PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Do­bri­ca Ćo­sić ka­že da je Mi­hiz u Si­mi­noj 9a obič­no „le­žao, pu­šio pi­kav­ce i kao iz mi­tra­lje­za si­pao svo­je mu­dro­sti...”; kri­ti­ko­vao je re­žim iako je bio sko­je­vac, čak i kan­di­dat za čla­na Par­ti­je. Ćo­sić je, na­pro­tiv, bio „do­bri bog” Si­mi­ne 9a, va­zda ih šti­te­ći u Agit­pro­pu CK KPJ, či­ji je uva­že­ni član bio, ali i pi­sac po­čet­nik ko­ji se već uspje­šno ogle­dao u no­vi­nar­stvu, kao ured­nik Mla­dog bor­ca. Po­čeo je ta­da da pi­še i pri­če, vo­li umjet­nost uop­šte, kao i nje­go­vi no­vi pri­ja­te­lji.
Mi­ća Po­po­vić će Si­mi­nu 9a na­zva­ti „ku­ća je­re­si” jer se u njoj mo­glo sva­šta ču­ti, sva­ka­kve za­mjer­ke no­voj vla­sti. Sam Mi­hiz, mno­go go­di­na ka­sni­je, tvr­di­će da je to oku­plja­nje u Si­mi­noj 9a bi­lo je­din­stve­no mul­ti­di­sci­pli­ni­ra­no dru­že­nje pi­sa­ca, na­uč­ni­ka i sli­ka­ra. De­jan Me­da­ko­vić, u Efe­me­ri­su, ova­ko ob­ja­šnja­va ka­ko se ovo dru­štvo u Si­mi­noj 9a uop­šte oku­pi­lo: „Do­bro­tom Spo­men­ke Mi­ri­lo­vić, stu­dent­ki­nje en­gle­skog je­zi­ka, že­ne neo­bič­ne in­te­li­gen­ci­je i sna­ge... Mi­hiz i Vo­ja use­lje­ni su u ovu so­bu. Ubr­zo, ona je po­sta­la neo­bič­no stje­ci­šte još neo­bič­ni­jih po­sje­ti­la­ca...”
Mi­hiz je na stu­di­ja­ma knji­žev­no­sti – slu­ša pre­da­va­nja Alek­san­dra Be­li­ća (sin­tak­sa srp­skog je­zi­ka), Ra­do­va­na La­li­ća (no­va ru­ska knji­žev­nost, isto­ri­ja ru­skog je­zi­ka), Pe­tra Mi­tro­pa­na (ob­li­ci ru­skog je­zi­ka), Kre­ši­mi­ra Ge­or­gi­je­vi­ća (gra­ma­ti­ka če­škog je­zi­ka), Dra­go­lju­ba Pa­vlo­vi­ća (na­rod­na knji­žev­nost), Pe­tra Ko­len­di­ća (knji­žev­nost Ju­žnih Slo­ve­na), za­tim pre­da­va­nja iz isto­ri­je sred­njeg vi­je­ka... Pi­sci na­ci­o­na­li­sti u nje­ga već gle­da­ju „kao u iko­nu”: go­di­lo im je šta i ka­ko mi­sli o no­voj knji­žev­no­sti, o no­voj vla­sti.
On žuč­no kri­ti­ku­je na­ro­či­to no­ve pje­sni­ke ko­ji po­di­la­ze toj no­voj vla­sti. I sam pi­še pje­sme, vaj­ka­ju­ći se da ni­je ro­đe­ni pje­snik, da lir­ske sti­ho­ve pi­še bez udvo­ri­štva. Do­bri­ci Ćo­si­ću sme­ta što se Mi­hiz to­kom ras­pra­va u Si­mi­noj 9a to­li­ko „ko­čo­pe­ri” a ne shva­ta da je „sve po­slje­di­ca re­vo­lu­ci­je ko­ja je u to­ku”... kao što je na vi­dje­lo i opor­tu­ni­zam mi­je­nja­nja dru­štva, to­ka re­vo­lu­ci­je. Za Do­bri­cu Mi­hiz je „raz­ma­že­ni ne­va­lja­lac” ko­ji ne že­li da pi­še „o he­ro­i­ci na­ših da­na”...
Dru­štvo se po­tom uve­ća­lo – Mi­hiz je upo­znao svo­ju bu­du­ću ži­vot­nu sa­put­ni­cu, stu­dent­ki­nju an­gli­sti­ke Mi­li­cu; Do­bri­ca stu­dent­ki­nju isto­ri­je umjet­no­sti Bo­ži­cu, Ži­vo­rad uči­te­lji­cu Ru­ži­cu, Mi­ća Po­po­vić stu­dent­ki­nju sli­kar­stva Ve­ru, Pa­vle Ivić stu­dent­ki­nju lin­gvi­sti­ke Mil­ku... i ta­ko re­dom, svi do jed­nog.
