- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­red dru­gih iz­vo­ra in­for­ma­ci­ja, i tek­sto­vi u „No­vi­na­ma” do­pri­no­si­li su ne­po­vje­re­nju i ne­pri­ja­telj­skom sta­vu Por­te pre­ma mla­dom Obre­no­vi­ću, što se bit­no od­ra­zi­lo na da­lji tok do­ga­đa­ja. Da su ovi na­pi­si dio jed­ne vr­lo vje­što smi­šlje­ne kam­pa­nje, na­sta­le u spre­zi usta­vo­bra­ni­te­lja i Pa­vlo­vi­ća, kao nje­nog re­a­li­za­to­ra, ja­sno je ako po­gle­da­mo ka­ko se on od­no­sio pre­ma voj­nim pi­ta­nji­ma u pe­ri­o­du po­sli­je zba­ci­va­nja kne­za Mi­ha­i­la. Po­sli­je 1842. go­di­ne, za Pa­vlo­vi­ća ova pi­ta­nja pot­pu­no gu­be na zna­ča­ju, pa su sto­ga tek­sto­vi o to­me ri­jet­ki, a nji­ho­va sa­dr­ži­naa go­to­vo be­zna­čaj­na.
U sklo­pu po­sma­tra­nja od­no­sa Te­o­do­ra Pa­vlo­vi­ća pre­ma kne­zu Mi­ha­i­lu, po­treb­no je osvr­nu­ti se na pi­sa­nje Pa­vlo­vi­ća o do­ga­đa­ji­ma ko­ji su u ve­zi sa ta­ko­zva­nom Bu­ga­r­skom bu­nom. Ona je uti­ca­la na da­lji raz­voj do­ga­đa­ja u Sr­bi­ji, ta­ko da su je sa­vre­me­ni­ci, a ka­sni­je i isto­ri­ča­ri sma­tra­li jed­nim od va­žni­jih uzro­ka pa­da Mi­ha­i­la Obre­no­vi­ća. Ova bu­na, u na­ro­du naj­če­šće na­zi­va­na Ni­ška ili Mi­lo­je­va, bi­la je naj­ve­ća u ni­zu po­bu­na u ju­žnoj i ju­go­i­stoč­noj Sr­bi­ji i sje­ver­noj Bu­gar­skoj to­kom tri­de­se­tih i če­tr­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka. Kao i osta­le bu­ne tog pe­ri­o­da, i Bu­gar­ska bu­na na­sta­la je kao po­sle­di­ca oti­ma­nja ze­mlje od srp­skih i bu­gar­skih se­lja­ka ra­di na­se­lja­va­nja tur­skih spa­hi­ja pro­tje­ra­nih iz oslo­bo­đe­ne Sr­bi­je. Usta­nak, ko­ji je po­lo­vi­nom apri­la 1841. go­di­ne iz­bio u na­hi­ja­ma ni­škog, i, u ne­što ma­njem obi­mu, vi­din­skog san­dža­ka, Tur­ci su br­zo ugu­ši­li. Su­ro­vo ka­žnja­va­ju­ći sta­nov­ni­štvo po­bu­nje­nih kra­je­va, spa­li­li su 24 se­la, dok je oko 10.000 lju­di pri­bje­ži­šte po­tra­ži­lo u Sr­bi­ji. Upr­kos ne­po­volj­nim me­đu­na­rod­nim okol­no­sti­ma i po­tre­bi evrop­skih si­la da oču­va­ju Tur­sku, knez Mi­ha­i­lo­va vla­da je, ma­da zva­nič­no pro­gla­ša­va­ju­ći ne­u­tral­nost, uze­la uče­šća u or­ga­ni­zo­va­nju Ni­ške bu­ne, po­ma­žu­ći po­bu­nje­no sta­nov­ni­štvo u bor­bi pro­tiv tur­ske vla­sti di­plo­mat­ski, ma­te­ri­jal­no i mo­ral­no. Vo­đi bu­ne, pop Đor­đe Stan­ko­vić i Mi­lo­je Jo­va­no­vić če­sto su, ra­di utvr­đi­va­nja pla­na ak­ci­je, pre­la­zi u Sr­bi­ju. Ta­ko­đe, za­vje­re­ni­ci su u Sr­bi­ji na­ba­vlja­li na­o­ru­ža­nje. Po­red to­ga, po­sred­stvom srp­ske vla­de po­bu­nje­ni­ci su odr­ža­va­li kon­takt sa pred­stav­ni­ci­ma Ru­si­je, Va­ščen­kom i Li­ve­nom. Ovom ak­tiv­no­šću srp­ska vla­da je po­ku­ša­la da na­dok­na­di su­štin­ski ne­do­sta­tak u pru­ža­nju po­mo­ći po­bu­nje­ni­ci­ma – ne­mo­guć­nost voj­nog an­ga­žo­va­nja. Vla­da se na­šla pri­nu­đe­na da is­tak­ne po­li­tič­ku ne­u­tral­nost po­vo­dom iz­bi­ja­nja ustan­ka, uvi­đa­ju­ći da je ne­sprem­na da uzme ak­tiv­nog uče­šća. Ona je bi­la svje­sna da bi se ti­me iz­lo­ži­la ne sa­mo stvar­noj opa­sno­sti od tur­ske voj­ne in­va­zi­je već i vje­ro­vat­noj in­ter­ven­ci­ji evrop­skih dvo­ro­va, s Austri­jom na če­lu. Ovo uvje­re­nje pot­kri­je­plji­vao je i unu­tra­šnjo­po­li­tič­ki su­kob.
