PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po po­vrat­ku iz Fran­cu­ske, na­sta­ni­će se sa su­pru­gom na Sta­rom saj­mi­štu, u pa­vi­ljo­nu broj 5, tzv. Ita­li­jan­skom, u ko­me su već sta­no­va­li nje­go­vi pri­ja­te­lji sli­ka­ri, va­ja­ri i dru­gi umjet­ni­ci. Na­sta­vi­će da pi­še u NIN-u. Isi­do­ru Se­ku­lić po­sje­ću­je po­vre­me­no, za­jed­no sa Mi­li­com. Isi­do­ra u obo­ma ima na­či­ta­ne i oba­vi­je­šte­ne sa­go­vor­ni­ke, ko­ji po­zna­ju en­gle­sku i fran­cu­sku knji­žev­nost, i ona tim raz­go­vo­ri­ma „uto­lju­je” svo­ju bes­kraj­nu ra­do­zna­lost – uz, na­rav­no, no­vi­ne i knji­žev­ne re­vi­je ko­je po­vre­me­no po­za­mlju­je iz fran­cu­ske i en­gle­ske či­ta­o­ni­ce.
Na Saj­mi­štu se oku­pi­lo li­je­po dru­štvo za raz­go­vo­re, ras­pra­ve, di­sku­si­je o umjet­no­sti, ali i o pri­li­ka­ma u dru­štvu. Uz­gred, ovo gru­pi­sa­nje umjet­ni­ka na Saj­mi­štu ni­je pro­ma­klo bud­nom oku po­li­ci­je. Uho­di­la ih je pri­lje­žno: ku­da se kre­ću, s ki­me se dru­že, šta pri­ča­ju... Mla­di po­zo­ri­šni re­di­telj Pa­vle Ugri­nov (pse­u­do­nim Va­si­li­ja Po­po­vi­ća) bio je u to vri­je­me čest po­sje­ti­lac Sta­rog saj­mi­šta, dru­že­ći se sa sli­ka­ri­ma, ali i pi­sci­ma. Osta­vio je u svo­jim sje­ća­nji­ma za­pis o jed­nom na­iz­gled neo­ba­ve­znom raz­go­vo­ru s ne­po­zna­tim sa­rad­ni­kom Ud­be, ko­ji je kao slu­čaj­no po­me­nuo Mi­hi­za: „Vi na Saj­mi­štu sva­ka­ko po­zna­je­te Mi­hi­za? Mno­go se o nje­mu pri­ča – mo­ra da je za­ni­mljiv čo­vjek...?” Ne po­zna­jem ga do­bro... Vi­đam ga... Zna­ti­želj­nik kao na­iv­no za­pit­ku­je da­lje: „Mo­ra da je kod nje­ga ži­vo? Kod nje­ga do­la­zi i Mi­lo­van Đi­las... „Ne po­zna­jem Đi­la­sa... a i ne in­te­re­su­je me...”
Ugri­nov je upra­vo na Saj­mi­štu, u ate­ljeu Mi­će Po­po­vi­ća, re­ži­rao Be­ke­tov avan­gard­ni ko­mad „Če­ka­ju­ći Go­doa”, ko­me su pri­su­stvo­va­li svi ži­te­lji ko­lo­ni­je, me­đu nji­ma i Mi­hiz sa Mi­li­com. Đi­las, iako je bio po­zvan, ni­je do­šao. Mi­haj­lo­vi­ći će na Sta­rom saj­mi­štu do­bi­ti i pri­no­vu – 10. sep­tem­bra 1954. go­di­ne ro­di­će se kćer­ka Mi­la (po­to­nji in­že­njer ar­hi­tek­tu­re), ko­ju će kr­sti­ti u Sve­to­sav­skoj cr­kvi.
Naj­po­zna­ti­ji di­si­dent, uz to i li­te­ra­ta, Mi­lo­van Đi­las – već dvi­je go­di­ne ži­vi u izo­la­ci­ji. Pa ipak, ne­ko­li­ci­na pi­sa­ca ga po­sje­ću­je. Sam Đi­las u svo­jim me­mo­ar­skim spi­si­ma, iz­me­đu osta­log, bi­lje­ži: „... Vi­đa­nje, dru­že­nje sa Mi­hi­zom ima­lo je za me­ne po­se­ban zna­čaj i draž. Ne sa­mo zbog to­ga što se oko me­ne i na­da mnom po­ja­ča­vao boj­kot i pri­ti­sak. Ne­go je Mi­hiz isto­vre­me­no, svo­jom in­te­li­gen­ci­jom i svo­jom sre­di­nom, bio za me­ne ula­zak u druk­či­ji, ne­ko­mu­ni­stič­ki i neo­me­đe­ni – neo­me­đe­ni po na­či­ni­ma, a ne po bro­ju – krug. Pa i vi­še: ja sam od Mi­hi­za što­šta, ako ne i po­do­sta, na­u­čio.”
