PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Na­kon od­slu­že­nja voj­nog ro­ka Mi­hiz se za­po­slio kao knji­žev­ni kri­ti­čar u Ne­djelj­nim in­for­ma­tiv­nim no­vi­na­ma (NIN), in­te­lek­tu­al­noj ne­djelj­noj re­vi­ji ko­ju je no­va vlast po­kre­nu­la uz sve­srd­no za­la­ga­nje sa­mih in­te­lek­tu­a­la­ca, pri­je svih Do­bri­ce Ćo­si­ća. Glav­ni ured­nik je nji­hov za­jed­nič­ki pri­ja­telj Naj­dan Pa­šić, čo­vjek od par­tij­skog po­vje­re­nja; on je, uz Ćo­si­će­ve sa­vje­te, for­mi­rao re­dak­ci­ju u ko­joj su sa­mo ku­rir Va­sa i Mi­hiz bi­li van­par­tij­ci! Bi­le su to no­vi­ne u ko­ji­ma su mla­di no­vi­na­ri na­sto­ja­li da osvo­je par­če slo­bo­de u mi­šlje­nju i pi­sa­nju.
Mi­hiz se ba­vio pi­sci­ma i knji­ga­ma; pru­žao je sve­srd­nu po­dr­šku pri­je sve­ga onim mla­di­ma ko­ji su upra­vo stu­pa­li na knji­žev­nu sce­nu, kao što su Vas­ko Po­pa, Mi­o­drag Mi­ja Pa­vlo­vić, Ste­van Ra­ič­ko­vić... po­sta­ju­ći isto­vre­me­no ne­mi­lo­sr­dan kri­ti­čar dog­mat­skih knji­ga i sta­ro­mod­nih pi­sa­ca. To je bi­lo to­li­ko ja­sno i uoč­lji­vo da je le­gen­dar­ni Sta­ni­slav Vi­na­ver re­kao da bi Mi­hiz od svo­jih kri­ti­ka mo­gao ob­ja­vi­ti knji­gu pod na­slo­vom „Di­za­nje u zvi­je­zde i na­bi­ja­nje na ko­lac”. Uči­te­lji su mu u to­me bi­li, pri­je svih, Jo­van Sker­lić i Sent-Bev, jed­na­ko po oštri­ni, ci­ni­zmu, zlo­re­ko­sti...
Ob­ja­vi­će te 1951. go­di­ne i svo­ju dru­gu knji­gu, opet jed­no­stav­nog na­slo­va „Ogle­di”; u njoj su štam­pa­na če­ti­ri ogle­da: „Srp­sko gra­đan­sko pje­sni­štvo 18. vi­je­ka”, „Bran­ko Ra­di­če­vić”, „Mi­ha­i­lo La­lić: Svad­ba” i „Iz­lo­žba sli­ka Mi­će Po­po­vi­ća”. Sa­mo je tekst o Bran­ku Ra­di­če­vi­ću već ob­ja­vljen ra­ni­je: „Bran­ko svo­jom ra­nom smr­ću pred­sta­vlja kod nas si­no­nim pre­sje­če­nog ži­vo­ta”, ve­li Mi­hiz u to­me ra­du. „Ži­vio je sa­mo dva­de­set i de­vet go­di­na. Tek je jed­nom no­gom bio za­ko­ra­čio u ži­vot kad ga je bo­lest po­ko­si­la. U knji­žev­no­sti pro­go­vo­rio je sa­mo svo­je pr­ve ri­je­či...” Na sto­ti­nak stra­ni­ca tek­sta Mi­hiz se ovim ogle­dom „odu­žio” pje­sni­ku ko­me se di­vio, isto­vre­me­no se ti­me odu­žu­ju­ći i Kar­lov­ci­ma i Stra­ži­lo­vu.
Kao no­vi­nar-kri­ti­čar NIN-a Mi­hiz ra­di od 1951. pa do 1954. go­di­ne. Za to vri­je­me, tvr­di Bo­ra Ćo­sić u svo­jim sje­ća­nji­ma (Kon­zul u Be­o­gra­du), „ni­je bi­lo vi­spre­ni­jeg, dr­ski­jeg i ne­pot­ku­plji­vi­jeg su­di­je u po­slo­vi­ma knji­žev­no­sti od nje­ga, uza svu nje­go­vu du­go­traj­nu za­sli­je­plje­nost na­ci­jom, vje­rom, bo­gom...” Mi­li­ca se ta­da vra­ća iz En­gle­ske, iz Eks­te­ra, gdje je pro­ve­la jed­nu škol­sku go­di­nu kao sti­pen­di­sta; u Be­o­gra­du do­bi­ja na­mje­šte­nje: pro­fe­sor je ene­gle­skog je­zi­ka u Di­plo­mat­sko-no­vi­nar­skoj ško­li.
