-Dr Ana Sto­lić

Đor­đe Si­mić (1843–1921) bio je po­zna­ti srp­ski di­plo­ma­ta i po­li­ti­čar, a u dva na­vra­ta i pred­sjed­nik vla­de Kne­že­vi­ne Sr­bi­je. Kao po­sla­nik, za­stu­pao je Sr­bi­ju u po­slan­stvi­ma u So­fi­ji, Pe­tro­gra­du, Ri­mu, Be­ču i Ca­ri­gra­du. Na pot­pun i sve­o­bu­hva­tan na­čin, sa go­to­vo li­te­rar­nim sti­lom, nje­gov ži­vot i rad opi­sa­la je po­zna­ta srp­ska isto­ri­čar­ka dr Ana Sto­lić u knji­zi bi­o­graf­skog sa­dr­ža­ja „Đor­đe Si­mić – po­sled­nji srp­ski di­plo­ma­ta XIX ve­ka”. Knji­gu su 2003. go­di­ne ob­ja­vi­li Isto­rij­ski in­sti­tut Be­o­grad i „Mi­ha­i­lo Ži­kić Fon­da­ci­ja” – Bon. Uz odo­bre­nje dr Sto­lić, iz ove nje­ne obim­ne knji­ge, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va, pre­ni­je­će­mo naj­in­te­re­sant­ni­je de­ta­lje.
Dr Ana Sto­lić je vi­ša na­uč­na sa­rad­ni­ca Isto­rij­skog in­sti­tu­ta u Be­o­gra­du. Di­plo­mi­ra­la je i ma­gi­stri­ra­la na Odje­lje­nju za isto­ri­ju be­o­grad­skog Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, a dok­tor­sku te­zu od­bra­ni­la je na Fa­kul­te­tu po­li­tič­kih na­u­ka u Be­o­gra­du. Ba­vi se dru­štve­nom i žen­skom/rod­nom isto­ri­jom u Sr­bi­ji i Ju­go­sla­vi­ji u 19. i 20. vi­je­ku. Po­red ove knji­ge, autor­ka je mo­no­gra­fi­ja Se­stre Srp­ki­nje. Po­ja­va po­kre­ta za eman­ci­pa­ci­ju že­na i ra­ni fe­mi­ni­zam u Kra­lje­vi­ni Sr­bi­ji (2015) i Kra­lji­ca Dra­ga Obre­no­vić (2010). Pri­re­di­la je ru­ko­pi­se Ja­ša To­mić. Fe­mi­ni­stič­ka gle­di­šta (2005) i Uspo­me­ne Sav­ke Su­bo­tić (2002). Ured­ni­ca je broj­nih pu­bli­ka­ci­ja, me­đu ko­ji­ma i Isto­ri­je pri­vat­nog ži­vo­ta kod Sr­ba u 19. vi­je­ku. Sa­ra­đi­va­la je u pu­bli­ka­ci­ji Že­ne u Cr­noj Go­ri od 1790. do 1915, ured­ni­ce Na­ta­še Ne­le­vić (2011). Od 2007. do 2012. bi­la je di­rek­tor­ka Isto­rij­skog mu­ze­ja Sr­bi­je.
Ocje­nu di­plo­mat­ske i po­li­tič­ke dje­lat­no­sti Đor­đa Si­mi­ća ni­je la­ko na­ći u po­sto­je­ćoj isto­ri­o­graf­skoj li­te­ra­tu­ri. Pri­li­kom po­re­đe­nja sa dru­gim po­li­ti­ča­ri­ma to­ga do­ba, či­ni se da Si­mić ni­je imao do­volj­no po­li­tič­kih ne­pri­ja­te­lja. Mo­žda su zbog to­ga sa­mo po­je­di­ni sa­vre­me­ni­ci ana­li­zi­ra­li nje­go­vu ak­tiv­nost. U me­mo­ar­sko-isto­ri­o­graf­skim knji­ga­ma po­mi­nju ga Ži­van Ži­va­no­vić i Vla­dan Đor­đe­vić. Mi­šlje­nja o ovoj, po mno­gi­ma ne­do­volj­no kon­tro­verz­noj lič­no­sti na bur­noj sce­ni srp­ske po­li­ti­ke s kra­ja 19. vi­je­ka, bi­la su vi­še usmje­re­na na ocje­nu nje­go­vog ka­rak­te­ra i iz­ne­na­đu­ju­će su usa­gla­še­na. Đor­đe Si­mić je naj­če­šće pri­ka­zan kao naš po­sled­nji „ko­lje­no­vić” s ma­ni­ri­ma ari­sto­kra­te, ko­ji je ostao upam­ćen po ugla­đe­noj i mi­ro­lju­bi­voj di­plo­ma­ti­ji. Naj­su­ge­stiv­ni­ju, i po obi­ča­ju naj­u­bo­ji­ti­ju sli­ku o nje­mu dao je Slo­bo­dan Jo­va­no­vić. Ocje­na da se od oca „ko­ji je imao svu sna­gu i ra­pa­vost sko­ro­je­vi­ća ro­dio sin ko­ji je imao svu ot­me­nost i me­ku­štvo ko­le­no­vi­ća” vi­še je go­vo­ri­la o zna­ča­ju i sna­zi po­sto­je­ćeg kul­tur­nog mo­de­la u Sr­bi­ji, u ko­jem je uspjeh po­je­din­ca če­sto od­mje­ra­van kroz po­re­đe­nje si­no­va s oče­vi­ma.
