Autor: Emir Ku­stu­ri­ca


Je­dan ja­jo­li­ki čo­vje­ču­ljak ži­vih oči­ju, sa fran­cu­skom ka­pom na gla­vi, vi­soč­ki ters po­ja­vlji­vao se s vre­me­na na vri­je­me u ka­fa­ni ,,Par­ti­zan'', pio li­mu­na­du, va­dio je žu­ti li­pa-blok, zvje­rao oko­lo, ne­što po­pi­si­vao! Po­sli­je ra­ta su mi re­kli da je vo­dio evi­den­ci­ju ko pi­je, a ko ne pi­je al­ko­hol! Ka­da se u va­zdu­hu osje­ća­la bli­zi­na ra­ta, on me 1990. go­di­ne pi­tao: „Je li ti, Ku­sta, šta ono te­bi bje­še že­na?” Ja ka­žem: „Ona ti je naj­bo­lja smje­sa. Sve­ga ima u kr­vi – Sr­ba, Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta, pa­li ko mer­ce­des!” On ve­li: „Ma ne pi­tam te to. Je l` ona Šo­ki­ca il` je Vla­hi­nja?!” Ja ka­žem: „Ju­go­slo­ven­ka”, a on me­ni: „E pa da ti ka­žem, sla­bo ti me­ni Ku­sta ra­diš. Ne tru­diš se”. „Ka­ko se ne tru­dim? Dvo­je dje­ce, tri fil­ma”, a on ka­že: „Ma pu­sti to. Te­ška vre­me­na, a ti je ni­si pre­veo na na­šu stra­nu?!” „Ona je na na­šoj stra­ni” – ka­žem ja „Ju­go­slo­ven­ka”, a on me­ni: „Ne­ma to vi­še. Pu­sti to sad. Opa­me­ti se! Sa­da su svi na svo­joj stra­ni!” „Me­ni je va­žno da je nor­mal­na že­na i da me ne mal­tre­ti­ra, da mo­gu ov­dje na mi­ru da po­pi­jem pi­vo!?” On ve­li: „Pa u to­me je gre­ška!” „Ka­kva gre­ška? Su­per že­na! Ni­je joj va­žno ko je ko­je vje­re. Nor­mal­na”, on se ljut­nu. „Do­bro si po­čeo, ali ti ne va­lja kraj. Uop­šte ni­je va­žno ko­je je ona vje­re, va­žno je da je Mu­sli­man­ka!”
Ta re­če­ni­ca, ko­ja na pr­vi po­gled zvu­či kao be­za­zle­na ka­fan­ska ša­la, bi­la je sve vri­je­me po­li­tič­ka ide­ja vo­di­lja Ali­je Izet­be­go­vi­ća i nje­go­vih sljed­be­ni­ka! Sve što se de­ša­va­lo po­sli­je smr­ti oca Ali­je, sin Ba­kir je usmje­rio na osvet­nič­ko ru­še­nje Re­pu­bli­ke Srp­ske u sa­rad­nji sa fan­tom­skom me­đu­na­rod­nom za­jed­ni­com, gdje je, na kra­ju, bi­lo sve isto kao pred Pr­vi svjet­ski rat. Umje­sto Be­nja­mi­na Ka­la­ja, pri­sti­gao Va­len­tin In­cko, umje­sto ile­gal­nog austrij­skog su­da i pro­ce­sa Mla­doj Bo­sni po­sta­vljen Ha­ški tri­bu­nal, objek­tiv­ni sud ko­ji je ka­žnja­vao Sr­be i po­ne­kog Hr­va­ta! (slič­na po­zi­ci­ja!)
U me­đu­vre­me­nu je ona re­če­ni­ca iz ka­fa­ne ,,Par­ti­zan” pre­ra­đe­na – ni­je va­žno ko­je smo vje­re, ne­go tre­ba da bu­de­mo, ako ne već od­mah Bo­šnja­ci, on­da pr­vo Bo­san­ci, ali na kra­ju, sva­ka­ko, Mu­sli­ma­ni. A šta mo­že bi­ti ve­ća pre­pre­ka od Sve­tog Ste­fa­na za re­a­li­za­ci­ju ta­kve na­mje­re? Za­to su od­lu­či­li da ga sru­še.
