PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Za Ća­mi­la Si­ja­ri­ća pr­vi put sam čuo 1953. go­di­ne, či­ta­ju­ći nje­go­vu knji­gu „Ram Bu­lja“, u ko­joj on za­ni­mlji­vo pri­ča o svom za­vi­ča­ju, lju­di­ma i nji­ho­vim gor­kim sud­bi­na­ma. Za Bi­hor, za­bi­tu pla­nin­sku vi­so­ra­van iz­me­đu Bi­je­log Po­lja i Ko­la­ši­na, mno­gi ni­je­su ni ču­li do po­ja­ve nje­go­vog ro­ma­na „Bi­hor­ci“, na­gra­đe­nog 1955. go­di­ne na kon­kur­su sa­ra­jev­ske „Na­rod­ne pro­svje­te”. Do­bio je vr­lo vri­jed­nu na­gra­du od mi­li­on di­na­ra i ta­ko po­stao naš pr­vi pi­sac mi­li­o­ner.
Ne­ki su mu da­li na­di­mak Ća­mi­li­on, po­sve­ću­ju­ći vi­še pa­žnje na­gra­di ne­go sa­mom ro­ma­nu.
Ne­što ka­sni­je, upo­znao sam se sa Ća­mi­lom u Ra­dio Sa­ra­je­vu. Zbog na­ših re­dak­cij­skih sa­sta­na­ka, ni­je­smo ima­li vre­me­na za du­ži raz­go­vor i dru­že­nje. Za to nam se obi­la­to pru­ži­la pri­li­ka 1979. go­di­ne, na Fe­sti­va­lu ju­go­slo­ven­skog ra­di­ja u Ohri­du. S njim i Hu­se­i­nom Tah­mi­šči­ćem pro­veo sam ne­ko­li­ko sa­ti u za­ni­mlji­vom raz­go­vo­ru. Pri­čao je po­la­ko, sli­ko­vi­to i me­ta­fo­rič- no. Da sam bi­lje­žio nje­go­vo pri­po­vi­je­da­nje, bi­la bi to go­to­va li­te­ra­tu­ra.
U raz­go­vo­ru smo ne­iz­bje­žno pro­ko­men­ta­ri­sa­li na­gra­du za ro­man „Bi­hor­ci”, ko­ja je ozna­či­la pre­lom i uz­di­gla ga do pi­je­de­sta­la be­smrt­ni­ka. Jer, „Bi­ho­r­ci” su iz­u­zet­no knji­žev­no dje­lo, bez ob­zi­ra na kon­tro­verz­ne ocje­ne knji­žev­nih kri­ti­ča­ra. Ju­na­ci to­ga dje­la, te­ški, kat­kad sa mra­kom u se­bi, tvr­di kao ze­mlja po ko­joj ga­ze, pri­mi­tiv­ni, si­ro­vi, ras­tr­za­ni stra­sti­ma i po­hle­pa­ma, da­ti su sa ubje­dlji­vom ži­vot­no­šću. Pi­tao sam Ća­mi­la ka­ko su ze­mlja­ci do­če­ka­li nje­go­vu na­gra­du.
Pri­čao mi je ka­ko je to i za njih bi­lo ve­o­ma dra­go pri­zna­nje. Ta­da ga je po­sje­ti­la u Sa­ra­je­vu jed­na de­le­ga­ci­ja iz rod­nog se­la Ši­po­vi­ce, do­ni­je­la mu ka­cu sko­ru­pa i dru­ge po­klo­ne. Sma­trao je da se­lja­ci du­blje vo­le ne­go otu­đe­ni sta­nov­ni­ci gra­da. Se­o­ski lju­di su vi­še ve­za­ni jed­ni za dru­ge i nji­ho­va je lju­bav ja­ča.
