PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Gru­pa is­tak­nu­tih pi­sa­ca uče­stvo­va­la je na knji­žev­noj tur­ne­ji po Bo­sni. Iz mno­štva uti­sa­ka i da­lje tra­ju u mom sje­ća­nju div­ni, ve­dri tre­nu­ci pro­ve­de­ni za sto­lom Bran­ka Ćo­pi­ća. On je, po obi­ča­ju, pri­čao ša­le, aneg­do­te i vi­ce­ve, a mi smo sa uži­va­njem slu­ša­li i ne­pre­kid­no se smi­ja­li. Za­hva­lju­ju­ći nje­mu, sa tur­ne­je sam po­nio ne­za­bo­rav­ne uti­ske. U sva­kom gra­du pri­re­đi­va­li su nam sve­ča­ne pri­je­me, ruč­ko­ve, ve­če­re, a u cen­tru pa­žnje uvi­jek je bio Bran­ko, iako su sa na­ma bi­li još De­san­ka Mak­si­mo­vić, Mi­ra Aleč­ko­vić i dru­gi pi­sci. Na uli­ca­ma mno­gi pro­la­zni­ci su se za­u­sta­vlja­li, gla­sno iz­go­va­ra­ju­ći: ,,Gle, Bran­ko Ćo­pić!... Eno Bran­ko!... Po­gle­daj­te, ono je Bran­ko Ćo­pić!“ To ga je ner­vi­ra­lo. Jed­nom čak ni­je mo­gao da se uz­dr­ži, već je jed­noj sre­do­vječ­noj že­ni lju­ti­to uz­vra­tio: „Pa šta ako je Ćo­pić, ni­je me­đed!“ U jed­noj se­o­skoj ško­li do­če­ka­lo nas je pu­no dje­ce zbi­je­ne u pro­stra­noj uči­o­ni­ci. S pu­no pa­žnje, u pot­pu­noj ti­ši­ni, slu­ša­li su onu ma­što­vi­tu Ćo­pi­će­vu pri­ču o dje­ča­ku ko­ji le­ti na zma­je­vim kri­li­ma. U tom je­dan od za­ne­se­nih ma­li­ša­na gla­sno re­če: ,,Ala la­že!” uči­te­lji oštro po­gle­da­še i za­pri­je­ti­še pr­stom dje­ča­ku, a Bran­ko na­sta­vi da či­ta. Ka­sni­je smo to vi­še pu­ta pre­pri­ča­va­li i smi­ja­li se za­jed­no sa Bran­kom.
Po­sli­je sva­kog knji­žev­nog su­sre­ta pi­sci su du­go bi­li op­sjed­nu­ti dje­com ko­ja su tra­ži­la auto­gra­me. Obič­no smo sje­dje­li je­dan do dru­gog, a po­red nas su u re­du pro­la­zi­li đa­ci i pri­no­si­li nam svo­je sve­ske, knji­ge i pa­pi­re. Ćo­pić nas je u ša­li upo­zo­rio: ,,Pa­zi­te da vam man­gu­pi ne pod­ne­su ka­kvu mje­ni­cu, kao što je me­ni pod­va­lio ne­ki Ra­le Bub­njar“.
Po za­vr­šet­ku tur­ne­je ot­pu­to­va­li smo u spa­va­ćim ko­li­ma iz Sa­ra­je­va u Be­o­grad. Na­šav­ši se s njim u istom ku­peu, pre­pu­stio sam mu da iza­be­re le­žaj. Je­dan kre­vet je bio vr­lo vi­so­ko i do nje­ga se ni­je bi­lo la­ko po­pe­ti, pa mi je Bran­ko re­kao: „Mi­len­ko, ti si mla­đi, pop­ni se na gor­nji le­žaj”. To sam od­mah ura­dio, je­dva če­ka­ju­ći da se po­sli­je na­por­nog da­na pre­dam snu. Ali, Bran­ku se ni­je spa­va­lo. Du­go je sta­jao na no­ga­ma po­red mog le­ža­ja i pri­čao mi o sve­mu i sva­če­mu. Po­vje­rio mi je i ne­ke in­tim­ne taj­ne, kao da je htio da i se­be i dru­ge uvje­ri da ga vri­je­me još ni­je pre­ga­zi­lo. ,,Je­sam li ti pri­čao ka­ko sam Mi­ku Špi­lja­ka pred­lo­žio za na­gra­du za hu­mor?“ pi­tao je i na­sta­vio: ,,O Špi­lja­ku, ta­da­šnjem pred­sjed­ni­ku Sa­ve­znog iz­vr­šnog vi­je­ća, če­sto su se u štam­pi po­ja­vlji­va­li sa­ti­rič­ni tek­sto­vi i ka­ri­ka­tu­re, ali je on sve to ši­ro­ko­gru­do pri­hva­tao. U Udru­že­nju hu­mo­ri­sta Sr­bi­je u pr­vi mah su se za­ču­di­li mom pred­lo­gu, ali su se slo­ži­li sa mnom kad sam obra­zlo­žio da ga ne pred­la­žem za pi­sa­nje hu­mo­ri­stič­kih tek­sto­va, već za to­le­ran­tan od­nos pre­ma hu­mo­ru i sa­ti­ri na nje­gov ra­čun. Bi­lo je ne­iz­vje­sno ka­ko će on na to re­a­go­va­ti, ali je i ovo­ga pu­ta Mi­ka po­ka­zao svo­ju ši­ri­nu – pri­hva­tio je na­gra­du. Pri­li­kom sve­ča­nog uru­či­va­nja na­gra­de po­tra­žio me je po­gle­dom po sa­li i lju­ba­zno mi se ja­vio – po če­mu sam za­klju­čio da zna ko ga je pred­lo­žio”.
Po­tom mi je pri­čao o svo­jim ri­jet­kim su­sre­ti­ma sa Ti­tom. Na jed­nom sve­ča­nom ruč­ku Ti­to je sje­dio na če­lu, a Ćo­pić na za­če­lju po­du­gač­kog sto­la. U po­čet­ku je at­mos­fe­ra bi­la ozbilj­na, svi su pa­žlji­vo slu­ša­li ono što je go­vo­rio Ti­to i oni oko nje­ga. No, Ćo­pić ni­je mo­gao da mi­ru­je, po­čeo je da pri­ča vi­ce­ve i ša­le. Sve če­šće se oko nje­ga čuo smi­jeh, pa je Ti­to re­kao: „Bran­ko, pri­čaj gla­sni­je, da se i mi smi­je­mo”.
Ta­ko je Bran­ko za­smi­ja­vao sve oko se­be.(NA­STA­VI­ĆE SE)