.
Su­ro­vo­sti tur­ske oku­pa­ci­je i stal­ni su­ko­bi, bo­je­vi i ra­to­vi pro­tiv njih do­mi­nant­no su uti­ca­li da se pro­ces opi­sme­nja­va­nja i obra­zo­va­nja ni­je mo­gao raz­vi­ja­ti že­lje­nom i neo­p­hod­nom di­na­mi­kom, ali ipak i u tim uslo­vi­ma ono se od­vi­ja­lo shod­no kon­kret­nim si­tu­a­ci­ja­ma, a sve­šte­na li­ca su bi­li no­si­o­ci tog pro­ce­sa. Ve­li­ku ulo­gu u opi­sme­nja­va­nju dje­ce ima­li su mno­gi sve­šte­ni­ci u po­mje­snim cr­kva­ma, ko­ji su sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no or­ga­ni­zo­va­li opi­sme­nja­va­nje i obra­zo­va­nje dje­ce i za to do­bi­ja­li po­moć od nji­ho­vih ro­di­te­lja. O jed­nom od ta­kvih slu­ča­je­va iz Bje­lo­pa­vli­ća svje­do­či pi­smo po­pa To­ka vla­di­ci Pe­tru II: „Ka­ko sam do­ša u Bje­lo­pa­vli­će, na Sret­nju, i za­go­va­ram se oko 5-6 đe­ti­ća, pa ih učim te­ke sad da ne idem po tu­đi­je uli­ca”.
Ko­li­ki je bio kva­li­tet na­sta­ve u Bo­go­slov­skoj ško­li u ma­na­sti­ru Ostro­gu, a ti­me i zna­nja sve­šte­ni­ka, svje­do­čio je i Na­po­le­o­nov iza­sla­nik Vi­a­la de So­mi­er ko­ji je 1810. go­di­ne pri­li­kom po­sje­te Cr­noj Go­ri bo­ra­vio i u ma­na­sti­ru Ostro­gu i svo­je im­pre­si­je pre­to­čio u dva to­ma „Isto­rij­ski i po­li­tič­ki put u Cr­nu Go­ru”. Dje­lo­ve iz So­mi­e­ro­vih svje­do­če­nja o ma­na­sti­ru Ostrog iz­no­si pro­to Lju­bo­mir Pa­vi­će­vić – Slap­ski („Ma­na­stir Ostrog i nje­go­va oko­li­na”). So­mi­er opi­su­je svo­je kon­tak­te sa igu­ma­nom ma­na­sti­ra Ostrog ar­hi­man­dri­tom Jo­si­fom Pa­vi­će­vi­ćem i sa dru­gim sve­šte­ni­ci­ma, is­ti­ču­ći da je sa nji­ma raz­go­va­rao ne sa­mo o vjer­skim te­ma­ma, ne­go i o fi­lo­sof­skim i dr. pi­ta­nji­ma, ne kri­ju­ći svo­ju odu­še­vlje­nost zna­nji­ma igu­ma­na Jo­si­fa i osta­lih sve­šte­ni­ka. Me­đu sve­šte­ni­ci­ma i ka­lu­đe­ri­ma bi­lo je i onih ko­ji su bo­ra­vi­li i u za­pad­nim ze­mlja­ma i go­vo­ri­li vi­še stra­nih je­zi­ka. Pu­kov­nik Vi­a­la de So­mi­er na­vo­di da je u raz­go­vo­ri­ma i iz­la­ga­nji­ma iz ra­znih obla­sti, me­đu ko­ji­ma i ona fi­lo­sof­ske te­ma­ti­ke bio pro­sto zbu­njen i ni­je mo­gao sa nji­ma kom­pe­tent­no da raz­go­va­ra i di­sku­tu­je, prav­da­ju­ći se da su na­ve­de­ne te­me pro­ble­ma­ti­ka na­uč­ni­ka, oda­ju­ći ve­li­ko pri­zna­nje sa­go­vor­ni­ci­ma. So­mi­er je is­ta­kao da je re­la­ci­ja-opis o Ma­na­sti­ru Ostro­gu do­bio na dar od igu­ma­na Jo­si­fa i nju je ko­ri­stio i upo­tri­je­bio za ne­ke seg­men­te svo­je knji­ge. So­mi­er je bio odu­še­vljen bo­gat­stvom i lje­po­tom srp­skog je­zi­ka, is­ti­ču­ći: „Srp­ski je­zik je bo­gat, ener­gi­čan i har­mo­ni­čan. On je isti u usti­ma oba po­la i upo­tre­blja­va se jed­na­ko sreć­no kad se opje­va­va­ju mi­lo­sti lju­ba­vi i pod­vi­zi, od­no­sno kr­va­vi tro­fe­ji bo­ga Mar­sa; on sje­di­nju­je broj sa mje­rom, on je so­no­ran, ple­me­nit, go­vor­nič­ki, že­stok; to je jed­nom ri­ječ­ju je­zik he­ro­ja jed­na­ko kao i ora­to­ra”.
