PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


De­san­ka Mak­si­mo­vić je ne­ko­li­ko pu­ta bi­la gost u mo­joj ku­ći u Ba­ru. Kad je do­šla pr­vi put, sva dje­ca iz kom­ši­lu­ka iz­ve­la su pred njom ra­zno­vr­stan pro­gram – re­ci­ta­ci­je, pje­sme i igre. Moj otac joj je iz pče­li­nja­ka do­nio zdje­li­cu me­da. Po­što ga je po­je­la, De­san­ka je u sti­ho­vi­ma za­tra­ži­la: „De­da, ja bih još me­da!”, ma­da su njih dvo­je ro­đe­ni iste go­di­ne. Di­vi­la se lje­po­ti na­še sta­re ku­će. Po­sli­je ze­mljo­tre­sa 1979. go­di­ne, sreo sam se sa De­san­kom u No­vom Sa­du. Dok je pred­sje­da­va­la Zma­je­vim igra­ma, za tre­nu­tak je pre­ki­nu­la sjed­ni­cu i pi­ta­la: „Mi­len­ko, šta je s onom va­šom le­pom ku­ćom u Ba­ru?” „Sru­še­na je”, od­go­vo­rio sam. „Ona le­pa ku­ća sru­še­na?” za­pre­pa­šće­no je upi­ta­la. „Sru­še­na, već sam po­čeo da gra­dim no­vu”.
Na nje­nom li­cu uoča­va­la se istin­ska tu­ga.
Dru­gi put je do­šla za­jed­no sa ru­skim pje­sni­kom Vik­to­rom Du­bra­vi­nom. Dok sam ih vo­zio pre­ma Mi­lo­če­ru, De­san­ka mi je pri­ča­la o svom pri­ja­te­lju iz Mo­skve, ko­ji je u ra­tu bio pi­lot i dok je mi­tra­lji­rao nje­mač­ke bun­ke­re, sru­šio se s avi­o­nom. Du­go je bio u ko­mi, a na nje­go­vom če­lu osta­li su vi­dlji­vi ožilj­ci. De­san­ka se ša­li­la da je on tom pri­li­kom že­sto­ko po­tre­sao mo­zak i to se pri­mje­ću­je u nje­go­voj po­e­zi­ji. Za­va­ljen na zad­njem sje­di­štu auto­mo­bi­la, Vik­tor je sa di­vlje­njem po­sma­trao ras­cvje­ta­le žu­ke. Iz­va­dio je no­tes i po­čeo da o nji­ma pi­še pje­smu. Pi­tao me ka­ko se zo­ve to žu­to cvi­je­će, a ja sam mu ka­zao bo­ta­nič­ki na­ziv br­ni­stra.
Vra­ti­li smo se u Rap, gdje nam je mo­ja su­pru­ga De­sa spre­ma­la ru­čak. Vik­tor nam je či­tao pje­smu „Br­ni­stra”, a De­san­ka je, stih po stih, pre­vo­di­la. U znak za­hval­no­sti za do­bar ru­čak, Vik­tor je tu pje­smu po­sve­tio De­san­ki Rat­ko­vić.
Ne­ko­li­ko pje­sa­ma Du­bra­vin je po­slao „Stva­ra­nju”.
Pre­vo­di­lac Du­šan Đu­ri­šić ni­je znao šta je br­ni­stra i te­le­fo­nom je po­zvao Če­da Vu­ko­vi­ća da mu ka­že šta je to, ko­ji mu je ob­ja­snio da je to u na­ro­du po­zna­ta žu­kva ili žu­ka. Na dan uru­či­va­nja Nje­go­še­ve na­gra­de De­san­ki Mak­si­mo­vić, mo­ja su­pru­ga i ja do­pu­to­va­li smo na Ce­ti­nje.
Sta­li smo u po­du­ži red obo­ža­va­la­ca De­san­ke Mak­si­mo­vić, ko­ji su če­ka­li da joj če­sti­ta­ju. Ona je mje­sec da­na pri­je to­ga slo­mi­la no­gu i ho­da­la na šta­ka­ma, pa je če­stit­ke pri­ma­la sje­de­ći na sto­li­ci. Iz­nad nje na no­ga­ma je sta­jao pred­sjed­nik Pred­sjed­ni­štva Cr­ne Go­re Mi­šo Vla­ho­vić, brat Velj­ka Vla­ho­vi­ća.
Ja sam če­sti­tao De­san­ki i pred­sta­vio joj svo­ju su­pru­gu.
– Znam ja mo­ju ime­nja­ku! – dvi­je De­san­ke su se sr­dač­no po­lju­bi­le.
– To je naj­bo­lja uči­te­lji­ca u Cr­noj Go­ri – ka­zao je pred­sjed­nik.
– Ni­sam to zna­la – re­kla je De­san­ka Mak­si­mo­vić.
Mo­ja su­pru­ga joj je pre­da­la bu­ket cvi­je­ća i ko­ve­rat u ko­me su bi­li li­te­rar­ni ra­do­vi nje­nih uče­ni­ka o pje­sni­ki­nji.
– Ovo su mi naj­o­mi­lje­ni­ji po­klo­ni – ob­ra­do­va­la se De­san­ka i do­da­la: – Ovih da­na iz­la­zi iz štam­pe zbir­ka pje­sa­ma Vik­to­ra Du­bra­vi­na, ko­ju sam ja pre­ve­la. Jed­na od tih pje­sa­ma po­sve­će­na je Va­ma, dra­ga ime­nja­ki­njo. Kad iza­đe iz štam­pe, po­sla­ću vam je­dan pri­mje­rak.
De­san­ki Mak­si­mo­vić je još za ži­vo­ta po­dig­nut spo­me­nik. Nje­ni Va­ljev­ci do­ni­je­li su od­lu­ku da svo­joj pje­sni­ki­nji po­dig­nu spo­me­nik on­da ka­da je ima­la 90 go­di­na. Bron­za­na skulp­tu­ra u pri­rod­noj ve­li­či­ni, ko­ja je vjer­no do­ča­ra­va­la njen lik sa ka­rak­te­ri­stič­nim še­ši­rom, bi­la je go­to­va, ali se De­san­ki ni­je žu­ri­lo sa ovo­ga svi­je­ta. Ob­ja­vi­la je knji­gu „Ne­mam vi­še vre­me­na”, ali je ima­la vre­me­na da na­pi­še još tri-če­ti­ri knji­ge.
Va­ljev­ci su iz­gu­bi­li str­plje­nje i ri­je­ši­li da po­sta­ve spo­me­nik u pri­su­stvu pje­sni­ki­nje. Na­rav­no, ni­je­su u ka­me­no po­sto­lje upi­sa­li nje­no ime, već sa­mo SRP­SKOM PE­SNI­ŠTVU. Na sve­ča­nom ot­kri­va­nju spo­me­ni­ka, me­đu broj­nim go­sti­ma, bi­la je i De­san­ka Mak­si­mo­vić, sa nje­nim ne­iz­bje­žnim še­ši­rom, baš kao na spo­me­ni­ku.