Mi­hiz naj­zad uob­li­ča­va i svo­ju pr­vu knji­gu; ci­je­lo nje­go­vo dru­štvo s ne­str­plje­njem je oče­ku­je. Bi­la je to knji­ga Pe­sme, ko­ju je štam­pao na obič­noj har­ti­ji, u pri­vat­noj štam­pa­ri­ji „Orao” (To­pli­čin ve­nac 4). Sve je jed­no­stav­no: na na­slov­noj stra­ni pi­še: B.M. Mi­hiz – Pe­sme, Be­o­grad, 1947. Pri­ja­te­lji su uze­le na se­be da zbir­ku ras­pro­da­ju, a oni su i nov­ča­no po­mo­gli da se dje­lo od­štam­pa. U zbir­ci je dva­de­se­tak pje­sa­ma, me­đu ko­ji­ma i jed­na pro­gram­ska – „Ko­jim smje­rom”. Ovom svo­jom pje­smom iza­zvao je gnjev „sta­re gar­de” pi­sa­ca; na­ro­či­to se po­vri­je­đe­nom osje­ti­la De­san­ka Mak­si­mo­vić: go­di­na­ma ni­je mo­gla da mu opro­sti na­čin na ko­ji je „ušla u pje­smu”. Sam Mi­hiz unio je u ove sti­ho­ve i se­be – on se već pot­pi­su­je kao Mi­hiz. Nje­go­vi sa­vre­me­ni­ci ni­je­su uspje­li da od­go­net­nu ot­ku­da taj do­da­tak nje­go­vom ime­nu.
Pri­ča o Mi­hi­zo­vim pje­sma­ma, a na­ro­či­to o pje­smi „Ko­jim smje­rom”, ši­ri se po be­o­grad­skoj čar­ši­ji. Svi shva­ta­ju da se ova po­e­zi­ja sa­svim raz­li­ku­je od one ko­ju su mo­gli pro­či­ta­ti u Mla­do­sti, gla­si­lu mla­dih pi­sa­ca (pr­vi broj iza­šao je u no­vem­bru 1945), u ko­me su svo­je sti­ho­ve ob­ja­vlji­va­li Ri­sto To­šo­vić, Mi­ra Aleč­ko­vić, Zo­ran Mi­šić, Ve­les Pe­rić, Slav­ko Vu­ko­sla­vlje­vić, Slo­bo­dan Ga­lo­ga­ža, Ra­de Kon­stan­ti­no­vić, Dra­go­slav Gr­bić... Mi­hiz je nji­ho­ve pje­sme pro­sto – pre­zi­rao. Isti­na, bio je i on na rad­nim ak­ci­ja­ma, na iz­grad­nji Že­lje­zni­ka i na pru­zi Brč­ko–Ba­no­vi­ći, i ta­mo, „u krat­kim pan­ta­lo­na­ma, upa­lih gru­di, tan­kog vra­ta, go­lo­glav”, ka­ko je u svo­jim me­mo­a­ri­ma za­pi­sao ru­si­sta Mi­lo­sav Ba­bo­vić, bri­ga­di­ri­ma re­ci­to­vao sti­ho­ve.
Mi­ro­slav Ba­bo­vić u po­me­nu­tim me­mo­a­ri­ma ve­li da se, ina­če, na rad­noj ak­ci­ji u Že­lje­zni­ku Mi­hiz ni­je is­ti­cao u ra­du jer to „ni­je ni mo­gao, ona­ko žgo­ljav i ne­jak... a pot­cje­nji­vao je sve sa či­me se ni­je sla­gao – ismi­ja­vao je nas ko­ji smo uče­stvo­va­li u pr­vo­maj­skoj pa­ra­di; po­sma­trao je pa­ra­du sa tro­to­a­ra u Va­si­noj uli­ci i, ka­da smo na­i­šli, ne­ko je od na­ših čuo da je do­ba­cio: Ga­zi, ga­zi, mar­vo!”
Mo­gao se u vri­je­me fe­ri­ja vi­dje­ti ka­ko iz­la­zi iz Si­mi­ne 9a, naj­če­šće sa du­gaj­li­jom Ži­kom Stoj­ko­vi­ćem i Do­bri­com Ćo­si­ćem, ko­ga su iz mi­lo­šte zva­li Ge­dža. Po pri­ro­di „bi­star, kri­ti­čan i pro­nic­ljiv”, Mi­hiz je uvje­ren, s ob­zi­rom na sve pri­li­ke, da će „odo­lje­ti i pro­lje­će i je­sen”. Ži­ku Stoj­ko­vi­ća oba­vje­šta­va: „Bi­ću pje­snik...”(NA­STA­VI­ĆE SE)