PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U Srem­skim Kar­lov­ci­ma Mi­hiz se for­mi­rao kao lič­nost iz­u­zet­ne knji­žev­ne ra­do­zna­lo­sti i re­či­to­sti. On na sa­stan­ci­ma mla­dih li­te­ra­ta iz­o­štra­va svoj kri­ti­čar­ski duh – u su­do­vi­ma je ja­san, ali i elo­kven­tan. Ima „uz­dr­ža­nost po­no­si­tih i od­va­žnost sti­dlji­vih”.
Pro­fe­sor­ka Te­o­do­ra Pe­tro­vić, je­dan od po­u­zda­nih svje­do­ka to­ga vre­me­na, u svo­jim sje­ća­nji­ma je za­pi­sa­la: Mi­hiz je bio je­dan od naj­bri­ljant­ni­jih đa­ka ko­je je u du­goj pro­fe­su­ri ima­la. Ona sa­ma po­ti­ca­la je iz ugled­ne gra­đan­ske po­ro­di­ce i u svo­je đa­ke na­sto­ja­la je da „ugra­di” kult jed­ne iz­u­zet­ne sre­di­ne – i sa­ma Gim­na­zi­ja je „bi­la na­da­le­ko ču­ve­na u srp­skom na­ro­du”, a tu su i po­no­si­te cr­kve i cr­kve­ni ve­li­ko­do­stoj­ni­ci – pa­tri­jar­si, vla­di­ke, ar­hi­man­dri­ti – ko­ji su se i u vri­je­me Mi­hi­zo­vog ško­lo­va­nja če­sto mo­gli vi­dje­ti ka­ko se do­vo­ze ili od­vo­ze u fi­ja­ke­ri­ma... A tek pri­če o slav­nim Kar­lov­ča­ni­ma ka­kvi su po­e­ta i mi­tro­po­lit Mu­šic­ki, mi­tro­po­lit Stra­ti­mi­ro­vić, pa ba­ron Ra­ja­čić, ve­li­ki do­bro­tvor Sa­va Te­ke­li­ja, a tek po­e­ta na vas­ko­li­kom gla­su Bran­ko Ra­di­če­vić... On­da pri­če o „zdra­vo ot­me­nim kar­lo­vač­kim gra­đa­ni­ma i po­ro­di­ca­ma”... Sve je to bi­lo „slat­ko i ot­me­no” slu­ša­ti. Tu, na kar­lo­vač­koj kal­dr­mi, Mi­hiz će vi­dje­ti i pr­vog ve­li­kog pi­sca, pje­sni­ka i pri­po­vje­da­ča Velj­ka Pe­tro­vi­ća, ta­ko­đe si­na sve­šte­ni­ka som­bor­skog i po­tom ne­su­đe­nog vla­di­ke. Kar­lov­ci su mu, što bi re­kao nje­gov omi­lje­ni pje­snik Bran­ko Ra­di­če­vić – bi­li mje­sto dra­go ci­je­log ži­vo­ta, a na­ro­či­to ne­za­bo­rav­ne vi­no­gra­dar­ske ber­be, pa vi­no, kar­lo­vač­ka go­spo­šti­na, kar­lo­vač­ka slav­na zda­nja (Vla­di­čan­ski dvor, Ma­gi­strat, Gim­na­zij­ska zgra­da...), gro­blja na Ma­gar­če­vom br­du i Če­ra­tu...kal­dr­ma po ko­joj su ho­di­li Do­si­tej, Vuk, Si­ma Sa­raj­li­ja, Ste­ri­ja, Jo­a­kim Vu­jić, ali i gro­fo­vi i ba­ro­ni, srp­ski kra­lje­vi i kra­lji­ce, car Franjo Jo­sif, slav­ni ru­ski ge­ne­ral Vran­gel... Mi­hiz je osva­jao svo­jom na­či­ta­no­šću, re­či­to­šću, ne­po­sred­no­šću i, ka­ko je jed­nom pri­li­kom re­kla go­spo­đa Te­o­do­ra, „ra­no je po­stao ono što će bi­ti”, a po­slu­ži­la se Mon­te­nje­vom fra­zom: „re­čit do po­ro­ka”.
Naj­ve­ći dio Dru­gog svjet­skog ra­ta Mi­hiz je pro­veo u Be­o­gra­du i na Sa­la­šu kod Pan­če­va, od­no­sno, ka­ko je u svo­jim sje­ća­nji­ma na­pi­sao, „u utut­ka­noj za­bi­ti za­ka­šnje­log fe­u­da­li­zma”, do­da­ju­ći i ovo raz­mi­šlja­nje u toj sa­mo­ći: „Bi­će da sam, kao i to­li­ki dru­gi lju­di pod oku­pa­ci­jom, jed­no­stav­no če­kao da se za­vr­ši rat, da na­ši po­bi­je­de, pa da poč­ne po­no­vo da se ži­vi...”
