PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U je­sen 1947, a on­da to­kom zi­me i pro­lje­ća 1948. slu­ša pre­da­va­nja Mi­o­dra­ga Ibrov­ca (fran­cu­ski je­zik i knji­žev­nost), Va­se Ču­bri­lo­vi­ća (srp­ska re­vo­lu­ci­ja i pre­gled no­vi­je isto­ri­je Ju­go­sla­vi­je), Ra­do­mi­ra Alek­si­ća (sta­ro­slo­ven­ski je­zik i isto­ri­ja srp­skog je­zi­ka), Ra­do­sla­va Bo­ško­vi­ća (upo­red­na gra­ma­ti­ka slo­ven­skih je­zi­ka), Ki­ri­la Ta­ra­nov­skog (gra­ma­ti­ka sa­vre­me­nog ru­skog je­zi­ka), Mi­ha­i­la Ste­va­no­vi­ća (di­ja­lek­to­lo­gi­ja, ma­ke­don­ski je­zik), Mi­ha­i­la Di­ni­ća (na­ci­o­nal­na isto­ri­ja), Mi­lo­ša N. Đu­ri­ća (ele­men­ti la­tin­skog je­zi­ka), Alek­san­dra Be­li­ća (gra­ma­ti­ka sa­vre­me­nog srp­skog je­zi­ka), Iva­na Bo­ži­ća (op­šta isto­ri­ja), Ve­li­bo­ra Gli­go­ri­ća (re­a­li­zam), Mi­la­na Bog­da­no­vi­ća (ra­ci­o­na­li­zam, ro­man­ti­zam), Vi­da Lat­ko­vi­ća (te­o­ri­ja knji­žev­no­sti).
U lje­to 1948. go­di­ne sa pri­ja­te­lji­ma sli­ka­ri­ma Mi­ćom Po­po­vi­ćem, Pe­trom Om­či­ku­som, Ba­tom Mi­ha­i­lo­vi­ćem od­la­zi u Za­dar. Po po­vrat­ku u Be­o­grad Mi­hiz ot­kri­va da su nje­go­vu so­bu u Si­mi­noj 9a „za­u­ze­li dru­gi”, ka­ko se sje­ćao nje­gov kar­lo­vač­ki pri­ja­telj, stu­dent me­di­ci­ne Ko­sta Po­po­vić, pa je mo­rao da na stan ode na Ču­bu­ru, kod Ži­ki­nog oca Alek­se.
I ta­da se, tvr­di Po­po­vić, to za­dar­sko dru­štvo, raz­o­ča­ra­no u pri­li­ke u ze­mlji, od­lu­ču­je da bje­ži pre­ko gra­ni­ce – ras­pi­ta­li su se i od­lu­či­li da to ura­de pre­ko Slo­ve­ni­je, da se do­ko­pa­ju Austri­je. Mi­hiz re­ša­va da, pri­je ne­go što kre­nu, još jed­nom ode u Srem­ske Kar­lov­ce – da se opro­sti sa tim svo­jim dra­gim mje­stom.
U Kar­lov­ce je pri­spio iz Iri­ga, od ro­di­te­lja, i to pje­ši­ce, pre­ko Fru­ške go­re. Po­po­vić je u svo­jim sje­ća­nji­ma za­bi­lje­žio da mu je Mi­hiz re­kao da je tom pri­li­kom ob­i­šao gim­na­zi­ju, dvor­sku ba­štu, in­ter­nat, oba­lu Du­na­va... sve nje­mu dra­ga mje­sta... a on­da je pred­ve­če kre­nuo na­trag, u Irig. Mrak ga je uhva­tio već na Stra­ži­lo­vu pa je noć pro­veo na čar­da­ku ko­ji su ko­ri­sti­li pla­ni­na­ri. Noć je bi­la pro­hlad­na, a on je, tek kad se u zo­ru ra­sa­nio, kre­nuo da­lje pre­ma Iri­gu. Pred Ho­po­vom osje­tio je pro­bo­de u gru­di­ma, na­red­nih da­na tre­sla ga je gro­zni­ca, vi­so­ka tem­pe­ra­tu­ra, ka­šalj, bo­lo­vi... Pre­hla­da ga je ve­za­la za po­ste­lju... Ko­sta Po­po­vić ga je na­go­vo­rio da od­mah do­đe u Be­o­grad a on­da ga od­veo kod svog ču­ve­nog pro­fe­so­ra dr Je­vre­ma Ne­delj­ko­vi­ća; ovaj je na­kon rend­gen­skog pre­gle­da po­tvr­dio ono što mu je pri­ja­telj u Iri­gu re­kao – za­pa­lje­nje po­re­bri­ce. Pro­fe­sor mu je pre­po­ru­čio od­mor, i Mi­hiz je za­do­vo­ljan kre­nuo na­trag, u ro­di­telj­sku ku­ću, u Irig. Od­u­stao je od emi­gri­ra­nja. Na tu od­lu­ku uti­ca­la je i Re­zo­lu­ci­ja In­for­mbi­roa, su­kob Ti­ta i Sta­lji­na, a i pri­ja­te­lji iz Si­mi­ne 9a, ubi­je­di­li su ga da „idu bo­lji da­ni”. Mi­hiz je pri­mljen za ku­sto­sa pri­prav­ni­ka u Mu­ze­ju Vu­ka i Do­si­te­ja.