Mi­hiz, za­jed­no sa pje­sni­kom Mi­la­nom De­din­cem, ob­ja­vlju­je stri­po­va­ni ži­vot Bran­ka Ra­di­če­vi­ća u Knji­žev­nim no­vi­na­ma. Tim po­vo­dom Do­bri­ca Ćo­sić pi­še Ži­ki Stoj­ko­vi­ću iz Vr­njač­ke Ba­nje: „Strip o Bran­ku – čist kič... Zbi­lja, čud­no je ka­ko dva pi­sme­na čo­vje­ka ima­ju ta­ko stra­ho­vi­te de­fek­te uku­sa”. Naj­zad, i Mi­hiz se že­ni, 1952. go­di­ne; ku­mo­vi na vjen­ča­nju bi­li su Ži­ka Stoj­ko­vić i De­jan Me­da­ko­vić. Vjen­ča­nje je oba­vlje­no u Iri­gu, u cr­kvi u ko­joj je kr­šten, a vjen­čao ga je otac Goj­ko. Mla­du je Mi­hiz do­veo na Sta­ro saj­mi­šte, gdje je već oform­lje­na ko­lo­ni­ja umjet­ni­ka, sli­ka­ra, va­ja­ra i pi­sa­ca.
Za­hva­lju­ju­ći pri­ja­te­lji­ma bli­skim mi­ni­star­ki pro­svje­te i kul­tu­re Mi­tri Mi­tro­vić Đi­las, Mi­hiz do­bi­ja vla­di­nu sti­pen­di­ju za jed­no­go­di­šnji stu­dij­ski bo­ra­vak u Pa­ri­zu. Tu sti­pen­di­ju is­po­slo­va­li su mu Oskar Da­vi­čo, Do­bri­ca Ćo­sić, Lu­le Isa­ko­vić i Ži­ka Stoj­ko­vić. Po do­la­sku u glav­ni grad Fran­cu­ske Ži­ki pi­še da se osje­ća „od­lič­no – stra­šno smo se po­pri­je­ko gle­da­li ja i Pa­riz, ali kad smo pri­šli bli­že je­dan dru­go­me, on­da smo vi­dje­li da ni­je­smo stra­ni obo­ji­ca”.
Mi­li­ci 4. ja­nu­a­ra 1953. iz Pa­ri­za pi­še: „Vri­je­me ni­je sa­mo no­vac, vri­je­me je ne­što što ov­dje u Pa­ri­zu iz­mi­če br­že ne­go no­vac, a pod­jed­na­ko ta­ko ne zna na šta je oti­šlo...” Iz Pa­ri­za će u NIN-u po­vre­me­no ob­ja­vlji­va­ti pri­lo­ge o po­zo­ri­šnim do­ga­đa­nji­ma, knji­žev­nim zbi­va­nji­ma, o lju­di­ma, iz­lo­žba­ma, pu­to­va­nji­ma... U me­đu­vre­me­nu, Ma­ti­ca srp­ska ga je, na pred­log Knji­žev­nog odje­lje­nja, iza­bra­la za svog čla­na sa­rad­ni­ka.
To­kom Mi­hi­zo­vog bo­rav­ka u Pa­ri­zu nje­go­va su­pru­ga ži­vi kod ro­di­te­lja, u Dal­ma­tin­skoj 80, „Dra­ga ma­la”, pi­sa­će Mi­li­ci 3. mar­ta 1953. go­di­ne, „če­sti­tam ti Fok­ne­ra (ob­ja­vljen je njen pre­vod Sve­ti­li­šta). Ti si zbi­lja si­la, sa­mo pa­zi ne­moj da pre­tje­ru­ješ u po­slu. Ne­ma ni­šta no­vo sem kon­cen­trič­nih kru­go­va mo­ga bo­rav­ka ov­dje: stal­no ši­re, za­o­kru­že­ni­je, pro­stra­ni­je. Pro­lje­će je već ne­ko­li­ko da­na, ne­mi­ran sam kao uvi­jek u to do­ba, i ma­lo ner­vo­zan. Ku­pu­jem knji­ge, či­tam, iz­la­zim i če­kam te­be...”
Sa­če­ka­će svo­ju dra­gu i vra­ti­će se po­čet­kom lje­ta u Be­o­grad – u to do­ba on je je­dan od ri­jet­kih srp­skih pi­sa­ca ko­ji je sa­vla­dao fran­cu­ski je­zik i knji­žev­nost, i re­dov­no pra­ti knji­žev­na zbi­va­nja u toj ze­mlji. Po­seb­no se „in­fi­ci­rao” po­zo­ri­štem; upra­vo u Pa­ri­zu za­met­nu­to je nje­go­vo bu­du­će za­ni­ma­nje: pi­sa­nje za te­a­tar.
(Na­sta­vi­će se)