U po­ve­lji 1382. Ste­fan Tvrt­ko Ko­tro­ma­nić, ko­ji se­be na­zi­va kra­ljem Sr­ba­lja, Bo­sne, po­mor­ja, Hum­ske ze­mlje, Do­njih Kra­ja, Za­pad­nih stra­na, Uso­re, So­li u tek po­sta­vlje­nom Sve­tom Ste­fa­nu (da­na­šnjem Her­ceg No­vom) pro­sla­vlja Sve­tog Ar­hi­đa­ko­na i Pr­vo­mu­če­ni­ka Ste­fa­na, a na­kon kru­ni­sa­nja, na grb Ko­tro­ma­ni­ća sta­vlja lji­lja­ne kao sim­bol ko­ji su u hri­šćan­skoj Evro­pi sim­bo­li­zo­va­li či­sto­tu pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce! Izet­be­go­vi­ći su se za­i­gra­li sa lji­lja­ni­ma dav­no i tro­ši­li ih kao svo­je pa­tri­ot­ske bilj­ke. Da­kle, za­vu­kli ru­ku u džep tu­đe kul­tu­re i za­ki­ti­li fran­cu­zi­ce ukra­de­nim cvi­je­ćem! Ka­kve ve­ze oni ima­ju sa tra­di­ci­jom hri­šćan­ske, pa on­da se­ku­lar­ne Evro­pe ka­da je to tra­di­ci­ja dr­ža­ve, ko­ja na­sta­je kao so­ci­jal­na po­ja­va, nji­ma stran pro­iz­vod za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je. Ni­je Sve­ti Ste­fan bio kr­sna sla­va vla­dar­ske po­ro­di­ce Ko­tro­ma­ni­ća, to je pa­tron dr­ža­ve ko­jom oni vla­da­ju, za­stup­ni­ku pred pre­sto­lom Bo­ga ota­ca Tvrt­ko­vih i na­ših ko­jeg on pre­u­zi­ma od Ne­ma­nji­ća či­nom svog kru­ni­sa­nja u ma­na­sti­ru Mi­le­še­va! Zna­te li ko­li­ko ze­ma­lja i ko­li­ko gra­do­va da­nas ima­ju pa­tro­ne ko­ji do­la­ze upra­vo iz iste tra­di­ci­je? To Izet­be­go­vi­ću i ni­je pa­ra­me­tar, jer nje­mu hri­šćan­ski Za­pad ni­ka­da ni­je bio mje­ra. On je ne­tr­pe­lji­vost pre­ma za­pad­noj tra­di­ci­ji iz­ra­ža­vao kroz sr­bo­fo­bi­ju, ali mu je otac znao, pre­ko Mla­dih Mu­sli­ma­na, da pak­ti­ra sa za­pad­nim fa­ši­sti­ma ka­da je tre­ba­lo, a on sam je na vri­je­me shva­tio da je kor­po­ra­cij­ski ka­pi­ta­li­zam do­bar da mu obez­bi­je­di mje­sto Lu­ci­fe­ro­vog še­gr­ta! Glav­na kop­ča je Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja, ze­mlja ko­ja kao sa­ve­znik ne šti­ti ni­jed­no po­gla­vlje ljud­skih pra­va, ne­ma de­mo­krat­ske iz­bo­re, ze­mlja ko­ja nam li­fe­ru­je se­la­fi­ste i ko­ja di­rekt­no fi­nan­si­ra Isil i Da­eš.