Bio ga je od­on­da glas da je đi­la­so­vac. Za­do­vo­ljio se no­vi­na­re­nja, pi­sa­nja kri­ti­ka...pa je, na na­go­vor ne­kih no­vo­sad­skih pri­ja­te­lja, od­lu­čio da se pre­se­li u No­vi Sad. U „Auto­bi­o­gra­fi­ji” je na­pi­sao da je, iz­me­đu osta­lih, na od­lu­ku o od­la­sku uti­cao i Mir­ko Te­pa­vac, pa Ste­van Do­ronj­ski (po­li­tič­ki šef Voj­vo­di­ne), ko­ji mu je pri­li­kom raz­go­vo­ra u Po­kra­jin­skom ko­mi­te­tu otvo­re­no re­kao: „Šta je, bo­ga ti tvo­ga iri­škog, opet si za­br­ljao?!...” Do­go­vor je po­stig­nut – od­la­zi u No­vi Sad. Po­sta­vljen je 1956. go­di­ne za uprav­ni­ka Bi­bli­o­te­ke Ma­ti­ce srp­ske. Nje­go­vo pri­su­stvo u voj­vo­đan­skoj pre­sto­ni­ci osje­ti­će se na­ro­či­to u „Lje­to­pi­su Ma­ti­ce srp­ske”, kao i u Ma­tič­nim odje­lje­nji­ma.
Nje­go­vi sa­vre­me­ni­ci ka­žu da je uvi­jek no­sio i špil ka­ra­ta, za sva­ki slu­čaj – ko zna „ko­ga će stra­sni­ka sre­sti”... Dok ni­je do­bio li­jep, kom­fo­ran stan u cen­tru gra­da, u Va­se Sta­ji­ća 24-26, na pr­vom spra­tu, sta­no­vao je kod ro­đa­ka Đu­re Ru­šku­ca, di­rek­to­ra Ste­ri­ji­nog po­zor­ja. Su­pru­ga Mi­li­ca do­bi­la je asi­stent­sko mje­sto na ka­te­dri za an­gli­sti­ku Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta. Od­la­skom u No­vi Sad Mi­hiz, me­đu­tim, ne pre­ki­da svo­je ve­ze sa Be­o­gra­dom.
U No­vom Sa­du Bo­ri­slav Mi­haj­lo­vić za­dr­žao se če­ti­ri go­di­ne – vra­ti­će se u Be­o­grad 1960. Pre­dah­nuo je u No­vom Sa­du od, ka­ko je go­vo­rio, tro­še­nja naj­ve­ćeg di­je­la svog ‘bor­be­nog’ ela­na na me­đu­sob­ne pra­zne ra­spre, vje­ru­ju­ći sli­je­po, na­iv­no, po­ma­lo pro­vin­cij­ski, u pse­u­do­fi­lo­zof­ski ka­te­hi­zis sa­vre­me­ne svjet­ske kri­tič­ke no­men­kla­tu­re (eva­zi­o­ni­zam, otu­đe­nje, ap­surd, bi­će, itd., itd.), bez sna­ge da ot­kri­va kraj­nju su­šti­nu, u mut­no­lov­nim vo­da­ma ma­lih pro­ble­ma, „pa mno­gi na­ši pi­sci kao se sti­de ‘za­vi­čaj­nih pro­ble­ma’...”
Pri­pre­ma svo­ju an­to­lo­gi­ju srp­skih pje­sni­ka iz­me­đu dva ra­ta – ne po­e­zi­je, ne­go pje­sni­ka; raz­mi­šlja i o pi­sa­nju ‘pa­no­ra­me sa­vre­me­ne srp­sko-hr­vat­ske knji­žev­no­sti, po ugle­du na Pi­ko­no­vu Pa­no­ra­mu sa­vre­me­ne fran­cu­ske knji­žev­no­sti.
An­to­lo­gi­ju „Srp­ski pje­sni­ci iz­me­đu dva ra­ta” ob­ja­vi­će po do­la­sku u No­vi Sad, ali ta­da štam­pa i od istog či­ta­o­ca – knji­gu svo­jih oda­bra­nih kri­ti­ka. U njoj su se na­šli tek­sto­vi, ogle­di i ese­i­ji o Zma­ju, pan­če­vač­kom pro­ti-pje­sni­ku Va­si Živ­ko­vi­ću, Ja­ši Ig­nja­to­vi­ću, Di­su, Ma­to­šu, Velj­ku Pe­tro­vi­ću, An­dri­ću, Mar­ku Ri­sti­ću...ali i niz dru­gih pri­ka­za ko­je je ob­ja­vlji­vao u no­vi­na­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)