-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U pro­lje­će 1989. go­di­ne Sre­ten i Ni­kol su do­pu­to­va­li u No­vi Sad, na­vra­ti­li u Be­o­grad, vi­dje­li se sa naj­bli­žim pri­ja­te­lji­ma i on­da, po­sli­je dva mje­se­ca – opet u Pro­van­su.
Po­čet­kom sep­tem­bra po­no­vo su do­šli u Sr­bi­ju. Ne­ko­li­ko da­na su se od­ma­ra­li u svo­me do­mu u No­vom Sa­du, a on­da – na Zla­ti­bor, na Par­ti­zan­ske vo­de. Ov­dje će se, 25. sep­tem­bra 1989, po­sli­je se­dam­na­est go­di­na sre­sti sta­ri pri­ja­te­lji: Sre­ten Ma­rić i Do­bri­ca Ćo­sić... Do su­sre­ta je do­šlo za­hva­lju­ju­ći, pri­je svih, Slo­bo­da­nu Ga­vri­lo­vi­ću i Mi­ro­sla­vu Ege­ri­ću. Raz­go­va­ra­li su o sve­mu, a naj­vi­še o ko­mu­ni­zmu, vla­sti, re­vo­lu­ci­ji, pred­sto­je­ćim pri­je­vre­me­nim iz­bo­ri­ma... U Uži­cu je Sre­ten naj­ra­di­je raz­go­va­rao sa so­ci­o­lo­gom Slo­bo­da­nom Ga­vri­lo­vi­ćem, mla­dim i ra­do­zna­lim čo­vje­kom: on će is­tra­ži­ti i osvi­je­tli­ti lič­nost i dje­lo Ži­vo­ji­na Pa­vlo­vi­ća, uoči Dru­gog svjet­skog ra­ta pi­sca za­bra­nje­ne knji­ge „Bi­lans so­vjet­skog ter­mi­do­ra” – o zlo­či­ni­ma Sta­lji­no­vog re­ži­ma u Ru­si­ji.
Ni­kol Ma­rić – He­vi­lend i Sre­ten Ma­rić su 12. de­cem­bra 1989. go­di­ne za­klju­či­li ugo­vor o do­na­ci­ji sa Bi­bli­o­te­kom Ma­ti­ce srp­ske. Knji­ge Sre­te­na Ma­ri­ća sti­gle su u No­vi Sad, u Bi­bli­o­te­ku Ma­ti­ce srp­ske 1990. go­di­ne. U lje­to 1991. go­di­ne u Be­o­gra­du u 84. go­di­ni umro je Sre­te­nov brat Dra­go­slav, pen­zi­o­ni­sa­ni prav­ni sa­vjet­nik Sa­ve­znog se­kre­ta­ri­ja­ta za ino­stra­ne po­slo­ve.
Svo­ju po­sled­nju vo­lju Sre­ten Ma­rić je sa­či­nio u Pa­ri­zu 25. mar­ta 1992. go­di­ne, u 89. go­di­ni: „Ovo je moj te­sta­ment. Ovim za­vje­šta­vam mo­joj že­ni Ni­kol Ma­rić – He­vi­lend sva mo­ja po­kret­na i ne­po­kret­na do­bra, ra­ču­na­ju­ći tu i mo­ju bi­bli­o­te­ku, s ko­ji­ma će ona ras­po­la­ga­ti po svo­joj vo­lji. Me­đu­tim, što se ti­če mog sta­na u No­vom Sa­du, Ul. Fru­ško­gor­ska br. 19, ja joj za­vje­šta­vam sa­mo plo­do­u­ži­va­nje dok svo­ji­nu za­vje­šta­vam mo­joj kće­ri Ka­ta­ri­ni. Že­lim da bu­dem sa­hra­njen u Izer sir Krez, u se­o­skom gro­blju u za­jed­nič­koj grob­ni­ci me­ne i mo­je že­ne, i to bez ika­kvog vjer­skog ob­re­da”.
(Sud­ski vje­štak pri Ape­la­ci­o­nom su­du u Pa­ri­zu bio je Ve­li­mir Po­po­vić, pre­vo­di­lac „Se­o­ba” Mi­lo­ša Cr­njan­skog na fran­cu­ski je­zik.)
Kra­jem ju­na 1992. go­di­ne jed­nog ju­tra po po­vrat­ku iz Bret­nje, gdje su Ni­kol i Sre­ten bi­li na od­mo­ru, za­ne­mo­gao je – po­če­tak pa­ra­li­ze li­je­ve stra­ne. Po­sli­je ne­ko­li­ko da­na pro­ve­de­nih u bol­ni­ci, gdje su oba­vlje­na neo­p­hod­na is­pi­ti­va­nja i pred­u­ze­to li­je­če­nje, lje­ka­ri ni­je­su bi­li pe­si­mi­sti – mo­gao je da go­vo­ri i da či­ta...