Uko­li­ko pra­ti­mo do­ga­đa­je ve­za­ne za bu­nu u Bu­gar­skoj, pri­mi­je­ti­će­mo ko­le­ba­nje, a na mo­men­te i zna­čaj­no od­stu­pa­nje Pa­vlo­vi­ća od uobi­ča­je­nog pi­sa­nja pro­tiv Obre­no­vi­ća. Pa­vlo­vić je bu­nu, u ko­joj je ve­li­kim di­je­lom uče­šće uze­lo srp­sko sta­nov­ni­štvo tih kra­je­va, po­sma­trao pri­je sve­ga kao srp­ski par­ti­o­ta. On je uvi­đao is­prav­nost knez Mi­ha­i­lo­vog sta­va pre­ma ovom ustan­ku. Shva­ta­ju­ći da mla­di knez ra­di shod­no na­ci­o­nal­nom in­te­re­su srp­skog na­ro­da, Pa­vlo­vić je svo­je pi­sa­nje u „No­vi­na­ma”, u jed­nom kra­ćem pe­ri­o­du, pri­la­go­dio na­sta­loj si­tu­a­ci­ji i ob­ja­vlji­vao tek­sto­ve ko­ji su svo­jim sa­dr­ža­jem i na­či­nom iz­la­ga­nja po­dr­ža­li po­li­tič­ku ak­tiv­nost kne­za Mi­ha­i­la. U to vri­je­me, glav­ni iz­vje­štač „No­vi­na” o bu­ni na srp­sko-tur­skoj gra­ni­ci bio je čo­vjek bli­zak Obre­no­vi­ći­ma, pi­sar kne­gi­nje Lju­bi­ce, Sre­ten Po­po­vić.
Još pri­je iz­bi­ja­nja ne­mi­ra u ni­škom san­dža­ku, Pa­vlo­vić je pi­sao o zlo­sta­vlja­nji­ma i te­škom sta­nju u kom se sta­nov­ni­štvo tih kra­je­va na­la­zi­lo. Od­mah po raz­buk­ta­va­nju ustan­ka, „No­vi­ne” su ja­vi­le ka­ko se po­bu­nje­ni­ci ni­je­su po­di­gli pro­tiv Sul­ta­na, već pro­tiv te­ro­ra lo­kal­nih vla­sti. U isto vri­je­me one su uka­zi­va­le na oda­nost srp­ske vla­de Por­ti, i is­ta­kle pro­kla­ma­ci­ju iz­da­tu od stra­ne kne­za Mi­ha­i­la o ne­mi­je­ša­nju u Bu­nu kao i od­go­va­ra­ju­će pre­ven­tiv­ne mje­re ko­je je vla­da pred­u­ze­la sa ci­ljem da oču­va ne­u­tral­nost. Po­sli­je raz­bi­ja­nja Bu­ne, „No­vi­ne” su pi­sa­le o na­si­lju ko­je je voj­ska pod ko­man­dom Mu­sta­fa-pa­še, za­po­vjed­ni­ka ni­škog pa­ša­lu­ka, po­či­ni­la nad „Bu­ga­ri­ma”, kao i o broj­nim iz­bje­gli­ca­ma ko­je su po­hr­li­le u Sr­bi­ju. Po­tre­sen sud­bi­nom po­bu­nje­nog na­ro­da, do­pi­snik „No­vi­na” iz Be­ča pi­tao se ka­ko to da se ni­ko od „so­na­rod­ni­ka [nije] di­gao, da bra­ni ugnje­te­nu, obeš­čas­će­nu, po­ro­blje­nu bra­ću svo­ju! – Ni Ru­si, ni Sr­bi, ni je­di­no­ver­ni Vla­si ili Gr­ci ne­us­ta­še, da ne­vi­no­sti pri­te­ku, svo­jim po­sre­do­va­njem, da bez­bo­žne Pa­še uti­ša­ju, nrod to­li­ki sil­ni od pro­pa­sti iz­ba­ve...” Isto­vre­me­no, on je, u ob­li­ku pi­ta­nja po­sta­va­lje­nog na kra­ju tek­sta, pred­lo­žio srp­skoj vla­di ka­ko da se po­sta­vi u od­no­su na usta­ni­ke: „Ho­će li Srb­sko Vla­de­ni­je na­rod, ko­ji je u Sr­bi­ju pre­be­gao, Ni­škom Pa­ši po­vra­ti­ti, ili će ga za­dr­ža­ti i sva­kom, ko­ji god hteo bu­de, ze­mlje i po­moć da­ti, da se u Ser­bi­ji na­se­le?”
Pro­mje­na Pa­vlo­vi­će­vog sta­va pre­ma ustan­ku u neo­slo­bo­đe­nim kra­je­vi­ma Sr­bi­je na­sta­la je u vri­je­me sna­žnog pri­ti­ska Por­te na kne­za Mi­ha­i­la da do­zvo­li po­vra­tak u ze­mlju biv­šim kne­že­vim sa­vjet­ni­ci­ma i osta­lim usta­vo­bra­ni­telj­skim čel­ni­ci­ma.(NA­STA­VI­ĆE SE)