Na­ša ne­vo­lja je što se da­nas pro­šlost uva­ža­va sa­mo kod onih ko­ji ima­ju atom­sku bom­bu i ovih ma­lih či­ja se eli­ta bo­ga­ti bez­u­slov­no iz­vr­ša­va­ju­ći na­red­be, pre­tva­ra­ju­ći se ta­ko u Lu­ci­fe­ro­ve še­gr­te, a ja sve če­šće gle­dam u ne­bo po­što, ka­ko re­koh, ono zna i ti­ho, da me ni­ko ne ču­je, go­vo­rim: „O, Bo­že, daj i me­ni jed­nu ona­ko ma­lu zgod­nu bom­bi­cu da je str­pam u džep i ne da je ba­cim ne­ko­me, ne daj bo­že, ne tre­ba mi to, ne­go da je vi­de dok vi­ri iz dže­pa, a ja da se pra­vim lud. Kao ni­je va­žno. Ne­ka je nek sto­ji. Ne je­de hlje­ba”. Da im ta­ko iz­ve­dem do­kaz i da uva­že na­še stra­da­nje i da za­u­sta­vim pri­ču ko­jom su, po svo­jim fal­si­fi­ka­ti­ma, od jed­nog žr­tvo­va­nog na­ro­da na­pra­vi­li zlo­čin­ca! Tu mi čak i drug Ti­to pa­da na um! Što bi on re­kao: „Tre­ba ra­di­ti kao da će sto go­di­na bi­ti mir, a sju­tra mo­žda rat”. On­da se po­vra­tim iz lič­nih sno­va, da­kle, sta­vim na stra­nu atom­sku bom­bu i pu­šta­nje ma­šti na vo­lju! Vri­je­me je da se ta emo­ci­ja ar­ti­ku­li­še, a taj ko­ji bi mo­gao da nas ča­sti bom­bom, iz is­ku­stva znam, on će nas is­po­što­va­ti do mi­ni­mu­ma, pa za­to, se­stre i bra­ćo, ne pre­o­sta­je nam ni­šta dru­go ne­go da se bo­ri­mo kao što smo i do sa­da, sa­mo za tu bor­bu imam ne­ko­li­ko uput­sta­va!
Ako se ne za­u­sta­vi ma­zo­hi­stič­ko po­na­ša­nje naj­ve­ćeg di­je­la na­še in­te­lek­tu­al­ne i po­li­tič­ke eli­te, ko­ja iz­bje­ga­va da se di­rekt­no su­prot­sta­vi po­ni­ža­va­nju, da na­pu­sti po­li­ti­ku kre­ta­nja is­pod ra­da­ra i kle­ca­nja pred po­li­tič­kim ne­pri­ja­te­lji­ma, da na­šu po­li­tič­ku ve­li­ko­du­šnost pre­u­smje­ri­mo sa dru­gih ka na­ma, da se oka­nu sit­ne vaj­de, da pri­hva­te stvar­nost i da se rvu sa njom! Jer šta ra­di Ba­kir Izet­be­go­vić ne­go oba­vlja dže­lat­ski po­sao, za­bi­ja nož u sr­ce jed­noj kul­tu­ri či­ji iden­ti­tet eti­ka pro­is­ti­če upra­vo iz mi­ta o Sve­tom Ste­fa­nu ko­ga su u ile­ga­lu pro­tje­ra­li na­kon osman­sko-islam­ske agre­si­je, te oku­pa­ci­je ko­ju je iz­veo sul­tan Meh­med II!
Ako se slo­ži­mo da je to je bi­lo to­li­ko dav­no, u či­je ime on­da Ba­kir da­nas tra­ži da se po­ga­zi tra­di­ci­ja Ko­tro­ma­ni­ća či­je je lji­lja­ne po­krao? Da li to ra­di u ime onih Ara­pa ko­ji su za­u­ze­li Ili­džu, pa se ta­mo ne ču­je ni­je­dan dru­gi je­zik ne­go arap­ski? Da li to ra­di u ime Tu­ra­ka? Ne vje­ru­jem, jer Ru­si i Tur­ci ra­tu­ju pod istom za­sta­vom za­jed­no sa Iran­ci­ma! Mi smo to od­mah shva­ti­li, a iz­gle­da da će sa Ba­ki­rom bi­ti kao u onoj aneg­do­ti ka­da su Odža­kli­je ig­no­ri­sa­le či­nje­ni­cu da je pao Ber­lin 1945. go­di­ne, pa su u ro­vo­vi­ma i da­lje bra­ni­li op­sta­nak Tre­ćeg raj­ha.