Za­lju­bljen je u Mi­li­cu Ri­đe­vac, da­ro­vi­tu stu­dent­ki­nju an­gli­sti­ke, ko­ja je, uz sve­srd­nu po­dr­šku svo­jih pro­fe­so­ra Me­ri Sten­fild Po­po­vić i Vla­de­te Po­po­vi­ća, do­bi­la sti­pen­di­ju iz En­gle­ske, i oti­šla u Škot­sku, u Edin­burg. Njen otac Stan­ko Ri­đe­vac, ro­dom iz oko­li­ne Sto­pa­nje, ože­njen Ka­ta­ri­nom Pi­hler, ra­dio je kao vi­ši či­nov­nik u Be­o­grad­skoj za­dru­zi. Bi­li su po­no­sni na kćer­ku Mi­li­cu, Mi­lu – ka­ko su je iz mi­lo­šte zva­li. Sta­no­va­li su u Dal­ma­tin­skoj uli­ci, ka­mo ju je Mi­hiz do­pra­ćao, ne­pro­mjen­lji­vo za­lju­bljen. I ka­da je oti­šla na usa­vr­ša­va­nje je­zi­ka u En­gle­sku, dje­li­mič­no sa­ču­va­na pi­sma ot­kri­va­ju pri­ro­du nji­ho­vih od­no­sa. Sa Iri­škog ven­ca, 19. ja­nu­a­ra 1950. go­di­ne Mi­hiz joj pi­še: „Po­šao sam ku­ći na sla­vu (Sv. Jo­van) i za­pao sam u me­ća­vu i sni­jeg. Mo­ja Fru­ška go­ra do­če­ka­la me je ne­zgod­na i ne­go­sto­lju­bi­va. Ša­ljem vam odav­de uz mno­go po­zdra­va ma­lo na­še pa­non­ske bu­re i pre­gršt kon­ti­nen­tal­nog sni­je­ga. Vaš Mi­hiz”.
On se vo­lje­noj obra­ća na – vi, i ta­ko će osta­ti sve do ro­đe­nja kćer­ke, pu­ne dvi­je go­di­ne po­sli­je vjen­ča­nja. A 9. fe­bru­a­ra 1950. raz­gled­ni­com (ći­lim iz Sre­ma) Mi­li­ci je ja­vio ra­do­snu vi­jest: „Da­nas sam di­plo­mi­rao. Ni­je­sam ni glu­plji ni pa­met­ni­ji no do­sad. Vo­li vas Mi­hiz.”
Te je­se­ni 1950. „uhva­ti­li” su ga i po­sla­li na do­slu­že­nje voj­nog ro­ka – ura­ču­na­li su mu ma­lo onu ber­bu ku­ku­ru­za na iz­ma­ku ra­ta i pr­vih mje­se­ci oslo­bo­đe­nja. Po­sla­li su ga (su­ro­vo) u ju­go­i­stoč­nu Bo­snu, u Go­ra­žde, u Voj­no gra­đe­vin­sko pred­u­ze­će „Istra”, u tzv. rad­ni ba­ta­ljon. U Auto­bi­o­gra­fi­ji on je to ova­ko ob­ja­snio: „Iz vre­me­na ra­ta pri­zna­to mi je šest mje­se­ci i upu­ćen sam na do­slu­že­nje da­ljih šest mje­se­ci voj­nog ro­ka u sa­mo­stal­ni rad­ni ba­ta­ljon. Naj­vi­še se­ljač­kih mo­ma­ka, si­no­va ku­la­ka i ‘ne­pri­ja­telj­skih po­ro­di­ca’... biv­ših krat­ko­ro­kih ro­bi­ja­ša lo­po­va i pro­bi­svi­je­ta... mla­dih usta­ša i mo­bi­li­sa­nih čet­ni­ka, de­se­tak bu­du­ćih po­po­va... i par nas pro­ble­ma­tič­nih in­te­lek­tu­a­la­ca ne­po­dob­nih za re­zer­vne ofi­ci­re”.
Iz Go­ra­žda po­ru­ču­je Ži­ki Stoj­ko­vi­ću (25. apri­la): „Mo­lim te po­ša­lji mi smje­sta jed­nu do­bru re­ci­ta­ci­ju za 1. maj i o 1. ma­ju (do­bru u voj­nič­kom smi­slu!) Mi­hiz”. Za ko­ji dan bi­će de­mo­bi­li­san.
(NA­STA­VI­ĆE SE)