Čim se rat za­vr­šio, do­šao je u Be­o­grad, u raz­ru­še­nu pre­sto­ni­cu. Bi­lo mu je ne­što pre­ko dva­de­set go­di­na, do­šao je na stu­di­je; naj­pri­je se upi­sao na eko­no­mi­ju, ali je ubr­zo pre­šao na knji­žev­nost. Sa fron­ta je ta­da pri­sti­gao nje­gov kar­lo­vač­ki drug Ži­vo­rad Ži­ka Stoj­ko­vić, tu je već bio i De­jan Me­da­ko­vić. On­da je taj krug pri­ja­te­lja po­čeo da se ši­ri – pri­klju­či­li su mu se Pa­vle Ivić, po­to­nji ču­ve­ni lin­gvi­sta, sli­ka­ri Mi­ća Po­po­vić, Ba­ta Mi­ha­i­lo­vić, Pe­tar Om­či­kus, Mi­le­ta An­dre­je­vić, stu­dent pra­va Mi­ha­i­lo Đu­rić, stu­dent isto­ri­je umjet­no­sti Vo­ji­slav J. Đu­rić, a to­kom zi­me 1945. go­di­ne dio kru­ga po­sta­će i bu­du­ći pi­sci Do­bri­ca Ćo­sić (upo­zna­li su se na sa­stan­ku li­te­rar­ne sek­ci­je kul­tur­no-umjet­nič­kog dru­štva „Ivo Lo­la Ri­bar”) i An­to­ni­je Isa­ko­vić.
Vo­ju J. Đu­ri­ća Mi­hiz je bio upo­znao u Pan­če­vu, od­mah po oslo­bo­đe­nju gra­da, gdje je ovaj ra­dio u Ko­mi­si­ji za utvr­đi­va­nje rat­nih zlo­či­na. Br­zo će se spri­ja­te­lji­ti i kad, ubr­zo po­tom, i Mi­hiz stig­ne u Be­o­grad, njih dvo­ji­ca za­jed­no će i sta­no­va­ti u jed­noj tje­skob­noj so­bi u stro­gom cen­tru gra­da, u Si­mi­noj 9a, na pr­vom spra­tu. Ta so­ba po­sta­će je­din­stve­no stje­ci­šte ne­vje­ro­vat­no am­bi­ci­o­zne, ali i ne­vje­ro­vat­no da­ro­vi­te gru­pe bu­du­ćih srp­skih in­te­lek­tu­a­la­ca. Ne­po­di­je­lje­no je mi­šlje­nje da ni­ka­da ni do­tad ni od ta­da ni­je bi­lo ta­kve gru­pe isto­mi­šlje­ni­ka, ko­ja će se odr­ža­ti de­ce­ni­ja­ma, i to bez ob­zi­ra na sve raz­li­ke me­đu nji­ma, po­put For­saj­to­vih: mo­gli su se me­đu so­bom ne sla­ga­ti, ali ako ih ne­ko sa stra­ne tak­ne, dje­la­li su svi za jed­nog...
Vra­ti­mo se, još ma­lo, na tu ta­ko­re­ći stu­dent­sku so­bu u Si­mi­noj 9a, u ko­joj, ka­ko se Mi­hiz sje­ća, „vra­ta...ni­ka­da ni­je­su bi­la za­klju­ča­na” i u ko­ju se „ula­zi­lo ko ho­će i kad ho­će”. Pri­ja­te­lji se tu oku­plja­ju ra­di raz­go­vo­ra, ra­di ras­pra­va o zbi­va­nji­ma, o do­ga­đa­nji­ma u te­ku­ćem ži­vo­tu, pa i o no­voj vla­sti – njoj upu­ću­ju čak i za­mjer­ke, i to u pri­su­stvu dvo­ji­ce agit­pro­po­va­ca, Ćo­si­ća i Isa­ko­vi­ća. I dok Ćo­sić raz­go­vo­re pra­ti sa za­ni­ma­njem pa i po­vla­đi­va­njem, Isa­ko­vić, pak, je­dva vje­ru­je da uop­šte ima onih ko­ji ne vje­ru­ju u re­vo­lu­ci­ju, u so­ci­ja­li­zam, u „svi­je­tlu bu­duć­nost” ko­ja tra­je.
U so­bi ni­je bi­lo kre­ve­ta, sa­mo obič­na pe­ri­na na po­du, ne­ka nje­mač­ka će­bad i dva pr­lja­va jor­ga­na; knji­ge raz­ba­ca­ne na sve stra­ne; pr­lja­ve ča­še za vo­du, li­me­ne por­ci­je, te­gle od tur­ši­je i pek­me­za... U ćo­šku zar­đa­la pu­ška, rat­ni tro­fej Vo­je Đu­ri­ća, iz Pan­če­va, gdje je bio i pr­vi po­sli­je­rat­ni ko­man­dant Okru­žne mi­li­ci­je (tu je, i srio i upo­znao Mi­hi­za, na bra­nju ku­ku­ru­za). Mi­hiz je u toj so­bi bio po­va­zdan, či­tao bez pre­stan­ka, raz­ne knji­ge, me­đu nji­ma i Mark­sov Ka­pi­tal.
Ćo­sić se sje­ća i da je Mi­ća Po­po­vić bio (i ostao) „naj­bli­ži i naj­zna­čaj­ni­ji pri­ja­telj” sta­na­ra ove so­be. Mi­hiz je svo­jim pri­ja­te­lji­ma s odu­še­vlje­njem re­ci­to­vao „Apo­te­o­zu” Mi­lo­ša Cr­njan­skog, ali i „Sr­bi­ju” Oska­ra Da­vi­ča.
(NA­STA­VI­ĆE SE)