Sti­ca­jem okol­no­sti Si­mić je oba­vljao di­plo­mat­ske za­dat­ke u ze­mlja­ma sa ko­ji­ma su me­đu­dr­žav­ni od­no­si bi­li op­te­re­će­ni u pro­šlo­sti, tre­nut­no po­re­me­će­ni ili su bi­li obi­lje­že­ni stal­nim na­pe­to­sti­ma. De­ša­va­lo se i da su sve tri oso­be­no­sti bi­le sli­ve­ne u je­dan pro­ces du­gog tra­ja­nja, ko­ji je u ta­da­šnjim okol­no­sti­ma ne­mi­nov­no vo­dio ka ra­tu. Do­me­ti spolj­ne po­li­ti­ke ma­le bal­kan­ske dr­ža­ve sa Ru­si­jom, Austro­u­gar­skom i Tur­skom če­sto ni­je­su za­vi­si­li od umje­šno­sti i po­li­tič­kog prav­ca vo­de­ćih dr­žav­nih či­ni­la­ca ne­go od ras­po­re­da sna­ga me­đu ve­li­kim evrop­skim ka­bi­ne­ti­ma. Sa te stra­ne, srp­ska di­plo­ma­ti­ja u cje­li­ni je vi­še uka­zi­va­la na do­stig­nu­ti ste­pen unu­tra­šnje dr­žav­ne kon­so­li­da­ci­je i na pu­te­ve i stran­pu­ti­ce ko­ji su pra­ti­li po­li­tič­ku i dru­štve­nu eman­ci­pa­ci­ju mla­de ne­za­vi­sne dr­ža­ve na Bal­ka­nu. Na osno­vu di­plo­mat­skog op­šte­nja sa ovim ze­mlja­ma iz­gle­da­lo je da su u sre­di­štu me­đu­dr­žav­nih od­no­sa uvi­jek bi­la ista pi­ta­nja: tr­go­vin­ski ugo­vo­ri, iz­grad­nja že­lje­zni­ca, po­gra­nič­na pi­ta­nja, su­ko­bi na gra­ni­ca­ma i fi­nan­sij­ska po­li­ti­ka. Re­še­nje ve­ći­ne ovih pro­ble­ma odu­go­vla­či­lo se go­di­na­ma. Sve to je ote­ža­va­lo pro­u­ča­va­nje dje­lat­no­sti jed­ne lič­no­sti, jer su se na­ka pi­ta­nja po­vla­či­la kroz ne­ko­li­ko po­sla­nič­kih man­da­ta. Po­se­ban pro­blem srp­ske di­plo­ma­ti­je pred­sta­vlja­la je ne­stal­nost po­sla­nič­kih po­lo­ža­ja, kao di­rekt­ne po­sle­di­ce ne­sta­bil­no­sti unu­tra­šnje po­li­ti­ke to­ga vre­me­na. Di­plo­ma­te su se, osim ri­jet­kih iz­u­ze­ta­ka, smje­nji­va­le br­zi­nom ko­jom su se smje­nji­va­le vla­de i po­li­tič­ki pr­va­ci u ze­mlji. Za­to je, sa sta­no­vi­šta isto­ri­o­gra­fi­je, va­žno da se pre­po­zna moć, udio i ulo­ga po­je­din­ca u po­kre­nu­toj me­đu­dr­žav­noj ma­ši­ne­ri­ji. Me­đu­tim, iz ovog lič­nog ugla bi­lo je mo­gu­će da se pra­te ne­ki to­ko­vi srp­ske i bal­kan­ske isto­ri­je. U Si­mi­će­voj ka­ri­je­ri to su bi­li na­iz­mje­nič­ni su­ko­bi, rat i po­ku­ša­ji sa­rad­nje sa Bu­gar­skom, po­li­ti­ka Ru­si­je pre­ma Sr­bi­ji, Slo­ven­ski ko­mi­tet i pan­sla­vi­zam, bor­ba za tur­sko na­sle­đe u Ma­ke­do­ni­ji i Sta­roj Sr­bi­ji, eko­nom­ski od­no­si s Austro­u­gar­skom i Ca­rin­ski rat, ko­ji je bio uver­ti­ra za ve­li­ki su­kob na Bal­ka­nu i u Evro­pi.
Iako je bio izo­lo­van to­kom du­gih go­di­na oba­vlja­nja po­sla­nič­ke slu­žbe u Pe­tro­gra­du, Be­ču, Ri­mu i Ca­ri­gra­du, Si­mić je bio svje­dok, uče­snik i po­sma­trač mno­gih do­ga­đa­ja u Sr­bi­ji. Nje­go­vo lič­no is­ku­stvo u vla­da­ma po­slu­ži­lo je kao po­tvr­da za pu­te­ve ko­ji­ma je iz­gra­đe­na i utvr­đe­na moć iz jed­nog cen­tra, dvo­ra, na po­li­tič­ki ži­vot i prav­ce spolj­ne po­li­ti­ke ze­mlje u po­sled­njoj de­ce­ni­ji 19. vi­je­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)