PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Naj­ve­ću knji­žev­nu re­pu­ta­ci­ju Gu­stav Kr­klec je po­sti­gao tri­de­se­tih go­di­na, on­da ka­da sam se ja ro­dio. Nje­go­ve mla­da­lač­ke sti­ho­ve ka­rak­te­ri­šu ras­pje­va­ni im­pre­si­o­ni­stič­ki za­no­si i iz­u­zet­na sen­zi­bil­nost za pri­ro­du i pej­zaš. Tek u po­od­ma­klim go­di­na­ma ob­ja­vio je svo­ju pr­vu zbir­ku pje­sa­ma za dje­cu „Te­le­graf­ske ba­sne” (1952). Ota­da je bio ra­do vi­đen gost na fe­sti­va­li­ma i knji­žev­nim su­sre­ti­ma pi­sa­ca za dje­cu. Sa njim sam bio u ži­ri­ju fe­sti­va­la „Ku­rir­ček” u Ma­ri­bo­ru. Ži­ri je sa­či­nja­va­lo šest pi­sa­ca, iz sva­ke re­pu­bli­ke po je­dan. Ima­li smo za­da­tak da ocje­nju­je­mo ro­ma­ne, pri­če i pje­sme pri­spje­le na kon­kurs. Pro­blem je is­kr­snuo na sa­mom po­čet­ku ra­da. Dra­gan Lu­kić je iz­ja­vio da mo­že ocje­nji­va­ti pri­če i pje­sme, ali ne i ro­ma­ne. Ni­je nam ob­ja­snio raz­lo­ge te svo­je od­lu­ke. Du­go smo ras­pra­vlja­li i do­go­va­ra­li se ka­ko da or­ga­ni­zu­je­mo rad ži­ri­ja. Pred­lo­žio sam da for­mi­ra­mo dva ži­ri­ja – je­dan za ro­ma­ne, či­ji bi pred­sjed­nik bio Kr­klec, i dru­gi za kra­će knji­žev­ne for­me, ko­jim bi pred­sta­vljao Lu­kić. Pred­log je od­mah pri­hva­ćen, uz Kr­kle­čev kom­pli­ment:
– Za­što ima­mo u ži­ri­ju Cr­no­gor­ca, ne­go da nam da­je pa­met­ne pred­lo­ge?
No, ni­je­smo se ta­ko sla­ga­li pri­li­kom vred­no­va­nja po­je­di­nih ro­ma­na. Ja sam pred­la­gao za na­gra­du je­dan ro­man (ka­sni­je sam sa­znao da je autor Đu­ri­ca La­bo­vić) u ko­me su pri­ka­za­ni ma­sov­ni zlo­či­ni usta­ša nad Sr­bi­ma 1941. go­di­ne. Naj­stra­šni­ja sli­ka: lju­di, že­ne i dje­ca, ve­za­ni za ru­ke sto­je u kru­gu, a u sre­di­ni tog kru­ga upa­lje­ni stog si­je­na. Dok se jed­na stra­na kru­ga sna­žno od­mi­če od ras­plam­sa­log si­je­na, dru­ga stra­na na­li­je­će na va­tru. Ta­ko se na­iz­mje­nič­no od­mi­ču i pri­mi­ču za­pa­lje­nom si­je­nu, da bi na kra­ju svi iz­go­re­li.
Gu­stav Kr­klec se su­prot­sta­vio mom pred­lo­gu, go­vo­re­ći:
– Usta­še ni­su ta­ko zvjer­ski ubi­ja­le.
Na­gra­di­li smo tri ro­ma­na. Autor jed­nog od njih bi­la je Du­ši­ca Lu­kić, Dra­ga­no­va su­pru­ga. Tek kad su de­ši­fro­va­ni auto­ri Dra­gan je ob­ja­snio da zbog to­ga on ni­je htio da od­lu­ču­je o na­gra­da­ma za ro­ma­ne.
Jed­nom smo Kr­klec i ja bi­li u ži­ri­ju be­o­grad­skih Ju-no­vo­sti, ali ovo­ga pu­ta smo se do­bro sla­ga­li.
Upo­znao nas je sa svo­jom li­je­pom kćer­kom ko­ja je s njim do­pu­to­va­la iz Za­gre­ba. U tu šar­mant­nu lje­po­ti­cu bi­li su za­lju­blje­ni mno­gi mla­di pi­sci, me­đu ko­ji­ma i Bra­na Pe­tro­vić. Jed­nom su se na vr­hu ka­le­meg­dan­ske tvr­đa­ve na­šli Gu­stav, nje­go­va kćer­ka i Bra­na. U jed­nom tre­nut­ku Bra­na se nad­nio pre­ko vr­lo vi­so­kog zi­da, oda­kle su mno­gi iz­vr­ši­li sa­mo­u­bi­stvo, i gla­som va­tre­nog za­lju­blje­ni­ka klik­nuo lje­po­ti­ci:
– Ako ti ka­žeš da sko­čim u am­bis, od­mah ću sko­či­ti!
Gu­stav je po­žu­rio da po­sa­vje­tu­je kćer­ku:
– Ne­moj mu ni u ša­li ka­za­ti da sko­či. Ko­li­ko je lud, on bi to i uči­nio!(Na­sta­vi­će se)