Že­lje i na­po­ri Pe­tra I Pe­tro­vi­ća s kra­ja 18. i pr­vih de­ce­ni­ja 19. vi­je­ka da otvo­ri po­red ma­na­stir­skih ško­la i one sve­tov­ne, ni­je­su se ostva­ri­le. Na to su uti­ca­li če­sti ra­to­vi sa Tur­ci­ma, ne­do­sta­tak ma­te­ri­jal­nih sred­sta­va, ško­lo­va­nog uči­telj­skog ka­dra i osku­di­ca knji­žnog fon­da. Ka­ko Pe­tar I zbog na­ve­de­nih fak­to­ra ni­je uspio da otvo­ri bar jed­nu svje­tov­nu ško­lu, to je uspje­lo nje­go­vom na­sled­ni­ku Pe­tru II Pe­tro­vi­ću usled to­ga što su ta­da bi­le ne­što po­volj­ni­je me­đu­na­rod­ne okol­no­sti, pa je lak­še mo­gao da se po­sve­ti ovo­me či­nu. To­me je po­go­do­va­la znat­na po­moć Cr­noj Go­ri od Ru­si­je, uz či­ju po­moć je Nje­goš uspio da 1834. go­di­ne na­ba­vi i štam­pa­ri­ju, na ko­joj su se mo­gle štam­pa­ti knji­ge neo­p­hod­ne za od­vi­ja­nje na­stav­nog pro­ce­sa.
Po­ja­ča­ne po­mo­ći Ru­si­je me­đu ko­ji­ma se mo­gu na­ve­sti i one oko na­ba­vlja­nja štam­pa­ri­je i dr., omo­gu­ći­le su i otva­ra­nje pr­ve svje­tov­ne ško­le u Cr­noj Go­ri, kao i za dru­ge po­tre­be. Ta po­moć od Ru­si­je da­va­na je u kon­ti­nu­i­te­tu, što je bi­lo od iz­u­zet­nog zna­ča­ja za si­ro­ma­šnu i ra­to­vi­ma is­cr­plje­nu Cr­nu Go­ru. Dr Mir­če­ta Đu­ro­vić iz­no­si po­da­tak da je Cr­na Go­ra od Ru­si­je do­bi­ja­la re­dov­nu po­moć, a da je ona n.pr. za 1834. go­di­nu iz­no­si­la 15.400 zlat­ni­ka. Za­hva­lju­ju­ći po­mo­ći­ma Ru­si­je, po­red osta­log, za­po­čeo je i raz­vi­tak pro­svjet­ne dje­lat­no­sti. Me­đu štam­pa­nim knji­ga­ma bi­la je i ona od Vu­ka Ka­ra­dži­ća. Sa pri­sti­glom štam­pa­ri­jom 1834. go­di­ne, po­či­nju da se štam­pa­ju i udž­be­ni­ci, a iste go­di­ne za­po­če­la je sa ra­dom i pra­va svje­tov­na ško­la u Cr­noj Go­ri i to na Ce­ti­nju.
(Na­sta­vi­će se)