Če­sti mo­tiv u Si­ja­ri­će­vim pri­po­vjet­ka­ma je vo­da, ele­me­nat ko­ji je isto­vre­me­no ne­za­mjen­lji­va ljud­ska po­tre­ba i sim­bol ljud­skog na­pret­ka. Ka­rak­te­ri­stič­na je u tom po­gle­du pri­po­vi­jet­ka „Bu­nar”. Glav­ni ju­nak Džim­šir Tu­ho­vac stal­no sa­nja vo­du i žar­ko že­li da je na­đe u su­vom po­lju. On je po­sti­gao svoj cilj i svo­je ve­li­ko dje­lo pla­tio ži­vo­tom. Ka­zao sam Ća­mi­lu da sam tu pri­ču unio u jed­nu svo­ju či­tan­ku i pi­tao ga za­što je glav­nom ju­na­ku od­re­dio ta­kvu sud­bi­nu, što je on ova­ko obra­zlo­žio: Ja sam kao đak u Sko­plju slu­šao je­dan di­van go­vor Bra­ni­sla­va Nu­ši­ća. Go­vo­rio je pri­li­kom ot­kri­va­nja spo­me­ni­ka đa­ci­ma pa­lim u Pr­vom svjet­skom ra­tu. Re­kao je da se iz­gra­di tvr­di grad Ska­dar na Bo­ja­ni, bi­lo je po­treb­no da se u nje­go­ve te­me­lje uzi­da ekvi­va­lent nje­go­ve vri­jed­no­sti – i uzi­da­na je mla­da Goj­ko­vi­ca. Da se stvo­ri slo­bod­na otadž­bi­na u pro­šlom ra­tu, bi­lo je po­treb­no da se u nje­ne te­me­lje uzi­da ekvi­va­lent nje­ne vri­jed­no­sti, i uzi­da­na je ci­je­la jed­na mla­dost. A to je za me­ne zna­či­lo: ako ho­ćeš da do­bi­ješ ne­što ve­li­ko, mo­raš na dru­gi tas te­ra­zi­ja sta­vi­ti od­go­va­ra­ju­ću vri­jed­nost, što zna­či ni­šta ne­ma dža­be. I sto­ga – mo­tiv za pri­po­vi­jet­ku „Bu­nar” ja sam pro­vje­ra­vao baš ovim mje­ri­lom.
Jed­no­stav­no – mi­slio sam na Ska­dar. Da­kle: ako onaj moj Tu­ho­vac ho­će da is­ko­pa vo­du u su­hom Me­laj­skom po­lju, on­da mo­lim – ne­ka to pla­ti svo­jim ži­vo­tom.
Naš raz­go­vor ćut­ke je i pa­žlji­vo slu­šao Hu­se­in Tah­mi­ščić, is­tak­nu­ti sa­ra­jev­ski knji­žev­ni kri­ti­čar. Ne­ka­da je bio i omla­din­ski pr­vak Ju­go­sla­vi­je u ša­hu, ali je zbog ja­ko ošte­će­nog vi­da za­po­sta­vio i knji­žev­nost i šah. Že­lje­li smo i on i ja da od­i­gra­mo par­ti­ju ša­ha, ali gdje da na­đe­mo gar­ni­tu­ru? Ća­mil je ustao, po­šao do ho­tel­ske re­cep­ci­je i do­nio šah. Igra­ju­ći sa Hu­se­i­nom, uočio sam nje­gov ša­hov­ski ta­le­nat, ali zbog sla­bog vi­da če­sto je pre­vi­đao fi­gu­re.
Ća­mil je me­ra­klij­ski za­gle­dao sva­ku že­nu ko­ja bi pro­la­zi­la po­red na­šeg sto­la.
Mi­len­ko – obra­tio mi se – ti si mla­đi, što ne pri­đeš ne­koj od ovih lje­po­ti­ca!
Ne vi­dim ni­jed­nu ljep­šu od mo­je De­se – od­go­vo­rio sam mu.
Na­šem sto­lu pri­šao je moj ko­le­ga Ra­do­van Ja­blan i sni­mio nas fo­to­graf­skim apa­ra­tom. Na tom fe­sti­va­lu Ra­do­van je osvo­jio pr­vu na­gra­du za ra­dio-re­por­ta­žu, a na ra­ni­jim fe­sti­va­li­ma na­gra­đi­van je još šest pu­ta.
Nje­go­vu fo­to­gra­fi­ju ču­vam kao dra­gu uspo­me­nu na svu tro­ji­cu: Si­ja­ri­ća, Tah­mi­šči­ća i Ja­bla­na.
Tri ili če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je mo­ja su­pru­ga De­sa i ja sre­li smo na uli­ci Ća­mi­la Si­ja­ri­ća. Bje­še do­šao na sjed­ni­cu Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka, či­ji je bio član.
Kad sam ga upo­znao sa su­pru­gom, uz­vik­nuo je: To je ta De­sa! Baš sam že­lio da Vas vi­dim. On mi je u Ohri­du re­kao da me­đu ono­li­ko že­na ne vi­di ni­jed­nu ljep­šu od nje­go­ve De­se!
Obo­je su se na­smi­ja­li na moj ra­čun.
Slje­de­će, 1985. go­di­ne, u no­vi­na­ma je ob­ja­vlje­na vi­jest: Pi­sac Ća­mil Si­ja­rić po­gi­nuo u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći. Do­ne­kle je nje­go­va sud­bi­na bi­la slič­na sud­bi­ni nje­go­vog ze­mlja­ka, knji­žev­ni­ka Lju­bo­mi­ra Cvi­je­ti­ća iz Bi­je­log Po­lja, ko­ji se kao i on na­sta­nio u Sa­ra­je­vu, i na isti na­čin stra­dao od ne­sa­vje­snog vo­za­ča na jed­noj od sa­ra­jev­skih uli­ca.(Na­sta­vi­će se)