Sve je, da­kle, mo­gu­će, ali Re­pu­bli­ku Srp­sku i tra­di­ci­ju pa­tro­na Sve­tog Ste­fa­na ne­će bi­ti mo­gu­će po­ni­šti­ti. Ne sa­mo zbog to­ga što je po­kra­de­no na­še cvi­je­će pa ugra­đe­no u gra­đe­vi­nu ko­joj mi ne pri­pa­da­mo. To je tra­di­ci­ja. Ko­li­ko god iz­gle­da ka­ko je 1.300 go­di­na da­le­ko, ipak, to je sa­mo 11 mo­jih ži­vo­ta ko­ji nas dje­le od Du­bro­vač­ke po­ve­lje Tvrt­ka Ko­tro­ma­ni­ća. To je su­vi­še bli­zu i svje­že u ko­lek­tiv­nom pam­će­nju na­šeg na­ro­da da bi nam ne­ko neo­me­ta­no is­pred no­sa opljač­kao na­ma to­li­ko va­žnu tra­di­ci­ju!
Ne­ma ma­log na­ro­da ko­ji je svi­je­tu da­ro­vao vi­še na­uč­ni­ka, ni­ti ima na­ro­da či­ji su pe­čal­ba­ri već še­zde­se­tih go­di­na svo­jom jef­ti­nom rad­nom sna­gom gra­di­li za­pad­nu Evro­pu! Ne­ma ma­log na­ro­da ko­ji je od stra­dal­ni­ka i žr­tve pre­ve­den u po­či­ni­o­ca zlo­či­na i ge­no­ci­da! Sve što nam se de­ša­va­lo u po­sljed­njih 200 go­di­na, Lu­ci­fe­ro­vi še­gr­ti su struč­no kom­pri­mo­va­li u če­ti­ri go­di­ne i gra­đan­ski rat de­ve­de­se­tih! I na­jed­nom, sve se obr­nu­lo na­o­pač­ke. Usta­še i Han­džar di­vi­zi­ja is­pa­do­še bor­ci pro­tiv fa­ši­zma, a nji­ho­vi na­sljed­ni­ci no­si­o­ci hu­ma­ni­stič­kih pro­je­ka­ta, a nas, dje­cu par­ti­za­na i bo­ra­ca pro­tiv na­ci­sta, pro­gla­si­še fa­ši­sti­ma. Jed­no vri­je­me su ta­ko sil­no ra­di­li da sam po­mi­slio ka­ko će usko­ro iz­vo­di­ti do­kaz da je maj­mun na­stao od čo­vje­ka, a da sta­blo ra­ste sa ne­ba pre­ma ze­mlji! Uz to, ne­ma ve­ze što smo u ra­tu de­ve­de­se­tih pri­zna­va­li po­či­nje­ne zlo­či­ne, oni na­ma ni­su pri­zna­li na­še žr­tve. I ne sa­mo to, ne­go su nam re­tro­ak­tiv­no po­ni­šti­li sve, gol­go­tu ko­ju smo pro­la­zi­li u Pr­vom svjet­skom ra­tu, gu­bit­ke u bor­bi pro­tiv na­ci­sta, sve uči­ni­li da se slav­na pro­šlost jed­nog evrop­skog na­ro­da i nje­go­ve na­uč­ne i kul­tur­ne eli­te pre­tva­ra u čist gu­bi­tak. Eto, za­to vo­li­mo Re­pu­bli­ku Srp­sku, jer ov­dje, ka­da se gle­da u ne­bo, ne ob­u­zi­ma­ju nas sa­mo že­lje da do­bi­je­mo onu jed­nu ma­lu džep­nu, ne­go je ov­dje pri­su­tan eho stvar­ne isti­ne o na­ma, a na­ma su isti­na i prav­da od­u­vi­jek bi­le naj­va­žni­ja is­hra­na, naj­dje­lo­tvr­ni­ji pro­te­in, naj­že­šći en­zi­mi, naj­ja­či pri­rod­ni an­ti­bi­o­tik. Je­di­no se ov­dje ču­je do­volj­no gla­sno da smo na­rod ko­ji je pro­tje­ran iz Hr­vat­ske, na­rod ko­ji je bje­žao u Sr­bi­ju iz Bo­sne i He­ce­go­vi­ne, na­rod ko­ji je bom­bar­do­van na Ko­so­vu, na­rod ko­ga vi­še ne­ma u Sa­ra­je­vu i ko­ji je, na kra­ju, naj­ve­ća žr­tva tog i svih ra­to­va ko­ji su mu na Bal­ka­nu u po­sljed­njih dvje­sta go­di­na pret­ho­di­li i je­di­ni kod ko­jeg slo­bo­de ima!
wwwi­skra.co