Lje­ka­ri su pred­vi­đa­li da će, na­kon neo­p­hod­nih re­ha­bi­li­ta­ci­o­nih vje­žbi, za dva-tri mje­se­ca mo­ći da ho­da. Ta­ko su re­kli i Ni­kol. U Pa­ri­zu je imao naj­bo­lju lje­kar­sku nje­gu i do­brog fi­zi­o­te­ra­pe­u­ta ko­ji je sva­ko­ga da­na do­la­zio ku­ći da ga ma­si­ra. Vje­žbe i ma­sa­ža su br­zo da­li re­zul­ta­te – već u av­gu­stu je sa šta­pom ho­dao po so­bi. Na pre­po­ru­ku lje­ka­ra, u sep­tem­bru su Ni­kol, kćer­ka Ka­ta­ri­na i Sre­ten kre­nu­li na se­lo, na opo­ra­vak. Kom­for­nim „mer­ce­de­som” su pu­to­va­li do Tu­re­ne, oko tri sa­ta, po li­je­pom vre­me­nu. Sre­ten je bio za­do­vo­ljan, ali ga je put ipak za­mo­rio.
Sve je slu­ti­lo na do­bro – on se li­je­po osje­ćao u pro­stra­noj ku­ći. Vo­lio je da sje­di is­pod tre­mo­va oda­kle su pu­ca­li vi­di­ci – či­tao je no­vi­ne, do­ruč­ko­vao ili po­sma­trao za­la­zak sun­ca... Ta­ko je bi­lo osam da­na, a on­da je, iz­ne­nad­no, po­čeo lo­še da spa­va, za­ma­ra­lo ga je ho­da­nje... Ni­kol je da­no­noć­no bdje­la. Pri­mi­je­ti­la je da ni­je re­a­go­vao na bu­ket svje­žeg cvi­je­ća ko­ji je do­ni­je­la... Sju­tra­dan, 24. sep­tem­bra, u pe­tak, do­ruč­ko­vao je u sje­ni­ci ve­li­kog sun­co­bra­na, is­pred ku­će. Po­tom je či­tao svo­je no­vi­ne, vra­tio se u svo­ju so­bu, u kre­vet. Raz­go­va­rao je sa Ni­kol o sve­mu – ku­ći, ži­vo­tu, svi­je­tu... Bio je ma­lo no­stal­gi­čan, uz­ne­mi­ren... Tra­žio je ka­fu... Ni­kol mu je či­ta­la „Sve­to­ga Pe­tra” od Re­na­na... Do­bro je ve­če­rao, ali mu je u to­ku no­ći opet bi­lo lo­še... Uju­tru je spa­vao; oko dva sa­ta po pod­ne za­tra­žio je ru­čak; i to na te­ra­si: ćuf­te i ja­go­de sa cr­nim vi­nom iz Ši­no­na... Po pod­ne mu je po­zli­lo: bo­lo­vi u sto­ma­ku; u bol­ni­ci u Ša­te­le­ru lje­ka­ri su kon­sta­to­va­li ano­ma­li­je u sr­ča­nom rit­mu... Ni­kol je sju­tra­dan po­zva­la Ka­ta­ri­nu ko­ja je ubr­zo sti­gla. Njih dvi­je su pro­ve­le ci­je­lo ve­če sa njim. Po­vre­me­no su raz­go­va­ra­li. U ne­ko do­ba se na apa­ra­ti­ma na ko­je je bio pri­kop­čan vi­dje­lo ka­ko nje­go­vo sr­ce sla­bi. Od­la­zio je po­la­ko, bez pat­nje.
Iz­me­đu po­no­ći i po­la je­dan, iz­me­đu su­bo­te i ne­dje­lje 27. sep­tem­bra 1992. go­di­ne, Sre­ten Ma­rić je iz­dah­nuo u bol­ni­ci u Tu­re­ni. Pre­ni­jet je u svoj kre­vet, u svo­ju so­bu, oba­sut cvi­je­ćem ko­je je vo­lio. Sa­hra­njen je 29. sep­tem­bra na se­o­skom gro­blju. Is­pra­ti­li su ga sa­mo naj­bli­ži. Nad još otvo­re­nim gro­bom, nje­gov zet je pro­či­tao jed­nu pje­smu iz Ko­sov­skog ci­klu­sa...
Na gro­blju u Izer sir Krez, na go­di­šnji­cu smr­ti, Ni­kol je svo­me mu­žu po­di­gla spo­me­nik-kraj­pu­taš, isti ona­kav ka­kav je on po­di­gao svo­me ocu u Su­bje­lu”.
(KRAJ)